Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Istina verovanje znanje

Da li je ono što smatramo znanjem istina?  Istina je jedna a svako ima svoju verziju zasnovanu na percepciji.  Da li je znanje koje naučimo u školama, fakultetima istina. Koliko je istine u tom znanju kad nauka s vremena na vreme izbaci nove teorije da bi nam pojasnila svet kakvim ga vidi u datom trenutku.  To znači ili da ono prethodno nije bilo istina ili ono što je trenutno znanje je tačno samo dok se ne dokaže suprotno. Jedan od naučnika je tvrdio da je sve relativno i ako to uzmemo u obzir znači da nema znanja nego samo trenutno važećih teorija.  Nauka polako izlazi iz materijalističkog koncepta postojanja iako je davno utvrdila da je preko 90% atoma prazan prostor, a sad tvrdi da nema praznog prostora.

Ima li prostora van uma? Sve što sagledavamo, osetimo, čujemo, vidimo, pomirišemo, ukusimo postoji samo u umu, tačnije um nam pojašnjava da to sve postoji.

Postoji li vreme, kretanje vremena? Ono što postoji postoji sada a umu je potrebno vreme da pojasni postojanje. Za um u sadašnjem stepenu svesnosti je potrebno vreme, tačnije linearno kretanje vremena da bi percepirao i tumačio postojanje. Meni um kaže da je nešto bilo juče i kad legnem da spavam probudiću se sutra. Problem sa tim je što sam uvek u sada ne mogu biti nikako u juče a ni u sutra jer sve što jeste jeste sada. Ja primećujem da starim, da sekundara na satu otkucava i da se vreme pomera ali to je ono što mi čula govore. Ja imam iskustva, sećanja da je nešto bilo ali ta sećanja kad ih prizovem odigravaju se sada, ja se ne vraćam u to vreme. Kad zamišljam sutra to je takođe u umu i sve te verzije koje zamišljam dešavaju se sada. Ne mogu se probuditi u sutrašnjem danu, mogu da kažem da sam se danas probudio i verujem da ću i sutra.

To mi govori da je i prošlost i budućnost u sada, da se prividno krećem u vremenu i prostoru jer su umu potrebne te dimenzije. Verovanje u koncepte nije znanje, koncepti su nam potrebni radi tumačenja da bi se potvrdilo trenutno znanje ali to i dalje ostaju verovanja a ne istina. To dalje znači da su moja znanja samo verovanja i sopstvena tumačenja.

Kad mi je jasno da ta uopštena znanja nisu istina nego samo tumačenja, kako tad protumačiti sopstvena iskustva, mišljenja, ocene, stavove, verovanja o sebi. Tokom dana stupamo u različite odnose, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao bračni partner, ljubavnik, pretpostavljeni, nadređeni i u svakom odnosu igramo različite uloge. U nekima smo iskreni, u nekima glumatamo, u nekima nastojimo da se dokažemo drugima, u nekima zaobilazimo istinu manje ili više, u nekima svoje stavove iznosimo glasno i jasno a u nekima ih prećutkujemo. Ponekad nas u sličnim situacijama a u različitim odnosima pokreću drukčije emocije.  Koja je od tih uloga ono što sam ja? Koja je od mojih osobina karakterna crta koja je uvek ista i nepromenljiva?  Nijedna jer sve zavisi od situacije i mog trenutnog stanja jer uviđam da sam sebe iznenadim ponekad, ono što nisam smeo, mogao, znao uradim i isto tako ono što sam smeo, mogao i znao ne uradim.  Ako su sva ta znanja o meni promenljiva i zavise od situacije do situacije da li je to znanje?

A tek kakva su moja znanja o drugima kad su o meni takva. I drugi se ponašaju slično, i različito se iskazuju u raznim situacijama a ja verujem da su ocene i stavovi koje imam o njima istina i prema njima se postavljam u skladu sa svojim verovanjem. To znači da se moja verovanja menjaju od okolnosti do okolnosti, da nisu znanje i da nisu istina.

Šta me to tera da iskazujem da sam ja u pravu kad svako ima sopstvenu percepciju i rezonovanje. Ako nema dve istine kome je potrebna moja? Očigledno samo meni. Ako je to očigledno tad moja istina nije istina nego samo verovanje u sopstveno znanje. Do kad ću verovati da nešto znam, dok se ne razuverim, dok se ne razočaram, dok ne čujem novu teoriju koja će mi se dopasti i uklopiti u dotadašnje znanje?

