Svest i ˝rad na sebi˝

Kad krenemo da se istražujemo, ko smo, šta smo, pojavljuje se pojam svest, i pojavljuje se želja, potreba da je dostignemo a ne primećujemo da svakim korakom traganja se sve više udaljavamo od istine. Svaki pokušaj dostizanja svesti umom, razmišljanjem je osuđen na propast jer se ona tu ne nalazi iako se čini da smo joj novim saznanjima, tehnikama sve bliži i bliži. Nema je tamo gde je tražimo, a plus toga samim verovanjem da je treba tražiti sebi govorimo da je nemamo i tako se sve više udaljavamo od uvida i gde je i šta je. Kao da pokušavamo da vidimo vrh nosa. Vrh svog nosa možemo videti u ogledalu, ali u ogledalu ne vidimo sebe nego svoj odraz, nismo u ogledalu.

Uglavnom ne nalazimo na ispravno značenje tog pojma čak ni po enciklopedijama, a jedan od razloga je da to ne treba narodu, bolje je da ostane zabunjen.

U većini učenja, koncepata, verovanja svest se tumači kao nešto što treba postići, kao svetlo na kraju tunela, kao buđenje, kao rad na duhovnosti, kao prosvetljenje i stalno se ukazuje da je to cilj, da treba učiti, trenirati, ˝raditi na sebi˝  da bi se to postiglo.  Inteligencija zašto se to tako tumači i postavlja, kaže mi  da su moguća samo dva razloga, prvi da oni koji kreiraju i oni koji šire ta učenja nisu shvatili o čemu se radi a drugi verovatniji je da su im potrebni sledbenici i učenici koji će plaćati ˝rad na sebi˝.

Svest nije materijalna, svest nije objekt, svest nije nešto što možemo naći jer nikad nismo ni izgubili, svest je stalno prisutna.

Nije mi potrebno umovanje i razmišljanje da odgovorim na pitanja, da li sam živ, da li postojim, da li sam budan, gde sam u prostoru, šta je i ko je ispred mene, šta mi je u ruci, šta radim, šta mislim, jesam li svesan sada u ovom trenutku. Na sva ta a i mnoga druga pitanja odgovore mi daje inteligencija, prosto opažanje. Ta inteligencija je iznad uma, iznad razuma, iznad znanja. Problem je što se ta inteligencija pobrka sa sopstvenim znanjem pa postaje nemoguće uočiti razliku. Inteligencija odgovore daje jednostavnim opažanjem, ne treba joj tumačenje ni potvrda. Najlepša formulacija inteligencije je da je to sposobnost čitanja između redova. Odnosno nije sve onako kako izgleda na prvi pogled, čak ni na drugi, potrebna je pažnja, opuštena neusmerena pažnja, posmatranje svim čulima. Zašto svim čulima? Kad postoji, kad sebi dozvolimo opuštenu pažnju, bez napetosti, bez fokusa, bez očekivanja, kad su sva čula ˝uključena˝ tad nema uma, nema procesa razmišljanja, tad smo  sasvim ˝prisutni˝.  Kazaćete ali stalno su nam uključena sva čula, ne možemo ih gasiti ni paliti. Naravno da su čula tu sve vreme i da nam stalno ˝donose˝ informacije iz okoline, ali naša pažnja nije stalno neusmerena, uglavnom smo usmereni fokusirani na nešto, često na svoje misli, i sam proces razmišljanja ograničava ne prijem jer je on stalan nego prihvatanje informacija koje čula donose. U komunikaciji smo usmereni na sagovornika, sve ostalo je potisnuto, plus toga postoji šum, žubor misli koje teku i tada nam neke informacije koje donose čula, zvuci, kretanja koja su van našeg fokusa ustvari smetaju. Kad ne postoji neusmerena pažnja, a postoji fokusiranost tada je uključen um sa svojim tumačenjima, očekivanjima, ocenjivanjima, slaganjima, brigama, razočarenjima i u takvoj komunikaciji ne razumemo jasno šta nam sagovornik govori, ni njegove ekspresije, niti sebe i svoje reakcije, ni emocije, pa memorišemo samo taj žamor misli u svom umu, i posle te konverzacije u memoriji imamo SF igrani film umesto dokumentarca.

