On: Mene interesuje samospoznaja,prosvetljenje.
On: Haha sve to znam sto bi rekli intelektualno.
Ivan: nije to samo intelektualno, svestan si svega, okoline, misli reči,
kad se misli javljaju?
kad nešto ne prihvataš delimično ili potpuno
ili kad treba da se setiš
On: Ocekujem da se nesto desi u meni sto ce da potvrdi
Ivan: rad na sebi ne treba da bude traganje za prosvetljenjem, nego pražnjenje uma, verovanja, stavova, navika,
ne bukvalno pražnjenje nego prosta odluka da sve te navike nisi ti, nisu istina, aksiom, ili barem nisu sad ako su nekad i bile
desilo se da postojiš, to je sve što ti je trebalo da se desi. Ostalo ti biraš, nesvesno prihvatanjem, svesno odbacivanjem.
On: Sve mi je to jasno ali ocekivanje da se nesto desi da jednostavno sa sigurnoscu znam kao ti.
Ivan: e da ja sam siguran, ne veruj mi ništa
samo ono što se poklapa sa tobom, trenutno
jedino što treba da znaš je da ništa ne znaš
to je tako jednostavno da ne može bit jednostavnilje.
On: Bas zato i mislim da mora postojati nesto vece.
Ivan:ti si to veće
van tebe nema ničeg
ali, progutaćeš to kad odlučiš, a ne kad naučiš
On: Svi tzv.prosvetljeni kazu da imaju osecaj besmrtnosti
Ivan:pusti to, telo umire, to što nosi, vodi, čini to telo ne umire
ako si svestan svojih misli nisi misli, svog tela nisi telo
On: To da
Ivan: Samo postepeno odbacuj svoja verovanja ma kakva bila
Nauka stalno izbacuje nove teorije teoreme, znači sve je netačno, Tvoja stanja zavise od trenutnilh raspoloženja, misli odnosa, znači ni to nije istina, ni to nisi ti.
Ako baš hoćeš da čuješ šta si evo ovako rečju duša. A duša je svest, ljubav, energija.
On: Magistrirao sa krisnamurtija,nisargadatu,maharsija,tola itd. Ali kao da mi hvali jos jedan korak.
Ivan: Taj korak je prestajanje traganja. TAČKA.
On: Hvala
Ivan: Ne treba da se boriš sa egom, ne postoji, umišljena kategorija.
Navike, emocije, strahovi, umišljeno takođe.
Samo se par puta uhvati da to što deluje nisi ti
On: I to mi mije jasno samo ne mogu da kzem ja sam to.
Ivan: Nisi ništa i sve si.
A najviše si ono što ti um kaže.
Dok mu veruješ.
Kad odlučiš da mu ne veruješ tad znaš.
On:E,to tad znas mi treba.
Ivan: Ne treba ti uopšte, samo umišljaš da ti treba.
Um te ubeđuje da ti treba.
Znaš a ne veruješ da znaš.
On: Bas tako uvek mislim ima jos.
Ivan: Hoćeš potvrdu, pečat, overu.
On: Tako nekako
Ivan: Zaboravi jer to ti može dati neko drugi, ako ti daje tad ne zna, to je samo tvoja odluka, stav i niko ti tu ne može ni pomoći ni odmoći. Sam ti moraš reči sopstvenom umu da pojma nema. Za utehu ni jedan um ni tvoj ni tuđi pojma nema.
On: Ok, hvala puno.
Ivan: Hvala tebi.
Sviđa mi se ovo ćasskanje.
On: Odavno te pratim i ti si mi najubedljiviji od ovih na fb.
Ivan: Hvala. kažem ne veruj nikom, ni sebi, ni knjigama, ni autoritetima, nemaš šta da naučiš, a imaš puino toga da odučiš.
Što više odučiš, to ti je sve jasnije.
On: Da da ali bez njih nebi dospeo dovde.
Ivan: O da, kako ne bi. Poznaješ stare, bake deke, one koji žive u malim mestima, koliko mudrosti ima u njima bez ikakve škole, knjiga, samo posmatranje prirode, života.
Mi imamo previše informacija i muku da odlučimo šta jeste šta nije.
On: Mislio sam na jevandjelje dobru vest da oslobodjenje postoji.
Ivan:Slobodan si kad rešiš.
On: Ok.
Pozdrav, hvala.4
Ivan: Hvala tebi pozdrav.
Mogu li pustiti ovo kucanje kao objavu, deluje mi odlčno, većina ˝radnika na sebi˝ ima slične dileme.
On: Moze naravno ako ce da koristi.
Ivan: verujem da hoće, živ dijalog, iskrena pitanja i odgovori
On:Naravno uvek.