Jedina istina je da ništa ne znam. Kako da se ponašam kad ništa ne znam, da prihvatam sve što čujem, sve što smislim kao znanje?  Koje sopstvene ocene, stavove, verovanja, znanja da branim?  Preostaje mi kad znam da ne znam, da ne branim svoje znanje, da sve što čujem, vidim, osetim upoznajem svaki put ponovo i ponovo, bez ocena koncepata i stavova, da ne nosim breme neznanja sa sobom, da u drugim očima prepoznam svoja.

Da bi razumeo znanje postojanja potrebno je samo da zatvorim oči, čula, jer to znanje postojanja, istina postoji u meni i ne treba joj tumač.

 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Izdvajanje

 

01-eUKY6Uz-1024x704Mi se rođenjem pojavimo u fizičkom svetu u savršenom stanju svesti, mira, sreće, ljubavi. Samim posmatranjem svega oko sebe spoznajemo da smo izdvojeni od ostalog jer ja ne mogu biti ono što vidim, znači ja to nisam,  pa zaključujemo ja sam samo ovo telo i um, i svojim stavovima, konceptima verovanjima i kreiramo izdvojenu osobu u svom umu.  Polako se udaljavamo od  iskonskog stanja svesti.

To izdvajanje je normalan prirodan proces jer je to način da kreiramo sopstveno iskustvo, saznajemo, spoznajemo šta je dobro, šta je loše, stvaramo navike. Sve što radimo u tom izdvojenom stanju, sve želje se svode na traganje za srećom.  Tako sreću privremeno nalazimo u vezama, odnosima  i objektima ali nas to ne ispunjava kao ono osnovno stanje pa se traganje neprekidno nastavlja.

Najčešće posle nekog težeg iskustva u životu  krenemo da se vraćamo sebi i tek kad sebe počnemo da preispitujemo javljaju se odgovori. Ničije iskustvo nije istovetno našem pa sva traganja za sobom kroz učenja, razne tehnike ne daju konačne odgovore jer sledimo tuđa iskustva a ne prepoznajemo se potpuno u njima.  Učenjem i bavljenjem raznim tehnikama samo imamo novo iskustvo u traganju za srećom koje nas privremeno zadovoljava jer radimo nešto na sebi i imamo privid da postajemo bolji.  Neke promene se dešavaju ali opet ono što tražimo ostaje nedosegnuto.

Jedini način na koji možemo dostići ono što tražimo spolja je da to prepoznamo tamo gde jeste, unutra sagledavanjem sebe, svog iskustva. Ne tražeći krivca ni u sebi ni u drugima već prihvatajući potpuno ono što jesmo, preispitivanjem se odgovori pojavljuju i to je put ka isceljenju i to ne samo sebe nego i svega oko sebe jer nismo izdvojeni iz celine postojanja, na nas sve utiče i mi na sve utičemo svojim postojanjem iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.

Ja vam mogu reći samo  gde i kako da gledate, a ne šta da vidite.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Um, misao, navike

Šta je to um. Apstraktni termin li nešto što je opipljivo merljivo, postoji.  Da li je um stalno prisutan? Gde je kad utihne misao? Jesu li ga naučnici pronašli u telu, jesu li pronašli neku misao u telu?   Um je samo baza podataka naučenih, memorisanih odnosno moje lično iskustvo, naučena znanja, verovanja, koncepti, obrasci ponašanja i emocije.  Um čine energetski zapisi u telu a ono nije samo fizičko.
Sva iskustva koja doživljavam se pojavljuju u svesti, svesan sam tela, senzacija, pokreta, emocija, čula, misli, reči.