Radom na sebi trudimo se, želimo da budemo svesni stalno, ne spoznajući da to jesmo jer nam niko nije rekao ni objasnio.  Borimo se protiv misli, zaustavljamo ih novim, ućutkujemo um kao da je on krivac. Misli se javljaju u svesti, um ih tumači kad za to oseti potrebu, otpor, kad ima očekivanja. Misli nisu problem, problem je pažnja koja je usmerena ka njima. Nedavanjem pažnje misli nestaju. Davanjem pažnje bujaju i cvetaju. Misli pokreću i održavaju emocije.  Ideje i kreacije se javljaju kad nema misli.

Kad razmišljam, svesan sam svojih misli, svesan sam i kad ih nema, iz toga proizilazi da ja nisam samo moj um i moje misli. Osećam svoja emotivna stanja, znači svesan sam svojih emocija, znači ja nisam ta emocija koju trenutno osećam. Svesan sam bola u vratu dok ovo kucam, nisam taj bol. Svesan sam svih telesnih senzacija što mi govori da nisam samo telo. Sama inteligencija, opažanje mi govori šta nisam, a od uma, razuma, očekujem odgovor šta jesam, malo čudno? Um sam sebe ne može da pojasni a kamoli nešto što je iznad njega.

Sopstvenim znanjem smatramo sve ono što smo naučili, prihvatili, iskusili, svoje ocene, stavove, usvojene koncepte, verovanja. Znanje samo po sebi je ograničeno i uz njega uvek ide neznanje.

Sva iskustva koja smo imali i koja imamo dešavaju se u svesti, a tumačenje i razumevanje tih iskustava nastaje u umu. Kad prisustvujemo nekom dešavanju čula nam donose trenutne informacije a tek potom se uključuje um sa tumačenjima, ovo mi prija ili ne prija, ovo je lepo ili nije, korisno, ovakvo onakvo. Opažanje donosi potpunu informaciju a um je tumači. Zašto nam je potrebno tumačenje kad već imamo inteligenciju? Zato što u nama postoji otpor, nerazumevanje, strahovi, želje, zbog usvojenih stavova, verovanja. Tumačenje je način da strahove potisnemo, odložimo, da se na taj način odmaknemo od sadašnjeg trenutka jer nam nešto sada ne odgovara takvo kakvo jeste. Informacije su u svesti, kompletne, sve, a mi ih umom opsecamo, skraćujemo ili proširujemo jer ih ne prihvatamo takve kakve su. Od tih svojih nerazumevanja formiramo sopstvena znanja nimalo ne sagledavajući svoje lično iskustvo, način ka koji smo kreirali ta znanja i verovanja. Iz tih i takvih znanja i stavova komuniciramo jedni sa drugima, ponekad smatrajući da nas neko ugrožava ako nam iznosi drukčija znanja verovanja, stavove. Dok nismo otvoreni za sve, da čujemo i razumemo, ovo ne znači i da to usvojimo nego samo doslovno da razumemo druge nećemo razumeti ni sebe, a i obratno ima istu težinu. Kad verujemo da nešto znamo stavili smo tačku na to znanje i ta tačka ma koliko mala bila nas ograničava, isto toliko koliko i to znanje.

Svest možete tražiti tišinom, umom, tehnikama, verovanjem ali sve vreme dok je tražite ona je tu, i u najvećoj buci, i kad ima misli i kad ih nema tu je, gde god se u tom traganju pomerili oduvek je tu.  Ne postoji opcija, trenutak kad nije, i kad spavate tu je.

Ne verujte meni, slušajte sebe.

