Zlo i dobro

Zlo i dobro su celina, jedno, isto kao svetlo i tama, zlo je vremenom postala potreba upravo da bi se spoznalo dobro jer smo se previše udaljili i sami od sebe ali i od drugih. Borba protiv zla je uzaludna jer tako zlo samo raste, čak i u tebi. Dovoljno osvetliti i ukazati na zlo. Nažalost većina vidi samo akcije, osvetliti treba izvor zla, akcije su osvetljene same po sebi i uzrokuju strah kod većine, pa rešenje i odbranu traže upravo tamo i od onih koji su izvor zla.

I prinuda i otpor su proizvod neznanja, nerazumevanja, rečju straha. Istovremeno rastu i slabe. Da bi se oslobodili prinude dovoljno je ukazati na strah onog ko je preduzima.

ivan ivanda

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

Informacije

Informacije koje dobijaš iz okoline ne stižu do tebe u formi i obliku misli, misao se javlja kad ocenjuješ, klasifikuješ, primljene informacije. Neke informacije izazivaju fizičke reakcije pa bez razmišljanja reaguješ. Nerazumevanje, neznanje,neprihvatanje, otpor, izazivaju mentalne i njima pripadajuće emocionalne reakcije.

Samim postojanjem svesan si informacije, sva iskustva doživljavaš u svesti, da nije tako ne bi bilo nikakve reakcije.

Tvoje reakcije na primljenu informaciju nisu nesvesne, itekako si ih svesan, i svojih misli i reči i stanja i akcija. Pitanje je samo da li su reakcije posledica navika, stavova, uverenja, strahova i emocija. Reagovanje iz navika je uzrok neuviđanja sopstvene svesnosti u svakom trenutku, odatle i potreba za ˝buđenjem˝. 

Svako iskustvo je novo, nijedno nije isto kao prethodno, a reagovanje i robovanje navikama te ne izmešta iz trenutka u kom jesi, to je nemoguće, samo te drži u uverenju da ga nisi svesan.

Bez straha

Emocije su usvojene, naučene reakcije na određene osobe, odnose, situacije, događaje. Možeš li da zamisliš sopstvenu reakciju na trenutak, odnos, situaciju u kojoj jesi a da ne pokreneš stečenu emociju. 

Zašto tako? 

Emocija je miks straha i ljubavi. Emocije prikrivaju strahove, od sebe samog, od drugih, uspeha, neuspeha, bola, gubitka, autoriteta, zbog neznanja, zbog nerazumevanja, šta će drugi reći, zbog pretnji, umišljenih ili očekivanih situacija …

Kakva će tvoja biti tvoja reakcija bez prikrivenog straha? Možeš li, smeš li bez straha?

Ako ne reaguješ emocijom ostaje ti ljubav, suština, stanje.

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Utišavanje uma

Ne možemo misliti dve misli u isto vreme, pa usmeravanjem na disanje prekidamo misli. To nam daje predstavu da smo svesni sadašnjeg trenutka pa su informacije koje primamo čulima jasne samim tim što je isključeno ocenjivanje i razmišljanje.  Kod ovakve koncepta je greška što svest brkamo sa umom, mislima, razmišljanjem. Poverujemo da je svest prisutna samo kad nema misli i razmišljanja. Trudimo se umom – utišavanjem uma povećati svesnost, jer imamo percepciju da se misli javljaju u umu, da iz uma proizilaze.  Iz uma proizilaze naši koncepti, verovanja, znanja, stavovi, ocene, mišljenja, oni su produkt uma i razmišljanja.

Misli se pojavljuju u svesti iz svesti,  one su samo trenutna zgusnuta vibracija svesti a razmišljanjem odnosno trenutnim vezivanjem za tu misao pokreće se proces mišljenja, i na osnovu sopstvenih navika, ovo mi prija, ovo volim, ovo ne volim, donosimo ocene i zaključke.