Um je u stvari virtualna svest koju sam kreiram, o sebi, o drugima, o svetu, svemu što poznajem, tačnije što mislim da poznajem.  Kreiram tu virtualnu svest iz jednog jedinog razloga – traganja za srećom.  Onog trenutka kad razumem, spoznam da sam izdvojen, tada počinje da se javlja otpor, nerazumevanje, neznanje, strah i kreće potraga za srećom.
Moja percepcija realnosti i realnost se uveliko razlikuju, zbog ograničenja svojih čula, zbog svojih verovanja i stavova, zbog svojih emocija, imam sopstveno sagledavanje te realnosti, sopstvenu percepciju kojom kreiram svoje iskustvo.
Da li um nešto zna, odlučuje o nečemu?  Da li misao zna? Odlučuje li nešto misao?
Um ne zna, svest je ona koja zna. Lažno ja, izdvojena osoba misli da zna.  Moj um je moj identitet, moje iskustvo moje znanje, moje emocije.  Da li sam ja taj um? Svest je ta u kojoj je i um i telo.   Izdvojena osoba, lažna osoba, virtualna svest, ego, su razne imenice za jedno isto. Ta osoba postoji samo u umu, ponela je neke energetske zapise i pre rođenja, kreirana sopstvenim razmišljanjem, ocenama, stavovima, konceptima, verovanjima.  Ta osoba  ne postoji stalno, nije stalno prisutna kao osoba, kao celina, nego su  prisutni samo fragmenti, stavovi, verovanja, koji se pojavljuju u mislima u datim trenucima, razmišljanju, odnosima, situacijama.  
Osobe nema – virtualna je, ne postoji, nije svesna, ne diše, ne jede, ali želi, zahteva, odlučuje.  Kako to nema je ali zahteva, traži, želi. Gde je sem u umu, odnosno ni tu nije, tu su trenutno potrebni fragmenti.   Kako to funkcioniše? Misao se pojavi u svesti, ne objekt predmet, samo misao. Dok mislim za sebe da sam ja samo um i telo izdvojena osoba pravi izbor od misli koje se pojavljuju. Primer prva misao: gladan sam, sledeća: mogu da odem u restoran na večeru, sledeća: mogu da pogledam u frižider. Pošto već imam lične stavove, verovanja, uverenja, navike, biram misao koja u meni proizvodi najmanji otpor ili kad je to moguće najveće uživanje, a u stvari izbor prave moje stečene navike. Kad želim nešto da promenim u životu biram ˝put kojim se ređe ide˝. 

Kako to da nekad biram brige, nervozu, neraspoloženje? Prosto – navikao sam telo na to stanje, na tu telesnu senzaciju, fiziku i hemiju koja se u takvom stanju odigrava u telu – emociju.  Isto kao što se naviknem na kafu, čokoladu, piće, duvan bilo šta, iako smatram da nije zdravo.  Kako se odvići od takvih misli, stanja, od neraspoloženja? Jednostavno. Prepoznati da je to samo otpor izdvojene osobe u trenutnoj situaciji koji se pojavljuje, a odnosi se na neko uverenje.  Znači to je sadašnji trenutni otpor nečemu što vidim, čujem, radim a ne slaže sa nekim mojim prethodnim uverenjem, stavom. Misao se buni protiv prethodne misli – stava.  Ne buni se  u prvim trenucima ni telo, prvo se opire jedna misao drugoj. Ako je jači otpor tad i telo počinje da reaguje, pokreće  telesne senzacije, emocije.  Počelo je mišlju i završava se kad ta misao nestane. 
Svest se ne buni, naprotiv ona upravo ˝omogućava˝ da doživim birano iskustvo i sve vreme je tu pa sam svesan i vremena i prostora i tela, postupaka, misli i reči. Kad shvatim da se bore samo misli moje jedna protiv druge, da nema ničeg drugog što me uznemirava nego je to samo misao, tad lagano nestaje i telesna reakcija jer više nema realnu podršku zbog koje bi se pojavila. Prestaje navika. A kad taj proces pokrenem sa jednom navikom, emocijom, programom, on postaje zarazan jer ubeđenja, stavovi, koncepti otpadaju sami od sebe ko zrele kruške. 
Malo je teže pokrenuti taj proces jer uvek mi se čini da reagujem na spoljašnje okolnosti, čini mi se da je sve što me uznemirava spolja van mene, nečije reči, postupci, situacije, vesti. U stvari  uznemiravaju me jedino sopstvene misli sadašnje i prethodne jer sam tumačim ono što je ispred mene, i ranije i sada.
Čemu se opirem, neko je nešto rekao, to je njegov stav mišljenje a moje mišljenje se tome opire. Čekaj malo, žulja me reč? Ako znam šta sam, ko sam, ničija reč, stav ne može to da promeni. Samo ako prihvatim, preuzmem taj tuđi stav samo tad se moje prethodno mišljenje moj stav može suprotstavljati.  To znači bunim se jer prihvatam tuđi drukčiji stav. Ako ga prihvatam zašto se bunim, ako ga ne prihvatam, ne preuzimam, imam li razloga da se bunim?  Da ali u tim situacijama ne razmišljam na taj način.  Dobro evo sad dok sam miran mogu da sagledam kako to u stvari izgleda, i to razumevanje da se bore misli moje protiv mene je uzrok mom ponašanju.  Reči su samo reči i ništa više a moja tumačenja i percepcija me dovode u neprilike.  I povrh toga svest je uvek tu a moje reakcije i postupci ne izgledaju mi uvek svesni.  Težim da budem svesniji a šta to znači, da li je to moguće. Nije, svest je prisutna, šta god radio, spavao, bio budan, ljubio, sretan, nervozan uvek je tu. Šta nije u redu ako je sve to tako? Aha, Eureka!!! Moji prethodni stavovi, uverenja nisu u redu. Da ih menjam  za nove? Ne jer i ti novi će sutra postati besmisleni. Pa kako? Mogu li bez stavova, uverenja, koncepata. Izgleda mogu. A potrebno znanje gde je, kako do njega?  Tu je, uvek je dostupno, kad nema verovanja, ˝znanja˝, mišljenja, odgovori na postavljena pitanja se pojavljuju sami. Malo čudno sa tim odgovorima je što nisu uvek isti na isto pitanje, svaki sledeći put su jasniji, koncizniji, precizniji i svi se na kraju svode na jedan: svest ljubav sreća mir su jedno, uvek svuda prisutno, to je energija u neprestanom kretanju koja sve prožima i povezuje.
Život, priroda je uređena tako da se za ono što se odigrava, dešava koristi najmanje potrebne energije, jednostavno, savršeno.  Prateći i oponašajući prirodu, a naučeni da smo izdvojeni od drugih i u nama se javljaju se otpori, kreiraju se želje u traganju za srećom, kreiramo svoju virtualnu svest – um, i mnogo vremena provedemo u tom traganju, tražeći sreću u objektima, vezama, svuda sem tamo gde je uvek prisutna.
U suštini mi ljudska bića imamo dva osnovna stanja  ili smo sretni ili tragamo za srećom.  Lični izbor.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