 

Svest je jedini iskaz, stanje postojanja, inteligencija postojanja sada.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Istina verovanje znanje

Da li je ono što smatramo znanjem istina?  Istina je jedna a svako ima svoju verziju zasnovanu na percepciji.  Da li je znanje koje naučimo u školama, fakultetima istina. Koliko je istine u tom znanju kad nauka s vremena na vreme izbaci nove teorije da bi nam pojasnila svet kakvim ga vidi u datom trenutku.  To znači ili da ono prethodno nije bilo istina ili ono što je trenutno znanje je tačno samo dok se ne dokaže suprotno. Jedan od naučnika je tvrdio da je sve relativno i ako to uzmemo u obzir znači da nema znanja nego samo trenutno važećih teorija.  Nauka polako izlazi iz materijalističkog koncepta postojanja iako je davno utvrdila da je preko 90% atoma prazan prostor, a sad tvrdi da nema praznog prostora.

Ima li prostora van uma? Sve što sagledavamo, osetimo, čujemo, vidimo, pomirišemo, ukusimo postoji samo u umu, tačnije um nam pojašnjava da to sve postoji.

Postoji li vreme, kretanje vremena? Ono što postoji postoji sada a umu je potrebno vreme da pojasni postojanje. Za um u sadašnjem stepenu svesnosti je potrebno vreme, tačnije linearno kretanje vremena da bi percepirao i tumačio postojanje. Meni um kaže da je nešto bilo juče i kad legnem da spavam probudiću se sutra. Problem sa tim je što sam uvek u sada ne mogu biti nikako u juče a ni u sutra jer sve što jeste jeste sada. Ja primećujem da starim, da sekundara na satu otkucava i da se vreme pomera ali to je ono što mi čula govore. Ja imam iskustva, sećanja da je nešto bilo ali ta sećanja kad ih prizovem odigravaju se sada, ja se ne vraćam u to vreme. Kad zamišljam sutra to je takođe u umu i sve te verzije koje zamišljam dešavaju se sada. Ne mogu se probuditi u sutrašnjem danu, mogu da kažem da sam se danas probudio i verujem da ću i sutra.

To mi govori da je i prošlost i budućnost u sada, da se prividno krećem u vremenu i prostoru jer su umu potrebne te dimenzije. Verovanje u koncepte nije znanje, koncepti su nam potrebni radi tumačenja da bi se potvrdilo trenutno znanje ali to i dalje ostaju verovanja a ne istina. To dalje znači da su moja znanja samo verovanja i sopstvena tumačenja.

Kad mi je jasno da ta uopštena znanja nisu istina nego samo tumačenja, kako tad protumačiti sopstvena iskustva, mišljenja, ocene, stavove, verovanja o sebi. Tokom dana stupamo u različite odnose, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao bračni partner, ljubavnik, pretpostavljeni, nadređeni i u svakom odnosu igramo različite uloge. U nekima smo iskreni, u nekima glumatamo, u nekima nastojimo da se dokažemo drugima, u nekima zaobilazimo istinu manje ili više, u nekima svoje stavove iznosimo glasno i jasno a u nekima ih prećutkujemo. Ponekad nas u sličnim situacijama a u različitim odnosima pokreću drukčije emocije.  Koja je od tih uloga ono što sam ja? Koja je od mojih osobina karakterna crta koja je uvek ista i nepromenljiva?  Nijedna jer sve zavisi od situacije i mog trenutnog stanja jer uviđam da sam sebe iznenadim ponekad, ono što nisam smeo, mogao, znao uradim i isto tako ono što sam smeo, mogao i znao ne uradim.  Ako su sva ta znanja o meni promenljiva i zavise od situacije do situacije da li je to znanje?

A tek kakva su moja znanja o drugima kad su o meni takva. I drugi se ponašaju slično, i različito se iskazuju u raznim situacijama a ja verujem da su ocene i stavovi koje imam o njima istina i prema njima se postavljam u skladu sa svojim verovanjem. To znači da se moja verovanja menjaju od okolnosti do okolnosti, da nisu znanje i da nisu istina.

Šta me to tera da iskazujem da sam ja u pravu kad svako ima sopstvenu percepciju i rezonovanje. Ako nema dve istine kome je potrebna moja? Očigledno samo meni. Ako je to očigledno tad moja istina nije istina nego samo verovanje u sopstveno znanje. Do kad ću verovati da nešto znam, dok se ne razuverim, dok se ne razočaram, dok ne čujem novu teoriju koja će mi se dopasti i uklopiti u dotadašnje znanje?