Gde je um kad ne postoji proces mišljenja, kad se misao završi?  Najveći procenat onog što izgovaramo i radimo dolazi bez razmišljanja jer imamo usvojene stavove, navike, ocene, a razmišljanje se pokreće kad tražimo neku misao – podatak iz prošlosti ili budućnosti, kad tražimo argumente da podrže sopstvene stavove, ili dok učimo neki proces.  Znači razgovaramo i delujemo uglavnom iz navika, proces mišljenja, um nije stalno uključen. Svoje stavove, znanja ispoljavamo jer ih jednostavno znamo, usvojili smo ih.

Pošto mi nismo samo um i telo svesni smo svojih misli, svojih reči, telesnih senzacija, emocija, bola u svakom trenutku a ne samo kad isključimo razmišljanje. Svojim mislima pokrećemo emocije, održavamo ih ali u svakom trenutku možemo ako to hoćemo odnosno ako znamo opet mislima ili samim primećivanjem da nas samo misli održavaju u tom stanju, izaći iz emocija ili ih promeniti nekim, drugim mislima, usmerenošću na nešto drugo. Svest primećuje sva ta stanja i misli, a um kaže ja sam depresivan, ja sam ljut, ja sam ljubavan, mene boli to i to. Um se poistovećuje sa emocijom. Svest je prepoznaje, a um je održava.  Misao nema bol, ona preuzima informaciju iz svesti. Ja nisam taj bol, mene boli. Ja nisam bes, ja osećam bes. Uglavnom nam se čini da spoljne okolnosti nečije reči i dela pokreću naše emocije a u stvari otpor koji trenutno imamo samo pokreće naše navike da bi potisnuli taj otpor, misli to stanje održavaju dok ga ne promenimo mislima ili izlaskom iz misli.

Koncept shvatanja svesti da je ona prisutna samo kad nema uma je verovanje da je svest u umu i da tako podižemo svesnost kad isključimo um. Tako smo naučeni, i radom na sebi se trudimo da povećamo svesnost ne shvatajući da je svest iznad uma, da je ona stalno prisutna i kad smo budni i kad spavamo i kad mislimo, govorimo, uvek apsolutno uvek. Svrha rada na sebi je samo odbacivanje koncepta da svesnost dostižemo umom, pražnjenjem uma.  Potrebno je uvideti jednostavnu činjenicu da um tokom dana nije stalno uključen, da se uključuje uglavnom kad postoji otpor u sadašnjem trenutku, da većinu vremena govorimo radimo iz sopstvenog znanja a ne iz razmišljanja.  Čula koja imamo pretvaraju spoljašnje vibracije u sliku, zvuk, miris, ukus, dodir i te informacije primamo onakve kakve jesu a uglavnom ono čemu se javlja otpor ocenjujemo, bojimo, pa delimično ili u potpunosti odbacujemo i to odbacivanje u stvari nije odbacivanje nego potiskivanje, jer primili smo informaciju, ne odgovara nam neki deo ili cela i onaj deo koji trenutno nismo razumeli ostavljamo za kasnije razumevanje, jer se od tih potiskivanja formiraju naše emocije, navike, obrasci ponašanja. Mi nismo promenili ono što se dogodilo i odigralo nego smo svojim načinom percepcije obojili događaj onako kako nam trenutno odgovara. Svest je sve informacije ˝primila˝ prihvatila onakve kakve su, jer se sve iskustva dešavaju u svesti, a um nije. Naš problem je što verujemo umu, i svesnost tražimo umom.