 

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.

 

Svest ego emocije

11898637_10207506894373293_7066881276796511387_n

Pristup kosmičkoj energiji blokiran je egom; uvidi-shvatanje blokirano je iluzijom; istina blokirana lažima; ljubav tugom; volja sramotom; zadovoljstvo krivicom; opstank strahom.

Ego     Čovek za razliku od svega ostalog živog na planeti ima i sposobnost slobodnog mišljenja. Dok je mali nešto emocija i iskustva mu usade roditelji a zatim uči na sopstvenom iskustvu, a vremenom mu se uvaljuju tuđa iskustva i ˝znanja˝ koja prihvata kao svoja. Upoređujući se sa drugima kreira svoju ličnu svest o sebi, svoja ˝znanja˝, svoje emocije stvarajući svoj identitet osobe koja ga razlikuje od drugih. Taj kreirani identitet se obično naziva egom. Razne ˝škole˝, razni učitelji imaju različit odnos prema egu. Po jednima bez ega se ne može živeti, po drugima ga treba kontrolisati, po nekima ubiti. Sami kreiramo sopstvene stavove o svemu. Boriti se protiv iluzije, a kreacija uma o nama samima je samo iluzija, ne možemo. Takođe niti ubiti tu iluziju ne možemo jer ne znamo gde joj je glava a gde rep, ne znamo gde boravi. Podatke – ˝činjenice˝ o sebi često menjamo a da to ni ne registrujemo. Ti sopstveni stavovi – mišljenja su stalno promenljiva kategorija. Poslednji uneti su oni važeći i njih se pridržavamo neko vreme dok ne usvojimo nove.. Memoriju napunimo informacijama i znanjima baziranim uglavnom na tuđem iskustvu, manji deo ispunimo kreacijom o sebi i svetu sopstvenim iskustvom, i to kao znanje nosimo sobom i ne odričemo se ˝znanja˝ i o sebi i o svemu nizašta na svetu, čak ni kad uvidimo da su promenljiva ko i čarape. U datoj situaciji iz sopstvene memorije izvlačimo ranije formirane stavove o sebi i drugima i oni traju samo toliko koliko ih imamo u umu, koliko mislimo da su nam potrebni, ne nosimo ih sobom stalno, samo ono što je trenutno u umu, što su nam čula unesu kao informacije spolja, to živimo i na osnovu toga i reagujemo. Upravo ti kreirani stavovi i mišljenja iz prošlosti su brana informacijama iz polja svesti koje su nam dostupne u sadašnjem trenutku.

