Torba

Um je torba u koju stavljamo stvari koje neprestano ˝kupujemo“. Sadržaj torbe ne određujemo uvek sami, nešto nam tu stave stariji jer ˝bez toga se ne može˝, nešto nam natovari škola jer ˝trebaće nam u životu˝, nešto nameće okolina ˝da ne štrčimo previše˝. I pored toga najviše stvari sami stavljamo, jedina razlika od prave kupovine je što u torbu upadaju i one koje nam se ne sviđaju, koje ˝nikako ne bi˝ da imamo, nosimo. Nove stvarčice zamenjuju stare koje nekim čudom nestaju, ali vremenom sadržaj torbe postaje pretežak, jer je previše ˝sitnica˝ a i neke ˝stvarčice˝ su sve teže i nedaju se izvaditi. Sve što smo emocionalno birali i kupovali se nekako zalepilo za torbu. Pozitivne ne bi da diramo a one negativne koje bi da odvadimo što ih više vadimo sve su teže za nošenje i nekako iskaču na vrh torbe baš kad ne treba, kad bi da izvadimo nešto drugo. ˝Smrt lepak˝ koji ne pušta da odvadimo ono što nam smeta iz te torbe nisu emocije same po sebi, date su nam da nas vode da pravimo izbore, smeta nam disbalans tih pojedinačnih emocija koji proističe iz ličnih ocenjivanja, suđenja šta je pozitivno, negativno više ili manje. Svi imamo organ ˝za dobrotu˝, prvi koji se formira u telu, koji nam kaže da ono što ne želimo sebi ne treba da govorimo, činimo nikom drugom. Sve ostale osude i presude i sebi i drugima otežavaju nošenje torbe.