Zašto sve ovo pišem i ponavljam?  Da bi uočili da svesnost ne možemo podići tako što utišavamo um, odbacujemo misli ili  prekidamo emocije kad se pojave.   Svest je stalno prisutna, i bez nje ne bi prepoznali svoja mentalna i fizička stanja. Svest ne možemo povećati, smanjiti na nju uticati ni umom ni ničim, ona je tu pa je tu. Svesnost nije tu čak ni kad iskažem ili pomislim Ja jesam jer samo to Ja bilo veliko ili malo pretpostavlja objekt, materiju, odvojenost. Najbolje što mogu reći je ja sam svesan, ili se upitati da li sam svesan.  To pitanje ¨Jesam li svesan˝ me vraća iz uma i verovanja da sam taj um.

Utišavanjem misli, procesa mišljenja ili bežanjem iz emocija ne menjamo svesnost, samo imamo verovanje da to radimo. Svest je prisutna i u njoj se dešavaju misli, iz misli kreću emocije a one su samo barometar našeg trenutnog stanja. Radimo meditacije, treniramo um i primećujemo da možemo bez misli a ne uočavamo da misli nema sve vreme ni kad smo budni, dok radimo, razgovaramo, tačnije nema ih većinu vremena, ali ima ih u ogromnim količinama kad se prepustimo ˝negativnim˝ emocijama.

Živeti bez misli ne možemo ili teško možemo, bez emocija isto i poenta nije u potiskivanju nego baš u prepoznavanju da smo nešto mnogo više od tih misli i emocija, da smo ih svesni sve vreme, i ako im se suprotstavljamo i potiskujemo pravimo sebi probleme dok to ne prepoznamo. Potiskivanjem mi ne povećavamo svesnost, naprotiv, prihvatanjem misli i emocija osveščujemo da mi nismo te misli i emocije. I ovde je porvrđen osnovni zakon da ono protiv čega se borimo u stvari samo jačamo.

Spoznati da koncepti i vrerovanja, ono što smatramo svojim znanjem nije nešto što je trajno, što je aksiom, i da ih često menjamo ne primećujući to, nije lako. Kako to da ako verujemo svom znanju tragamo za novim i usvajamo novo? Da li je ispravno ono prethodno ili novo? Do kad je ispravno to novo? Traganje za znanjem, tehnikama i verovanjima nas samo udaljava od spoznaje da nismo um i telo, pa se neprestano vrtimo u krug, tačnije verujemo da se krećemo spiralom naviše i to nam daje utisak rada na sebi. Prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog iskustva je ono što menja percepciju a ne verovanje znanjima sopstvenim i tuđim.

 

Svesnost je kad uvidim da moje misli, moje emocije, moji stavovi, znanja, koncepti verovanja nisu ja, one se samo naizgled odigravaju u nečemu što zovemo umom, a ja nisam samo um i telo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Opraštanje i krivica

 

 

Šta opraštam? Opraštam ono što odavno ne postoji, ali postoje emocije koje su neke reči ili dela pokrenule u meni. Emocije koje sam tad osetio ni u tom trenutku kad su pokrenute zbog sopstvene percepcije doživljaja nikakve veze nisu imale sa onim kome kasnije opraštam. Krivicu zbog reči ili dela sam usmerio ka nekoj drugoj osobi i tu krivicu sam sam osetio i nastavio da je nosim i hranim u sebi, zasadio sam seme koje raste u meni i nema veze niskim drugim.  To što je u početku bilo seme narasta i određuje moju percepciju događaja, okolnosti, reči i ograničava me da shvatim realnost kakva jeste. Opterećuje moje odnose i sa drugima a ne samo sa osobom prema kojoj je bila usmerena.