Iluzija
Naučenim načinom razmišljanja kreiramo iluziju. Kad nešto imenujemo, odnosno kad usvojimo pojam za nešto o tome prestane razmišljanje. Drvo je drvo, slon je slon, reka je reka. U školi se sprečava individualnost, kreativnost, razmišljanje. Uče se ˝činjenice˝ a one su malo je reči čudne, sa dve strane granice uče se različite činjenice za iste događaje. Kad se promeni vlast promene se i činjenice. U istom razredu se kod jednog nastavnika uči da su im preci postali od majmuna, a kod drugog nastavnika da su nastali kao božje delo. U poslednje vreme ˝činjenice˝ za istu stvar, oblast se triput brže menjaju nego što oni koji pišu udžbenike uspevaju da isprate. Usvajamo ˝znanja˝ od autoriteta zdravo za gotovo i postajemo toliko sigurni u svoje znanje da ga i prodajemo. ˝Znanje˝ koje smo stekli je uglavnom tuđe iskustvo. Kad više svedoka nekog događaja ispričaju svoje činjenice pitamo se da li su bili u isto vreme na istom mestu. Ponekad nas i čula varaju. Kao šlag na tortu povrh svega navedenog svoje iskustvo kreiramo tako što ono što svojim čulima primimo obojimo svojim razmišljanjem na primer ovo je dobro, onaj ne govori istinu, ja nisam za to, to je skupo………… Te svoje trenutne ocene klasiramo, memorišemo, i njima se služimo u sasvim novim situacijama. Mi se menjamo neprestano, drugi, priroda takođe a u novoj situaciji služimo se ranijim iskustvom i dok um prebire po memoriji i poredi situaciju koja je pred nama jednostavno nije u stanju da objektivno razume tu novu situaciju iako su čula uključena jer je zauzet razmišljanjem. Sagledavanjem situacije post festum nestala je većina informacija iz tog trenutka a ono čega se setimo poredimo sa prethodnim iskustvom i tako kreiramo novo, iz jedne iluzije idemo u novu. Kad se sve to sagleda nije ni čudo što se plašimo promena. Takvi očajnički verujemo u sisteme koji su organizovani da bi ˝nama˝ bilo bolje, države, vojsku, zdravstvo, školstvo, banke, mnoge druge, i nikako da sagledamo kome je bolje, odnosno da što više hranimo te sisteme oni postaju sve gori.
Kad bi se oslanjali na svoje iskustvo mnogo više bi naučili o sebi, drugima, prirodi. Videli bi da sunce greje sve, bez obzira na rasu, veru, težinu, lepotu. Posmatrajući reku videli bi koliko smo povezani jedni s drugima, naučili bi kako se prolaze prepreke, naučili bi da čistimo za sobom kao što to reka radi ne pitajući ko je bacio. Posmatrajući stablo naučili bi da verujemo u sebe, da se opustimo kad vetar duva i kad je nevolja, a ne da se zgrčimo. Posmatrajući životinje naučili bi kako se živi u sadašnjem trenutku ne čekajući bolje sutra. Fokusirajući se na disanje shvatili bi da udišemo isti vazduh koji su disale generacije pre nas, da ista čestica koju smo udahnuli je udahnuta nebrojeno puta od svih i koliko zavisimo jedni od drugih.

Laž     Iskrenost i poštenje su stvaralačke snage univerzuma. Laži, iskrenost i poštenje imaju posledice na našu volju, odlučnost, stvaralaštvo, prilagođavanje svetu, doživljavanje sebe, prihvatanje u društvu. Za nas same je bitno da li smo iskreni, pošteni, da li lažemo jer to se radi svesno i samim tim ima posledice po nas, u tim trenucima nebitne, nevidljive ali trajne. Laž je laž, nema male, velike neophodne, sve je to laž. Kad se prestane sa lažima posle nekog vremena i samo prećutkivanje smeta. O posledicama laganja na druge neću ni govoriti. Ako dosad niste primetili sad naglašavam ono što dajete to i dobijate ali pojačano.

Tuga je emocija koja blokira ljubav ali ne ljubav shvaćenu kao emociju nego ljubav kao naše iskonsko stanje. Tuga se javlja nakon materijalnog ili emotivnog gubitka. Jačina i trajanje su zavisne od značaja koji se daje izgubljenom a ponekad i zbog ˝očekivanih˝ reakcija okoline. Tugujemo kao deca za izgubljenim igračkama, položajem, statusom, poslom. Tugujemo za bivšim ljubavima, za dragim osobama, za onima koji su nas napustili trenutno ili zauvek. Kako se odnosimo prema dragim osobama dok su pored nas? Zašto nam se sve podrazumeva pa im ne govorimo ono što im mislimo dok su tu? Tuga je bežanje iz sadašnjeg trenutka u sentiment i evociranje nečeg što ne postoji. Kad nas neko napusti zauvek, umre, maltene ga okrivljujemo, to posmatramo samo sa svoje sebične, egoistične strane, kao da ne znamo da je smrt sastavni deo života. Normalniji odnos prema životu, prema onima koji su nas napustili a i prema samom sebi je radost i zahvalnost što su deo svog života proveli sa nama, što su nas svojim prisustvom činili sretnim, što smo se sa njima vraćali svom iskonskom stanju. Sve što nam se dešava u životu ostavlja trag na nama i dešava se zbog nekog razloga baš nama a ne nekom drugom. Sve zaslužujemo iako ne smatramo da je to tako. Neki to zovu karmom, neki sudbinom, neki ne veruju ni u jedno ni u drugo, a svi se čudimo izazovima koje život stavlja pred nas.

