Naše psihofizičko stanje zavisi od toga ka čemu smo usmerili svoju trenutnu pažnju. Ako je pažnja usmerena samo na aktivnost koju trenutno obavljamo, radimo, čitamo, maštamo, gledamo film nema napetosti u telu i može se reći da uživamo u toj aktivnosti.
Čim se pažnja podeli pa se uz tu aktivnost usmeri i na misli, brige, želje pojavljuje se blaga napetost u telu. Sposobni smo da obavljamo više aktivnosti odjednom, ali možemo misliti samo jednu misao u isto vreme, ne više. Um prikriva otpor koji sam proizvodi kreirajući tumačenja i odvlači nas od stvarnosti, umesto da je usmeren na ideje, kreativnost, razvoj.
Što više pridajemo pažnje svojim mislima a sve manje aktivnosti telo je sve napetije i pokreće emocije. Emocije ne samo da ometaju aktivnost kojom se bavimo, one remete i telo, pokreću telesne senzacije. Negativne emocije nam naročito smetaju iako proizvode iste telesne senzacije kao i pozitivne. Intenzitet emocija zavisi od količine straha od koje je satkana, usvojenih navika i od trajanja pažnje koju dajemo svojim mislima koje su ih pokrenule i održavaju ih. U ¨pozitivnim˝ emocijama smo opušteniji jer je manji otpor stvarnosti koja nas okružuje, manje je misli kojima pridajemo pažnju.
Ako dopustimo umu da vrti svoje beskonačne filmove telo je sve napetije, mi nervozniji i sve manje je pažnje na informacije koje nam čula donose, na reči, na aktivnosti, pokrete, zvuke. Važnije nam je ono što se odigrava u umu nego stvarnost koja nas okružuje. Smanjuje se bistrina, jasnoća razumevanja, sve više reakcija, reči pokreću navike i sve smo dalje od adekvatnih postupaka i odluka koji odgovaraju trenutku u kom se nalazimo. Napetost je prva reakcija tela na pokušaj uma da ga makne iz stvarnosti. Telo ne može nikud iz realnosti i telesne senzacije su nam upozorenja da um pokušava nemoguće.
Ako ne primetimo napetost, pojavljuju se emocije koje je teže ne primetiti. Napetost i emocije su barometar stanja uma i opomena da smo odlutali od sebe. Što dalje odlutamo telo drastičnije reaguje i uvek sa istom jedinom svrhom a to je da primetimo da lutamo i da bi trebali da se vratimo sebi. To možemo učiniti u svakoj situaciji, u svakoj emociji, u svakom trenutku oduzimanjem pažnje mislima.
Mi nismo samo um i telo, svesni smo i uma i tela uvek, čak i kad poverujemo da je um komandant parade tu je telo da nas opomene da to nije tačno. Od misli i emocija ne treba bežati, ne treba ih potiskivati jer tako samo jačaju, dovoljno je propustiti ih da teku, registrovati da nismo te misli, nismo ni te emocije i one nestaju samim oduzimanjem pažnje. Pažnju sa misli je lako preusmeriti na ono, onog koje ispred nas, na ono što radimo u datom trenutku ili samo na telesne reakcije. Kome je to teže može pažnju usmeriti na disanje nekoliko sekundi ili onoliko vremena koliko mu treba da umiri um.
Fizičko telo imamo kao potvrdu svog postojanja, ono je starije nego um, i svesnije. Prvi funkcionalni organ tela je srce i ono prima osnovne informacije za život jer je većim delom sačinjeno od neurona. Sami biramo kojim informacijama dajemo veći značaj, onima koje dolaze iz srca ili tumačenjima tih informacija koja nam daje um.
Veza između svesti i tela je ljubav i umesto da se njoj prepuštamo, da je živimo, umesto da se oslanjamo na sam izvor postojanja, vremenom se udaljavamo tako što se opiremo realnosti zbog trenutnog nerazumevanja, neznanja, strahova i kako gradimo taj otpor tako slabimo sposobnost, funkcionalnost tela jer mu namećemo prekovremeni rad.
Tumačenjima kreiramo stavove, verovanja znanja i to neretko traje sve dok nas telo žestoko ne opomene. Ne trebaju nam tumačenja kad već imamo originalne jasne informacije, tumačenja nas dovode u zabludu da nešto znamo a to naše ˝znanje˝ na sreću ostavlja tragove na telu.
Ako ovo razumemo imamo šansu da iscelimo um, a samim tim i telo. Ljubav je prvi kormilar i tela i uma. Predavanjem kormila umu ne umanjujemo ljubav koja je večito tu, samo je maskirana ocenama, stavovima, i pošto je više ne vidimo jasno, zamenjujemo je emocijama koje je izgradio otpor sopstvenom telu, i tako zamagljeni počinjemo da je tražimo tamo gde nije.
Apsurdno je to traženje i svesti i ljubavi umom jer um nije u stanju da ih pojmi, može samo da ih tumači.
Iako nam se čini da smo sve bliži u svom traganju, dok ne odbacimo maske koje smo sami stvorili uvereni da nas okolnosti određuju, naše stavove, naše navike, i želje, život prolazi pored nas.
Ne verujte meni verujte svom telu, ono zna gde ste.
Tek kad uočimo da nas telo sve vreme opominje da živimo svoja tumačenja a ne stvarnost vratićemo se izvoru, koji je oduvek sa nama.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun
Tama nije suprotnost svetlu, svetlo bez tame ne postoji, svetlo bez prostora ne postoji, sve što postoji je svest. Um treba dimenziju vremena da bi spoznao prostor. Svetlost, energija, svest je svuda. Um je ograničen u prostoru, potrebna mu je misao – vreme da bi spoznao prostor. Um je alat kojim kreiraš svoj lični prostor. Um je u korelaciji sa telom, telo je prisutno u prostoru stalno, i uvek kad se um ˝šeta˝ u vremenu, telo to pokazuje, kroz stav, položaj, telesne senzacije. Stav, držanje, položaj koji telo zauzima u prostoru pokazuje odnos prema prostoru, strah ili prihvatanje. Prostor nije tvoj iako ga ti delimično telom zauzimaš. Prostor ti ne može ništa, samo ti omogućava kretanje, ne treba ti da ga imaš, telom jesi u njemu, pokušaj da osvojiš osvojeno te sprečava da ga koristiš u potpunosti. Stav i govor tela u nekim bitnim situacijama i odnosima naročito pokazuje tvoj odnos prema prostoru, tvoje telo sluša tvoj um tako što se u njemu dešavaju hormonalne reakcije a one iskazuju tvoj odnos prema prostoru. Prostor nema odnos prema tebi, prostor je tvoje ogledalo. Menjanjem stava, držanja, menja se i odnos uma prema prostoru. Oslobađajući telo oslobađaš um i obratno. Izbaci vreme u sagledavanju prostora, jer prostor je u tebi.
Tri principa 