 

Kad rešim da opraštam kome opraštam? Kriv je neko drugi što sam se ja osećao povređenim, ugroženim?  Krivnja se rodila u mom umu – izdvojenoj osobi, egu, koji ju je samo hranio i održavao. Hraneći krivicu u svom umu usmerenu na druge jer ego neće sebe okriviti, ograničavao sam samo sebe tražeći opravdanja za svoje neuspehe, okolnosti, smeštajući odgovornost za svoj život u tuđe ruke.  Nakon nekog vremena se setim da opraštam drugima da bi se osećao bolje ne primećujući da tako i dalje odgovornost za svoje postupke i dela, emocije,  ostavljam drugima. Hranio sam emociju koja u sebi nosi skoro najviše straha, tek nešto malo manje od sramote i sad bi da je zamenim nekom drugom koja nosi manje straha.  Osećam se bolje i ponosan na sebe što sam oprostio nekom svoje sopstvene emocije.  Ponos je ˝negativna˝ emocija kojom sebe uzdižem, veličam u odnosu na druge i sadrži manje straha pa je lakše živeti sa njom.  Sebi se divim kako sam nekom nešto oprostio ne shvatajući da to delo te reči nisu se ni tad ni sad odnosili na mene, bile su samo trenutni iskaz nekog, a moj otpor, nerazumevanje, strah su proizveli i posadili krivicu u meni.

 

Opraštajući im krivicu nisam je izbacio iz svog operativnog sistema samo sam je potisnuo, u gomilu ostalih datoteka da mi nije pred očima. Tek kad rešim da resetujem operativni sistem, kad spoznam da je strah umišljena kategorija, da sam svoje emocije sam kreirao, da je to seme koje sam sam sadio i gajio mogu da uvidim da je sve ono što sam nosio sobom i iskazivao bilo sopstveno bežanje od odgovornosti za moj život.  Kad je operativni sistem resetovan uviđam da su te emocije bile tu da bi spoznao ko sam, šta sam i da nije greška to što ih imam i hranim jer sam tako kreirao svoja iskustva shvatajući šta je dobro, šta nije, šta volim šta ne, šta želim,  a emocije su bile samo barometar mojih trenutnih misli i stanja.  Da nema tame ne bi znao šta je svetlo, da nema straha ne bi spoznao šta je ljubav. Svet i spoljne okolnosti sam svojom percepcijom prilagođavao sopstvenim razumevanjem i kreirao virtualni operativni sistem. Nisam pojmio da od drveta ne vidim šumu, da ono što ima veliki značaj za mene drugima je nebitno, da je moja tendencija da sam u pravu i da jasno vidim ograničena sopstvenim umovanjem. Nisam uviđao da moj otpor bilo čemu je posledica straha koji je dolazio od nerazumevanja i neprihvatanja. Nisam bio shvatio da otpor rečima, delima okolnostima ne menja ništa što se desilo nego potiskujući deo realnosti taj otpor menja samo mene i da sam sebi stvaram teret koji jednog trenutka poželim da odbacim.

 

Tek kad je operativni sistem resetovan uvideo sam da sam sve vreme tragao za mirom, srećom, ljubavi.  Usvojio sam i izgradio opšte prihvaćen kurturološki sistem vrednosti u kom su je za mir potrebno oružje i bunkeri, u kom sreću tražim u objektima i predmetima, u kom tražim ljubav da se pojavi u mom životu.  Sad znam da sam u životu i od života dobijao sam ono šta sam davao, a davao nisam samo radost i ograničeno shvatanje ljubavi nego i potisnute strahove i nerazumevanje.  Sad znam da mi se sve događalo i događa u pravo vreme, da nema slučajnosti i da su moji stavovi, mišljenja znanja određivali okolnosti i ˝prizivali˝ situacije i odnose da bi prihvatio realnost kakva jeste  umesto što sam strahovao od onog što ne razumem.  Znam da svet u kom živim mogu promeniti samo kad  ˝sebe˝ promenim, kad spoznam da ništa ne znam, i da znanje kom težim nije tamo negde nego je tu oduvek dostupno i da je potrebno samo utišati čula da bi se prepoznalo i prihvatilo.  Mudrost postoji u knjigama i zapisima ali se uviđa tek sopstvenim iskustvom.  Sagledavajući svoje iskustvo znam da sam u svakom trenutku bio svestan svog postojanja, svojih reči i akcija, svoji emocija, telesnih senzacija ali i da sam verovao svojoj sopstvenoj percepciji zasnovanoj na materijalističkom konceptu postojanja da sam ja um i telo i da me moja znanja, reči akcije vode kroz život.  Iako je svest stalno prisutna ponašao sam se kao nesvesno biće koje određuju njegove emocije, a to je u stvari samo prirodan način sticanja iskustva, a  moje nevolje su me usmerile da tražim ono što je sve vreme prisutno. Svest se nije promenila, tu je stalno prisutna, ista jedinstvena za sve, promenilo se samo moje shvatanje stvarnosti. Prihvatam u potpunosti ono što sam bio, što jesam  ali to prihvatanje nije mirenje sa okolnostima i delima drugih na koje ja nemam reakcije i akcije, naprotiv. Sad razumem da je sve što postoji jedna celina – organizam, da je sve povezano I vidljivim i nevidljivim nitima i sve je tu da bi prepoznao i prihvatio svest ne kao ono što me određuje nego ono što jesam.  Moja čula mi prikazuju tek neki jednocifreni postotak postojanja a i to malo sam svojim konceptom razmišljanja još umanjio i kreirao sopstvene stavove, verovanja, znanja.