Sramota je najniža, najteža emocija koju sami sebi možemo natovariti, teži teret od toga ne možemo nositi i ta emocija vodi direktno u samodestrukciju do smrti. Ona utiče na našu snagu volje, motivaciju za život, rad, kreaciju, odnose, zdravlje, sve to poništava, sve urušava. Češće je sami sebi nametnemo nego što nam na to ukaže neko drugi jer nam lična savest – najniži oblik svesti kaže da smo nešto užasno loše uradili jer se poredimo sa drugima. Pri tom uopšte nismo sposobni da sagledamo da bi ti sa kojima se poredimo najverovatnije uradili isto ono što smo i mi samo da su ˝hodali u mojim cipelama˝ neko vreme. Često osobe koje osećaju sramotu misle da ih okolina stalno i u svakom trenutku osuđuje i odbacuje čak i kad promene sredinu u kojoj borave i gde niko ne zna za njihove ˝grehe˝. Svoja razmišljanja, stavove osude i presude sebi ne nestaju promenom sredine. Sramota sprečava normalne odnose sa drugima jer stalno izjeda i traži ogledalo u drugima iako je tamo nema.
Sopstveno osuđivanje da smo nešto loše uradili je neprihvatanje da je to bilo naše prirodno stanje i da smo to uradili iz nekog razloga koji nam je tad bio opravdan. Preuzimanje odgovornosti je znak svesnosti, a preuzimanje odgovornosti nije odbacivanje nego naprotiv prihvatanje da sve što smo činili sebi i drugima smo mi i naša priroda, nekad svesna nekad manje svesna. Nikakvo osuđivanje i sakrivanje ne može uticati na čin koji smo uradili, to je tako kako je i to smo mi. To su iskušenja koja jednostavno moramo proći i nositi se s njima, ne odbacujući deo sebe jer to ne možemo nigde dalje odbaciti do u svoje emotivno i fizičko telo. Mi smo nešto uradili u trenutku i naknadno shvatili kako to deluje i na druge i na nas. Jednog trenutka ćemo spoznati da sve što radimo drugima radimo samo sebi iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.

Krivica je veoma niska vibracija, emocija koju sami sebi kreiramo, teža od nje je samo sramota. Dešava se da sami sebe optužimo pa potom i osudimo za nešto što smo u nekom trenutku uradili a zaboravljamo da smo uvek postupali uvek onako kako nam odgovara i da smo sve to kako postupamo mi i niko drugi. Kasnijim sagledavanjem sebe optužimo zbog neke ˝ružne˝ reči ili ˝lošeg˝ postupka i tako pojačavamo negativnu emociju. Na isti način na koji sami sebi sudimo, kad sudimo drugom pa ga odredimo krivim ta krivica nema ama baš nikakve veze sa njim nego sa nama jer je smeštamo u svoje emotivno polje – telo i kasnije se mi sa tim nosimo i borimo iako mislimo da to nema veze sa nama. Opraštanje sebi ili drugome je takođe način na koji sami sebi tovarimo krivicu, jer da bi sebi ili nekom nešto oprostili prvo proglasimo krivim. I opet tu krivicu smeštamo u svoje ˝telo˝. Razmislite malo o opraštanju, optuživanju i odnosu prema samom sebi, čemu sve to vodi i zašto se tako ponašate. Kad uvidite da vam optuživanje i krivica ne donose dobro otpustite sve svoje i tuđe ˝grehe˝ jer oni ne postoje nigde sem u vašem ličnom razmišljanju, a kad ih otpustite nestaće i iz vašeg emotivnog tela i to je put ka isceljenju.

Strah        Korene straha smo najvećim delom pokupili nesvesno kao deca, upijajući vibracije i emocije roditelja i ne znajući šta je to. Kasnije smo ga vremenom nadogradili i izgradili snažnu emociju koja sobom povlači najjače telesne senzacije od svih drugih emocija. Strah je skoro uvek povezan sa pojmovima Ja, moje, nemam, ne mogu, ne smem. Najčešći strah nastaje iz brige da će se nešto izgubiti. Strah je kao i svaka druga emocija formiran mislima, i da bi ga osetili potrebne su misli koje ga prizivaju, a njih najčešće ne registrujemo pa nam se uvek čini da je pokrenut spolja van nas nekom situacijom. Strah je pokrenut mislima, svesno ili nesvesno i jedino ga misli održavaju. Promenom misli strah nestaje kako je i došao a to jednostavno znači da je i strah produkt mišljenja, kreiran stav, obrazac ponašanja i ništa više od toga. Kad se razume da je strah misao i ništa drugo lako ga se osloboditi i rasteretiti samo nametnutih ograničenja a i očuvati i popraviti zdravstveno stanje.