Jedina istina je da ništa ne znam. Kako da se ponašam kad ništa ne znam, da prihvatam sve što čujem, sve što smislim kao znanje?  Koje sopstvene ocene, stavove, verovanja, znanja da branim?  Preostaje mi kad znam da ne znam, da ne branim svoje znanje, da sve što čujem, vidim, osetim upoznajem svaki put ponovo i ponovo, bez ocena koncepata i stavova, da ne nosim breme neznanja sa sobom, da u drugim očima prepoznam svoja.

Da bi razumeo znanje postojanja potrebno je samo da zatvorim oči, čula, jer to znanje postojanja, istina postoji u meni i ne treba joj tumač.

 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Ja vs ja

Ako je sve Ja, tada sam i ja Ja. Zašto mi tad prija ili smeta ako mi neko drugo ja kaže nešto. Sve to što Ja čuje, vidi, oseti, ja protumači. Zanimljivo je što svako ja ima svoje tumačenje, koje se menja od iskustva do iskustva.  Ako Ja učestvuje u svakom iskustvu, dešavanju, promeni, očigledno da ja ima svrhu da proživi i protumači svoje iskustvo drukčije od ostalih ja. Sve dok ja ne uvidi da su sva ja odraz njegovog Ja trudiće se da utiče na druga ja da bi ih prilagodio sebi. Kada ja spozna da mu se u svakoj situaciji obraća njegovo Ja lako će prihvatiti sva druga ja, jer sve ama baš sve što gleda, sluša, oseća namenjeno je njegovom ja da se upozna sa sopstvenim Ja.  Očigledno je da ja ima potrebu da bude u pravu, da se trudi da prihvata ostala ja, da preispituje svoje ja, a tek kad uvidi da je to prirodan i potreban proces prepoznavanja sopstvenog Ja, spoznaće  ISTINU da nema drugih Ja nego da je Ja stalno tu prisutno šta god mislio, radio, osećao.   To Ja se ne trudi da prihvata nešto, to Ja je apsolutna Ljubav, u tom Ja je sveukupno iskustvo, znanje postojanja. Bez tog Ja ne bi imao nikakvo iskustvo, ne bi postojao.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Utišavanje uma

Ne možemo misliti dve misli u isto vreme, pa usmeravanjem na disanje prekidamo misli. To nam daje predstavu da smo svesni sadašnjeg trenutka pa su informacije koje primamo čulima jasne samim tim što je isključeno ocenjivanje i razmišljanje.  Kod ovakve koncepta je greška što svest brkamo sa umom, mislima, razmišljanjem. Poverujemo da je svest prisutna samo kad nema misli i razmišljanja. Trudimo se umom – utišavanjem uma povećati svesnost, jer imamo percepciju da se misli javljaju u umu, da iz uma proizilaze.  Iz uma proizilaze naši koncepti, verovanja, znanja, stavovi, ocene, mišljenja, oni su produkt uma i razmišljanja.

Misli se pojavljuju u svesti iz svesti,  one su samo trenutna zgusnuta vibracija svesti a razmišljanjem odnosno trenutnim vezivanjem za tu misao pokreće se proces mišljenja, i na osnovu sopstvenih navika, ovo mi prija, ovo volim, ovo ne volim, donosimo ocene i zaključke.

Gde je um kad ne postoji proces mišljenja, kad se misao završi?  Najveći procenat onog što izgovaramo i radimo dolazi bez razmišljanja jer imamo usvojene stavove, navike, ocene, a razmišljanje se pokreće kad tražimo neku misao – podatak iz prošlosti ili budućnosti, kad tražimo argumente da podrže sopstvene stavove, ili dok učimo neki proces.  Znači razgovaramo i delujemo uglavnom iz navika, proces mišljenja, um nije stalno uključen. Svoje stavove, znanja ispoljavamo jer ih jednostavno znamo, usvojili smo ih.

