Kretanje fotona proizvodi šum, kretanje energije u atomu je akord, kretanje energije u ćeliji je melodija, a kroz čoveka simfonija.
Misli koje su protrčale kroz mene a nisam im dao nikakvu pažnju, takođe su šum, one koje se često ponavljaju, i koje izgovaram su akordi, emocije koje ispoljavam su melodije, i sve to sa mojim usvojenim konceptima, znanjima, ličnom istinom čini simfoniju.
Sve reči koje sam do sad izgovorio čine skup vibracija, simfoniju koja zveči svemirom. Moje čulo sluha ne spoznaje tu simfoniju, a i većinu onog što sam izgovorio sam zaboravio. Svemir nije, ta simfonija se svakom mojom rečju menja. Jeku moje simfonije prepoznajem po stvarnosti koja me okružuje, tačnije po mojoj percepciji te stvarnosti. Jeka te simfonije se odražava i na moje telo, ne samo ovo opipljivo, ali tu je najvidljivije.
Činilo mi se da su note te simfonije koja zveči svemirom moje, da ih ja zapisujem, jer slobodan sam da mislim i govorim kako i šta ja hoću, i istinu i laži i ljubav i mržnju, i hrabrost i sram i mnogo toga još.
Sad uviđam da note uopšte nisu bile moje, da sam igrao kako „drugi“ svira. Prevideo sam uputstvo. Uputstvo mog postojanja koje nisam ja pisao, bilo je napisano i zapisano pre mene ispoljenog. Sad znam i ko ga je pisao, i zašto. Početna „moja“ simfonija je bila Božanstvena, Muzika Sfera. Moje reči i dela u većem delu su bile otpor toj Muzici Sfera, jer sam verovao da umem i znam bolje.
Svaki atom ima „uputstvo“, svaka ćelija, pa i čovek. Genetika je dosad uspela samo da razlikuje jedinke čitajući „uputstvo“ ostalo nepročitano nazvali su đubretom.
Energija koja održava svekoliko nedeljivo Postojanje je Ljubav. Ljubav je muzika Duše.
Sad učim note ispočetka i biram šta sviram.
Muzika Sfera sadrži sve note, to se podrazumeva, ali sadrži i sve moguće kombinacije nota, sve akorde, sve melodije, sve simfonije. I odsvirane i neodsvirane.
Svaki atom svira po notama, kad zaboravi note nestane, note ostaju i opstaju.
Svaka ćelija svira po notama, jer jedino tako može da opstane, nastane, postoji i nestane. Note opstaju. To važi i za svako živo biće.
A čovek, šta s njim. I on nastaje, opstaje i nestaje zahvaljujući notama. Ništa novog, sve isto važi kao i za sve ostalo postojanje. E, zna on za jadac. Poverovao da zna note, našao neko drvce lepo ga obradio i umesto da bude muzika, rešio da bude dirigent. Diriguje, orkestar neuvežban, raštimovan, akordi se prepoznaju, ali melodija ni približna Muzici Sfera. Data mu čula da čuje Muziku Sfera, ali on sluša samo onu melodiju svog neuvežbanog, raštimovanog orkestra. Sluša tuđe melodije, poredi se, uvežbava i stvara simfonije koje niko drugi neće ni da sluša – čuju tek pokoju melodiju pa pobegnu. Samo njemu su lepe i savršene. Usavršava se tako eonima dok mu čula ne oslabe pa oseti da postoji muzika koja dolazi iznutra, te note kojima ne treba dirigent, ni štimovanje, ni uvežbavanje.
Tek tad čuje one neodsvirane melodije, spozna simfoniju, i baca dirigentsku palicu jer mu smeta da pleše u igri života po Muzici Sfera.
leta gospodnjeg 7527. Zemun
Ivan Ivanda SRBiJa
Tri principa 