 

Tek vrativši se sebi uviđam da krivice nema ni u meni ni u drugima, da je ona posledica semenja koje sam sam sadio i gajio u svom umu verujući mu, ne uviđajući da je um samo moja lična baza podataka i ništa više od toga, samo sam je dopunjavao tražio nove informacije i njima i dalje ograničavao sopstvenu percepciju.

Strahovi

Sve što nam se događa, sve misli koje se pojavljuju, sve je tu iz nekog razloga, ništa nije slučajno i sve to se odigrava upravo kako i kad nam treba.  Misli se pojavljuju u svesti i iz svesti i one nisu slučajne, tu su iz nekog razloga.  Samim tim što se pojavljuju u svesti nisu tu da bi nas ˝budile˝,  da bi bili ˝svesniji˝  jer svesni jesmo samim postojanjem.  Misli su tu i da bi kreirali ali i razumeli svoja lična iskustva.  Misli su tu i da bi se naša uobičajena ponašanja, navike, obrasci ponašanja, odnosi i prema sebi i prema drugima korigovali i menjali.  Sva iskustva koja doživljavamo i imamo se odigravaju u svesti,  sama svest ˝zna˝ naša lična iskustva, stavove, navike i stalno nam pruža prilike da ih balansiramo, korigujemo tako što pred nas stavlja ogledala odnosno baš one osobe, baš one situacije i događaje na kojima možemo sagledavati svoja ponašanja, stavove, misli, navike ako to želimo. Ako smo ˝gluvi˝ na ta ogledala i lekcije, sleduje nam patnja, želje, iskušenja, sve dok ih ne čujemo.

Svaki put kad se pojavi otpor nečemu to je pojavni strah.  Strah koji se javlja kao misao to mi ne prija, to ne želim, to ne volim.  Ako neko vreme pustimo tu misao da pleše pojavljuju se i telesne senzacije odnosno emocije.  Uobičajen način razmišljanja i percepcije često nam donosi takve misli a ne prepoznajemo ih kao otpor, kao strah. Takve misli nisu tu slučajno, strah je često pokretač, motivator da se nešto menja, da se kreiraju želje, ciljevi, da se preduzme neka akcija, ali ne uvek, nekad postaje ogroman teret.  Svakog trena se menjamo, imamo nova iskustva, menjamo stavove, neke strahove prevazilazimo, neke potiskujemo, neke usvajamo. Najteže se nosimo sa emocijama naročito negativnim jer su sve one miks ljubavi i straha, dva lica jedne iste kovanice.

Najčešće se ponašamo tako što kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, menjamo aktivnosti i zabavimo um nečim drugim a ono što nam ne prija potisnemo.