Pošto mi nismo samo um i telo svesni smo svojih misli, svojih reči, telesnih senzacija, emocija, bola u svakom trenutku a ne samo kad isključimo razmišljanje. Svojim mislima pokrećemo emocije, održavamo ih ali u svakom trenutku možemo ako to hoćemo odnosno ako znamo opet mislima ili samim primećivanjem da nas samo misli održavaju u tom stanju, izaći iz emocija ili ih promeniti nekim, drugim mislima, usmerenošću na nešto drugo. Svest primećuje sva ta stanja i misli, a um kaže ja sam depresivan, ja sam ljut, ja sam ljubavan, mene boli to i to. Um se poistovećuje sa emocijom. Svest je prepoznaje, a um je održava.  Misao nema bol, ona preuzima informaciju iz svesti. Ja nisam taj bol, mene boli. Ja nisam bes, ja osećam bes. Uglavnom nam se čini da spoljne okolnosti nečije reči i dela pokreću naše emocije a u stvari otpor koji trenutno imamo samo pokreće naše navike da bi potisnuli taj otpor, misli to stanje održavaju dok ga ne promenimo mislima ili izlaskom iz misli.

Koncept shvatanja svesti da je ona prisutna samo kad nema uma je verovanje da je svest u umu i da tako podižemo svesnost kad isključimo um. Tako smo naučeni, i radom na sebi se trudimo da povećamo svesnost ne shvatajući da je svest iznad uma, da je ona stalno prisutna i kad smo budni i kad spavamo i kad mislimo, govorimo, uvek apsolutno uvek. Svrha rada na sebi je samo odbacivanje koncepta da svesnost dostižemo umom, pražnjenjem uma.  Potrebno je uvideti jednostavnu činjenicu da um tokom dana nije stalno uključen, da se uključuje uglavnom kad postoji otpor u sadašnjem trenutku, da većinu vremena govorimo radimo iz sopstvenog znanja a ne iz razmišljanja.  Čula koja imamo pretvaraju spoljašnje vibracije u sliku, zvuk, miris, ukus, dodir i te informacije primamo onakve kakve jesu a uglavnom ono čemu se javlja otpor ocenjujemo, bojimo, pa delimično ili u potpunosti odbacujemo i to odbacivanje u stvari nije odbacivanje nego potiskivanje, jer primili smo informaciju, ne odgovara nam neki deo ili cela i onaj deo koji trenutno nismo razumeli ostavljamo za kasnije razumevanje, jer se od tih potiskivanja formiraju naše emocije, navike, obrasci ponašanja. Mi nismo promenili ono što se dogodilo i odigralo nego smo svojim načinom percepcije obojili događaj onako kako nam trenutno odgovara. Svest je sve informacije ˝primila˝ prihvatila onakve kakve su, jer se sve iskustva dešavaju u svesti, a um nije. Naš problem je što verujemo umu, i svesnost tražimo umom.

Zašto sve ovo pišem i ponavljam?  Da bi uočili da svesnost ne možemo podići tako što utišavamo um, odbacujemo misli ili  prekidamo emocije kad se pojave.   Svest je stalno prisutna, i bez nje ne bi prepoznali svoja mentalna i fizička stanja. Svest ne možemo povećati, smanjiti na nju uticati ni umom ni ničim, ona je tu pa je tu. Svesnost nije tu čak ni kad iskažem ili pomislim Ja jesam jer samo to Ja bilo veliko ili malo pretpostavlja objekt, materiju, odvojenost. Najbolje što mogu reći je ja sam svesan, ili se upitati da li sam svesan.  To pitanje ¨Jesam li svesan˝ me vraća iz uma i verovanja da sam taj um.

Utišavanjem misli, procesa mišljenja ili bežanjem iz emocija ne menjamo svesnost, samo imamo verovanje da to radimo. Svest je prisutna i u njoj se dešavaju misli, iz misli kreću emocije a one su samo barometar našeg trenutnog stanja. Radimo meditacije, treniramo um i primećujemo da možemo bez misli a ne uočavamo da misli nema sve vreme ni kad smo budni, dok radimo, razgovaramo, tačnije nema ih većinu vremena, ali ima ih u ogromnim količinama kad se prepustimo ˝negativnim˝ emocijama.