Ivan: malo reči a dosta kazano
On:Tako je meni ja dosta koristilo.
Ivan:Tačnije tvom umu dosta, tebi ništa.
On: Ok.
Ivan: Odbaci sumnje. Pre pitanja već imaš odgovor a sumnja te muči pa se pitaš.
On: Tako je.
Ivan: vidiš sve znaš a praviš se da ti treba još.
On: Naravno da mi vise teorije netreba imam je i previse ali to cicto znanje ili neznanje nikako da se ucvrsti.
Ivan: Opet ti: trla baba lan. Sve što turiš u um i što se čvari tamo je neznanje iako ti drukčije izgleda.
Sve se menja, svake stotinke sekunde rečenica koju sad napišeš je pogrešna kad je napisanu pročitaš
On: Osecam ja to ja postojanje ali ono nista ne govori kako da znam da je to to
Ivan: Prestani da sumnjaš. da ocenjuješ, kategoriziraš
prihvati tako je kako je, tvoje ocene stavovi verovanja ništa spolja ne menjaju.
Menjaju tebe.
On: Samo da budem ovo ja bez ja.
Ivan: Posmatranje, ali ne kao svedok, samo posmatranje i mirovanje – tačnije ne slušanje uma, daju ti odgovore koje tražiš.
Uvek je tu neko ja, neki identitet, tvoje je samo da mu ne veruješ.
Odgovori u početku nisu trenutni, postaviš pitanje i odgovor ti dođe sam potrebno je samo da ga prihvatiš. Vremenom se vreme odgovora skraćuje, tako da je sumnje sve manje, a očiglednog iskustva sve više.
On: Ok.
Ivan: lepota je u tome što se odgovori koji ti trebaju na ista pitanja, menjaju, nove dubine i širine, a to opet od tebe zavisi, . znači 4 P.
On: Cetri principa.
Ivan: potpuno prepuštanje prihvatanje poverenje.
principa su tri, svest um i misao.
On:Svest posmatra um i misao.
Ivan: i omogućava
um je ili alat ili gospodar, u svakom slučaju kreator.
Zapitaj se malo ovako. Zamisli da čula rade naopako, da prikazuju ono što je u umu pa ti to vidiš čuješ spolja.
On: Malo mi deluje tesko za napraviti.
Ivan: Samo uvidi dilemu, šta je istina, da li nam čula donose iskustvo spolja, ili um putem čula proizvodi slike zvuke mirise, dodire pa to doživljavamo kao film.
Potom uvidiš da dobar deo tvog iskustva jeste iz uma, da nisi tamo smestio sve što se u nekom trenutku dogodilo spolja nego samo tvoje reakcije na taj trenutak.
Ne znam kolko sam bio jasan.
On: Sve se krcka u umu to mi je jasno.
Ivan: I najvažnije i jedino što treba da odlučiš, ne da naučiš, nego da odlučiš je da ti nisi taj um.
Um ti dođe ko i papir, trpi sve, a možeš ga koristiti na razne načine 
🙂
On:E jos samo odluka
Ivan:Um je nepotpuna, strašno umanjena replika svesti koja nas uverava da smo izdvojene jedinke.
On: Um u sustini i nije svestan svesnost mu daje postojanje.
Ivan: Um je umišljena kategorija, um je u stvari baza podataka, nešto slično sd disku, gde pišeš brišeš i zadnji zapis važi.
On: Da da i to mi dogje kristalno jasno.
Ivan: Kad ti bude dosta kopanja, nasmejaćeš se sam sebi.
On: Uvek me nesto zaustavi i kaze nije to to.
Ivan: Ne verovanjem svom umu nećeš izgubiti pamet, sećanja, iskustva, samo ćeš znati da su to tvoje trenutne ocene nekih odnosa događaja, ali i da su one određivalje sve tvoje reakcije i odluke.
određivalje kasnije reakcije i odluke, jer si uveren da si neki od identiteta uloga.
a to opet ne znači da nisi bio svestan u životu, nego da si se poistovetio sa identitetima i ulogama. jer svestan jesi sve vreme.
On: Naravno svesnost je sve.
Ivan: Prema tome tragati za svešću, prosvetljenjem?
Prosvetljen jesi onoliko koliko svetlosti pustiš da prolazi kroz tvoje ćelije
brige, strahovi, identiteti, emocije samo zaustavljau protok svetlosti, vode i u ćelijama umesto razmene energije nastaje bara.
On: Znam da je iz uma ali cini se da sam jos korak blize posle ove konverzacije,mnogo hvala Ivane.
Ivan: Hvala tebi na tebi.
Pusti um da radi svoje, ti svoje i to je to.
Tri principa 