Samim razumevanjem odakle se pojavljuje strah, da je to samo misao ili skup sopstvenih misli kao usvojena reakcija na neku situaciju, događaj, iskustvo, misao ništa više ni manje koja pokreće i održava emotivna stanja, navike, obrasce ponašanja, možemo u svakom trenutku promeniti svoje misli, svoja stanja.

Sa strahom se nećemo izboriti ako ga potiskujemo, naprotiv.  Straha se možemo osloboditi ako ga prepoznamo u sopstvenim mislima, otporima, emocijama i dopustimo sebi da proživimo sve telesne senzacije koje strah donosi bez bežanja iz tog stanja, bez promene aktivnosti, bez misli, samo mu se prepustimo i ostanemo u tom stanju i svesno pratimo samo svoje telesne senzacije koje se odigravaju.  Posle nekog vremena primetićemo da te telesne senzacije nemaju osnovu koja ih održava, odnosno kad nema misli koje održavaju strah nema ni straha. A same telesne senzacije su iste u svim emocijama i ˝pozitivnim i  negativnim˝,  razlika je samo u mislima koje ih pokreću i u intenzitetu.

Drugi način suočavanja sa strahom je da sagledamo ko je to što se plaši, šta je to, da li smo mi samo taj um i telo koje ispoljava strah.  Sagledavanjem sopstvenog iskustva, da smo svesni sebe, svog uma, svog tela, postojanja, reči, misli, dela, da se misli pojavljuju u svesti i da sami određujemo značaj koji dajemo pojedinim mislima, da sami kreiramo svoje stavove, verovanja, znanja, svoj način percepcije realnosti, kao što nesvesno potiskujemo i menjamo aktivnosti kad nam nešto ne prija ili nam se ne sviđa tako isto svesno možemo uvek i u svakom trenutku promeniti značaj koji dajemo svojim mislima pa sagledati otpor koji se pojavljuje. Dubljim sagledavanjem doći ćemo do izdvojene osobe, ega, pa razumeti da se otpori pojavljuju u umu. Pošto nismo samo um i telo strahove, navike i obrasce ponašanja možemo reciklirati spoznajom da su nam neko vreme trebali za rast i razvoj ali da nam više nisu neophodni i da možemo i bez njih.

Mi smo prvenstveno svest, zatim um i telo. Namere se najpre pojavljuju u svesti, tek posle nekoliko sekundi se pojavljuje misao koju prihvatamo ili joj se opiremo.   Svest nije odlika pojedinca nego celokupnog postojanja, svest je znanje postojanja.  Kad nam je um miran, kad se ne vezuje za misli koje se pojave, možemo prihvatiti i razumeti informacije koje se javljaju u svesti, namere i pre nego što se situacije i događaji odigraju i kad ih ponekad prepoznamo to zovemo intuicijom.  Intuicija nije mentalna aktivnost, događa se kad je mental, um neaktivan, miran. Što smo više u mirnom stanju uma to lakše prihvatamo informacije – znanje i spremni smo na reakciju i pre nego što se situacija odigra. Ako dopustimo da se pojavi otpor nećemo promeniti situaciju, ona je tu takva kakva je, menja se naša reakcija jer polazi iz straha, javljaju se naučeni obrasci ponašanja, nerazumevanje trenutne situacije samo povećava otpor i strah. Navike, usvojeni obrasci  pokreću emocije i potiskivanje i stalno se vrtimo u spirali u kojoj otpor i strahovi jačaju.

 

Svest, odnosno namere koje se u svesti javljaju su tu da nas menjaju, da nešto u svojoj percepciji, stavovima, verovanjima menjamo, da izbalansiramo emocije, da otpustimo otpore i strahove. Svest nam sve vreme pokazuje koliko smo zavisni jedni od drugih, da smo svi jedan ˝organizam˝, jedno, i omogućava da  kroz međusobnu interakciju spoznajemo ko smo i šta smo.