Živeti bez misli ne možemo ili teško možemo, bez emocija isto i poenta nije u potiskivanju nego baš u prepoznavanju da smo nešto mnogo više od tih misli i emocija, da smo ih svesni sve vreme, i ako im se suprotstavljamo i potiskujemo pravimo sebi probleme dok to ne prepoznamo. Potiskivanjem mi ne povećavamo svesnost, naprotiv, prihvatanjem misli i emocija osveščujemo da mi nismo te misli i emocije. I ovde je porvrđen osnovni zakon da ono protiv čega se borimo u stvari samo jačamo.

Spoznati da koncepti i vrerovanja, ono što smatramo svojim znanjem nije nešto što je trajno, što je aksiom, i da ih često menjamo ne primećujući to, nije lako. Kako to da ako verujemo svom znanju tragamo za novim i usvajamo novo? Da li je ispravno ono prethodno ili novo? Do kad je ispravno to novo? Traganje za znanjem, tehnikama i verovanjima nas samo udaljava od spoznaje da nismo um i telo, pa se neprestano vrtimo u krug, tačnije verujemo da se krećemo spiralom naviše i to nam daje utisak rada na sebi. Prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog iskustva je ono što menja percepciju a ne verovanje znanjima sopstvenim i tuđim.

 

Svesnost je kad uvidim da moje misli, moje emocije, moji stavovi, znanja, koncepti verovanja nisu ja, one se samo naizgled odigravaju u nečemu što zovemo umom, a ja nisam samo um i telo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Strahovi

Sve što nam se događa, sve misli koje se pojavljuju, sve je tu iz nekog razloga, ništa nije slučajno i sve to se odigrava upravo kako i kad nam treba.  Misli se pojavljuju u svesti i iz svesti i one nisu slučajne, tu su iz nekog razloga.  Samim tim što se pojavljuju u svesti nisu tu da bi nas ˝budile˝,  da bi bili ˝svesniji˝  jer svesni jesmo samim postojanjem.  Misli su tu i da bi kreirali ali i razumeli svoja lična iskustva.  Misli su tu i da bi se naša uobičajena ponašanja, navike, obrasci ponašanja, odnosi i prema sebi i prema drugima korigovali i menjali.  Sva iskustva koja doživljavamo i imamo se odigravaju u svesti,  sama svest ˝zna˝ naša lična iskustva, stavove, navike i stalno nam pruža prilike da ih balansiramo, korigujemo tako što pred nas stavlja ogledala odnosno baš one osobe, baš one situacije i događaje na kojima možemo sagledavati svoja ponašanja, stavove, misli, navike ako to želimo. Ako smo ˝gluvi˝ na ta ogledala i lekcije, sleduje nam patnja, želje, iskušenja, sve dok ih ne čujemo.

Svaki put kad se pojavi otpor nečemu to je pojavni strah.  Strah koji se javlja kao misao to mi ne prija, to ne želim, to ne volim.  Ako neko vreme pustimo tu misao da pleše pojavljuju se i telesne senzacije odnosno emocije.  Uobičajen način razmišljanja i percepcije često nam donosi takve misli a ne prepoznajemo ih kao otpor, kao strah. Takve misli nisu tu slučajno, strah je često pokretač, motivator da se nešto menja, da se kreiraju želje, ciljevi, da se preduzme neka akcija, ali ne uvek, nekad postaje ogroman teret.  Svakog trena se menjamo, imamo nova iskustva, menjamo stavove, neke strahove prevazilazimo, neke potiskujemo, neke usvajamo. Najteže se nosimo sa emocijama naročito negativnim jer su sve one miks ljubavi i straha, dva lica jedne iste kovanice.

Najčešće se ponašamo tako što kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, menjamo aktivnosti i zabavimo um nečim drugim a ono što nam ne prija potisnemo.