Svest je univerzalna za sve što je postojalo i postoji. Iz ˝polja˝ svesti svaka ćelija, svaka biljka, životinja, svaki čovek prima potrebne informacije za život, rast i razvoj. Nema viših i nižih nivoa svesti, nego je svakom – svemu dostupna prema stepenu razvoja. Čovek je svesno biće ima slobodu mišljenja na osnovu koje kreira svoje stavove, znanja, iskustva, emocije. Upravo od tih stavova, znanja, ponašanja zavisi koliko mu je svest dostupna.

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com/dogadanja/

Svetlost i informacija

imagesSA1E755B

Svetlost je informacija, informaciono polje u kome su misli, ideje, mudrost, svest, kreacije, sveukupno iskustvo postojanja eonima, sve je zapisano i ostaje u svetlosti. Svi izumi, sve note, stihovi, sva kreacija, sve apsolutno sve je tamo, nema ničega što nije.

Iz svetlosti nama dolaze misli koje mi prihvatamo ili ne prihvatamo pa razmišljanjem kreiramo svoja lična iskustva. Naša razmišljanja i prebiranja po sopstvenom iskustvu, znanju onog šta nam odgovara a šta ne, nas ograničavaju u primanju ideja i kreacija koje su svud oko nas. Kad ne razmišljamo dozvoljavamo da se ideje i kreacije spuste. Samo usmerena pažnja na nešto bez razmišljanja o tome dozvoljava nam da primimo nove ideje i kreacije.  Kad bilo ko od nas prihvati i razume ono što je primio iz informativnog polja to postaje dostupnije i ostalima koji imaju isti fokus. Kad odbacimo svoje ograničene stavove o bilo čemu dostupna nam je mudrost koja je tu sa nama sve vreme ali ne možemo je razumeti i prihvatiti jer smo se ograničili svojim sopstvenim iskustvom i navodnim znanjem.  Dok sumnjičavo razmišljamo dostupne su nam samo nepovezane misli iz tog polja, kreacije i nove ideje su nedostupne, naša memorisana ˝znanja˝ jednostavno su suprotstavljena sa svim što je nepoznato. Samo uverenje da nešto znamo nas ograničava. Hvatamo se za dostupne deliće od kojih pravimo sopstvena iskustva.  Upravo zato i razmišljamo na razne načine da bi samo te misli nekako posložili i sredili umesto da dozvolimo kreaciji da se spusti u celini. U ovoj eri informacija previše nepotrebnog smeštamo u memoriju po kojoj neprestano prebiremo. Brzo se živi pa premalo vremena imamo da bi um pustili da miruje i primi potpunu traženu informaciju iz polja u kom postoji pa zato guglamo po sebi, netu i drugima i čudimo se što nam to izguglano ne odgovara i ne slaže se sa nama.

Kako dozvoliti sebi da razumete i prihvatite nova iskustva, promenite sagledavanje sebe i svega drugog zainteresovanima mogu pojasniti i ukazati kroz razumevanje Tri principa odnosno načina na koji mi kreiramo svoja iskustva, emocije, stavove. To nije teorija, nije učenje, nisu vežbe, nisu radovi na sebi, to su jednostavno principi i kad ih prihvatite i razumete sve sagledavate na novi način i život dobija jednu sasvim novu dimenziju. Možete mi se obratiti u inbox,