Samim razumevanjem odakle se pojavljuje strah, da je to samo misao ili skup sopstvenih misli kao usvojena reakcija na neku situaciju, događaj, iskustvo, misao ništa više ni manje koja pokreće i održava emotivna stanja, navike, obrasce ponašanja, možemo u svakom trenutku promeniti svoje misli, svoja stanja.

Sa strahom se nećemo izboriti ako ga potiskujemo, naprotiv.  Straha se možemo osloboditi ako ga prepoznamo u sopstvenim mislima, otporima, emocijama i dopustimo sebi da proživimo sve telesne senzacije koje strah donosi bez bežanja iz tog stanja, bez promene aktivnosti, bez misli, samo mu se prepustimo i ostanemo u tom stanju i svesno pratimo samo svoje telesne senzacije koje se odigravaju.  Posle nekog vremena primetićemo da te telesne senzacije nemaju osnovu koja ih održava, odnosno kad nema misli koje održavaju strah nema ni straha. A same telesne senzacije su iste u svim emocijama i ˝pozitivnim i  negativnim˝,  razlika je samo u mislima koje ih pokreću i u intenzitetu.

Drugi način suočavanja sa strahom je da sagledamo ko je to što se plaši, šta je to, da li smo mi samo taj um i telo koje ispoljava strah.  Sagledavanjem sopstvenog iskustva, da smo svesni sebe, svog uma, svog tela, postojanja, reči, misli, dela, da se misli pojavljuju u svesti i da sami određujemo značaj koji dajemo pojedinim mislima, da sami kreiramo svoje stavove, verovanja, znanja, svoj način percepcije realnosti, kao što nesvesno potiskujemo i menjamo aktivnosti kad nam nešto ne prija ili nam se ne sviđa tako isto svesno možemo uvek i u svakom trenutku promeniti značaj koji dajemo svojim mislima pa sagledati otpor koji se pojavljuje. Dubljim sagledavanjem doći ćemo do izdvojene osobe, ega, pa razumeti da se otpori pojavljuju u umu. Pošto nismo samo um i telo strahove, navike i obrasce ponašanja možemo reciklirati spoznajom da su nam neko vreme trebali za rast i razvoj ali da nam više nisu neophodni i da možemo i bez njih.

Mi smo prvenstveno svest, zatim um i telo. Namere se najpre pojavljuju u svesti, tek posle nekoliko sekundi se pojavljuje misao koju prihvatamo ili joj se opiremo.   Svest nije odlika pojedinca nego celokupnog postojanja, svest je znanje postojanja.  Kad nam je um miran, kad se ne vezuje za misli koje se pojave, možemo prihvatiti i razumeti informacije koje se javljaju u svesti, namere i pre nego što se situacije i događaji odigraju i kad ih ponekad prepoznamo to zovemo intuicijom.  Intuicija nije mentalna aktivnost, događa se kad je mental, um neaktivan, miran. Što smo više u mirnom stanju uma to lakše prihvatamo informacije – znanje i spremni smo na reakciju i pre nego što se situacija odigra. Ako dopustimo da se pojavi otpor nećemo promeniti situaciju, ona je tu takva kakva je, menja se naša reakcija jer polazi iz straha, javljaju se naučeni obrasci ponašanja, nerazumevanje trenutne situacije samo povećava otpor i strah. Navike, usvojeni obrasci  pokreću emocije i potiskivanje i stalno se vrtimo u spirali u kojoj otpor i strahovi jačaju.

 

Svest, odnosno namere koje se u svesti javljaju su tu da nas menjaju, da nešto u svojoj percepciji, stavovima, verovanjima menjamo, da izbalansiramo emocije, da otpustimo otpore i strahove. Svest nam sve vreme pokazuje koliko smo zavisni jedni od drugih, da smo svi jedan ˝organizam˝, jedno, i omogućava da  kroz međusobnu interakciju spoznajemo ko smo i šta smo.

Namera

 

Namera  se ne odigrava u umu,   prepoznajemo je nakon 5-6 sekundi kao misao, koju identitet – osoba razume kao svoju originalnu misao – nameru.