Mail: e1zemun@gmail.com

Tel: +381 (0)69 26 04 961

Šta to znači biti budan

biđenje

Jasnoća, bistrina uma u svakom trenutku. Voda u jezeru se zamuti kad zakoračimo u nju jer smo zamutili talog na dnu i prestaje da bude bistra. Posle nekog vremena sve uznemireno se slegne i voda postaje bistra ponovo. Naš um kad razmišljamo prebiramo po svom znanju, iskustvu je isto kao i zamućena voda u jezeru. Kad dopustimo da te misli razmišljanja odu, slegnu se kao talog u jezeru, tada je um bistar. To ne znači da nema misli u umu, već samo da ih onakve kakve dolaze nepromenjene otpuštamo. Kad je um bistar neko vreme i kad se fokusiramo, zakačimo na neku od misli, ideja, koje dođu odnekud informacije pristižu same od sebe iako ih ranije nismo imali u svom znanju, iskustvu. Na neki čudan način znamo, jednostavno znamo, osećamo da su one tačne prave i o njima se nema šta razmišljati, to tako jeste, i tad osećamo zadovoljstvo kreacije zvane život. Kad nas ta misao, ideja usmeri ka nečemu, da odemo negde, da uradimo nešto, da sretnemo nekog, pročitamo nešto treba je prihvatiti i uraditi to jer to je upravo ono što nam sad treba. Život sam zna kad je pravo vreme za ono što se događa iako mi umišljamo da imamo kontrolu. Sve se događa uvek u pravo vreme, bez obzira na naše planove, razmišljanja, programiranja. Sunce izlazi i zalazi uvek u tačno vreme ni sekund pre ni sekund posle, uvek na vreme.
Kad posmatramo stvari, dešavanja zamućenog uma, brigama, problemima koje nosimo, nismo u stanju da potpuno razumemo dešavanja, situacije. Naknadno razmišljanje o tome se svodi na zaključivanje bez mnogo informacija koje su nestale jer ih nismo bili svesni u datom trenutku, pa su naši zaključci i rešenja proporcionalni tom gubitku informacija, i u većini slučajeva samo delimično ispravni, neretko i pogrešni. Moramo li nositi svoje brige i probleme neprestano sa sobom? Utiče li ta naša briga, nervoza, sekiracija na krajnji ishod tih problema? Nimalo. Pa zašto ih nosimo neprestano? Da nam ulepšaju dan?
Kad je um bistar sve ono što osetimo preko svojih osnovnih čula lako razumemo, prihvatamo jer se događa, dogodilo se i ništa tu naše razmišljanje ne može promeniti. Na nama je samo da u onome što nam prija uživamo, onome što nam ne prija ostavimo takvo kakvo jeste.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Radovi na putu

gradnja

Šta se dešava kad kopaš po svojim razmišljanjima, stavovima pa kreiraš nove koji imaju istu težinu i značaj kao i prethodni, imaju rok trajanja nekad kraći nekad duži. Ne služe ničemu sem zabavi ličnog uma. Može li se prihvatiti i razumeti nešto što se desilo odbijanjem, potiskivanjem, razmišljanjem šta bi bilo da je bilo ………..

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Želje

Želja2

Šta su to želje, odakle potreba da kreiramo želje, šta nam one govore o nama samima? Šta u stvari dobijamo ispunjavanjem sopstvenih želja? Možemo li sagledati šta to nemamo kad znamo koje su nam želje? Želja je sopstveno priznanje sebi da nešto nemam ali isto tako i da nešto drugo imam. Ako želim biti zdrav govorim sebi da nisam i da mi nešto treba da bi bio zdrav a to znači da živim i hranim bolest a ne zdravlje. Želim neki predmet, igračku, auto, i kad to dobijem imam biću srećan, zadovoljan, miran. Da li je baš tako? Uvek se posle nekog vremena javi ista želja koja zadovoljava trenutno zadovoljenu emociju, sreću, nesigurnost. Želja da volimo da nas neko voli podrazumeva da ne volimo, da nismo voljeni. Odakle to dolazi to nerazumevanje života? Samo od neprihvatanja sebe takvog kakav jesam, sa svim svojim ˝vrlinama, manama˝ odnosno od sopstvenog razmišljanja i ocenjivanja kakav sam. Ako sam sebe ne volim ne razumem odakle očekivanje da će neko dugi da mi pokaže šta je to vredno u meni, šta to voleti. Sve naše sopstvene ocene, mane, vrline, kreirani stsvovi, krivice nas udaljavaju od onog što jesmo. Nijedan naš stav ocena ne ˝drži vodu˝ sve vreme, promenljivi su ali ih i dalje nosimo i dozvoljavamo da nas ometaju. Svako od nas ima nešto u svom izgledu, u prirodi, u ponašanju sto ne prihvata takvo kakvo jeste. Samo to ne prihvatanje i razmišljanje zašto je to tako, zašto nije onako, šta bi kad bi… stvara nam ograničenja i udaljava nas od onog što jesmo. A jesmo i mir i ljubav i sreća ali isto tako jesmo i nemir i odsustvo ljubavi i nesreća zavisno od onog šta smo sami o sebi smislili. Sami niko drugi nego sami mi. Kako prihvatiti, razumeti, voleti drugog kad sam sa sobom nosim nepotreban teret svojih razmišljanja. Sve tad ocenjujem kroz zamagljene naočare i nit vidim sebe niti drugog, već vidim svoju izmišljenu sliku o sebi i na osnovu nje ocenjujem druge. Želje nas vuku napred ali delom i nazad.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com