 

Namera se formira u svesti da bi izdvojenu osobu ˝probudila˝  od izdvajanja.  Ono što zovemo slobodnom voljom ne pojavljuje se iz uma. Um je samo datoteka ličnog iskustva, ˝znanja˝ i emocija. Iz uma se ne pojavljuje ništa što već nije smešteno u njemu.  Nova iskustva samo menjaju sadržaj datoteke.

 

Namera se javlja upravo da bi izdvojena osoba, ego, identitet, primetio i prihvatio postojanje onakvo kakvo jeste.  Namera postoji u sadašnjem trenutku, s razlogom kojeg možemo ali i ne moramo biti svesni,  i odnos prema mislima koje se pojave vezano za nju određuju naše postupke, ono što trenutno potisnemo pojaviće se opet, sa istim ciljem u nekom drugom kontekstu.

 

Misli se pojavljuju kao posledica namere u svesti, one nisu slučajne, osoba ne bira ni koje ni kada, one se pojavljuju i uvek su u korelaciji sa individualnim a i kolektivnim stanjem svesnosti osobe u vremenu i prostoru.  Misli se javljaju da bi ˝balansirale¨ mentalno, emotivno i fizičko  telo.

 

U svakom trenutku smo u mogućnosti da promenimo misli ako znamo da one misli kojima dajemo značaj određuju emotivno i fizičko stanje.

 

Iskušenja nas ponekad dovode do rešenja.  Što ih više odlažemo, opstruiramo i potiskujemo iskušenja ona jačaju, ne slabe, data su nam s razlogom, ništa nije slučajno. Rešenje je u prihvatanju na samom početku, ali nikada nije kasno.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Okolnosti

Mentalno i emocionalno stanje– izdvojena osoba, ego, je odgovorno za stanje fizičkog tela. Izdvojena osoba, ego nije nešto što je slučajno tu, to je potvrda prisutnosti, konstantne promene, ˝novog˝ iskustva i isceljenja.  Izdvojena osoba se formira upravo da bi se prepoznalo sopstvo. Neprihvatanjem realnosti – okolnosti, onakve kakva je, zbog nerazumevanja, straha, formiraju se želje, formira se identitet, karakter. Sve to skupa udaljava od svesnosti, svesti postojanja, jer osoba ˝uvidi˝  odvojenost, pa ˝prihvata˝ svoju odgovornost za postojanje, svoje postupke, reči i dela, ali okolnosti joj ne odgovaraju pa odgovornost za okolnosti prepušta drugima. Ne uviđa povezanost, veruje svom i iskustvu, formira stavove o sebi, drugima, postojanju. Što se više udaljava od sebe, sve se više traži, sve želje koje ima se svode na traganje za srećom. Sreća podrazumeva mir, ljubav, sigurnost. Želje ne razume kao sopstvenu negaciju nego kao cilj putovanja, pa želja želju stiže, putovanje sve duže. Brige, depresije, anksioznosti, stresovi, kroz tegobe koje formiraju dovode ponekad do predaje jer se takva stanja otporom ne rešavaju, i tek predajom, prihvatanjem onog što jeste počinje isceljenje, promenama sopstvenog razumevanja. I dalje su ˝krive˝ okolnosti, ali prepuštanje okolnostima može dovesti i do potpunog prepuštanja i prihvatanja sebe i tu počinje isceljenje. Isceljenje se ne dešava na pojedinačnom nivou, isceljujući sebe isceljujemo druge.

 

 Tek kad uvidimo da smo spoljne okolnosti kreirali sami ne svojim delovanjem nego svojim stavovima, verovanjima, znanjima,  prepuštajući drugima odgovornost za naše sopstvene stavove, verovanja znanja, prestaje težnja za promenom okolnosti, jer samo menjajući sebe – stavove, verovanja, znanja menjamo okolnosti.

 

Život je postojanje, a put do spoznaje postojanja se obično ne shvata kao igra iako jeste. Udaljimo se, tražimo, i kad prestanemo da tražimo postojanje nas nađe.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun