Umorni od ˝rada˝?

Da bi razumeli šta smo, ko smo, prethodno treba razlučiti način na koji spoznajemo, perceptiramo, shvatamo ˝realnost˝.

Većina veruje da je realnost ono što su spoznali umom, i da je materija osnov postojanja. To je sasvim u redu i njima ne preporučujem ništa.

Za one koji vole da ˝rade na sebi˝ i da im um bude zauzet nečim preporučujem da istražuju nedualnost.

Za one kojima je dosta raznih radova na sebi preporuka da saznaju šta su Tri principa Svest Um i Misao. Tu sam da pokažem kuda da gledate ali ne i šta da vidite.

Kad shvatimo kako funkcionše način spoznaje, formiranja uverenja, stavova, znanja, emocija, sasvim lako se oslobađa nepotrebnog balasta koji nas košta i koči.

Kapi okean postojanje

Voda u okeanu nema strukturu kapi, sve je jedna celina. Voda iz okeana isparava, diže se u visine i kad se ohladi formira oblake, potom i kapi, a svaka kap stremi ka okeanu.

U ovoj dimenziji 3d postojanja mi se ispoljavamo kao jedinke, kao kapi kiše. Svaka kap ima svoju formu, isti oblik ali nijedna nije ista sve su različite.  Kapi se nalaze na različitim visinama i sve se presijavaju, jedna u drugoj se ogledaju.

Ako sam ja jedna od tih kapi sa svih strana oko mene su kapi. Ja vidim od tih kapi koje su oko mene samo deo i to deo u kojoj se moja kap ogleda. Ono što ja – moja kap isijava prema nekoj kapi samo to mogu videti, jer samo ta strana kapi mi je jasno vidljiva. Mogu biti ljubomoran što je neka kap iznad mene pa gledanjem u tu kap ja vidim ljubomoru. Druga kap mi se sviđa jer je sjajnija i u njoj vidim ljubav. Gord sam jer sam iznad nekih kapi.

U svakoj od tih kapi vidim nešto drukčije od onog što mislim da sam ja. I sve to što vidim je spolja, van mene, to me okružuje i to utiče na moje ponašanje, moje misli, ocene, koncepte, verovanja, znanja, reči koje izgovaram. Svaku kap koju vidim, vidim iz drukčijeg ugla. Tokom padanja kapi se rotiraju, ali i dalje svaku od njih posmatram iz istog ugla. Vetar neke kapi udalji neke primakne ali ja i dalje imam istu perspektivu, vidim samo onu stranu svih kapi koja mi je najbliža.

Pomnim posmatranjem igre svetla, presijavanja, svog ponašanja, uviđam da je sve ono što sam video spolja u stvari moja refleksija, jer kad se moje ispoljavanje prema nekoj kapi promenilo, promenilo se i ono što vidim kad je gledam.

Unutrašnjom promenom menjam okolnosti, umesto da okolnosti menjaju mene. Nisam promenio formu, spoljašnjost, nisam trenirao ponašanje, odbacio sam samo verovanje u naučena znanja, prestajem da tražim nova, otpadaju navike, nisu nestala iskustva, jedino što sam promenio je to da se oslanjam na sopstveno posmatranje, otvorenog uma uz što manje otpora. Jasnoća i percepcija je neuporedivo šira i bistrija. Čim sam prestao da tragam, uvideo sam da je ono što sam tražio spolja uistinu sve vreme tu i da me je samo traganje ometalo da to uvidim.

Otpuštanjem navika, prepuštanjem posmatranju postojanja postaje mi sve jasnije da su sve kapi iste i pored različitog oblika, istog su porekla, sastava, u istom smeru se kreću, u istom su vremenu i prostoru, pa su imaju zajedničke koncepte.

U isto vreme dok neke kapi padaju, okean isparava, oblaci se formiraju i sve se kreće i postoji samo u ovom trenutku. Za one kapi koje padaju era je kiše, za isparenja je era uzdizanja, za paru koja je u formiranju oblaka, era je oblačnosti i zbog stanja u kojem su ne uočavaju da sve postoji sada, prošlost, budućnost sve se sada odigrava, i  iako sve liči na anarhiju i nemir u svemiru je savršeni mir.

U suštini sve kapi su jedno, čine celinu i gde god da se okrenem vidim sebe, šta god da kažem govorim sebi, šta god da uradim radim sebi.

Spoznajom mira spoznajem svemir, neraskidivu, nesagledivu, beskrajnost postojanja. Forma u kojoj postojim je prolazna, naučena znanja i verovanja o sebi, drugima, i svetu koja imam su ograničena i samo otpuštanjem tih znanja i verovanja, oslanjanjem na sopstveno posmatranje donekle je moguće pojmiti postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Svest i ˝rad na sebi˝

Kad krenemo da se istražujemo, ko smo, šta smo, pojavljuje se pojam svest, i pojavljuje se želja, potreba da je dostignemo a ne primećujemo da svakim korakom traganja se sve više udaljavamo od istine. Svaki pokušaj dostizanja svesti umom, razmišljanjem je osuđen na propast jer se ona tu ne nalazi iako se čini da smo joj novim saznanjima, tehnikama sve bliži i bliži. Nema je tamo gde je tražimo, a plus toga samim verovanjem da je treba tražiti sebi govorimo da je nemamo i tako se sve više udaljavamo od uvida i gde je i šta je. Kao da pokušavamo da vidimo vrh nosa. Vrh svog nosa možemo videti u ogledalu, ali u ogledalu ne vidimo sebe nego svoj odraz, nismo u ogledalu.

Uglavnom ne nalazimo na ispravno značenje tog pojma čak ni po enciklopedijama, a jedan od razloga je da to ne treba narodu, bolje je da ostane zabunjen.

U većini učenja, koncepata, verovanja svest se tumači kao nešto što treba postići, kao svetlo na kraju tunela, kao buđenje, kao rad na duhovnosti, kao prosvetljenje i stalno se ukazuje da je to cilj, da treba učiti, trenirati, ˝raditi na sebi˝  da bi se to postiglo.  Inteligencija zašto se to tako tumači i postavlja, kaže mi  da su moguća samo dva razloga, prvi da oni koji kreiraju i oni koji šire ta učenja nisu shvatili o čemu se radi a drugi verovatniji je da su im potrebni sledbenici i učenici koji će plaćati ˝rad na sebi˝.

Svest nije materijalna, svest nije objekt, svest nije nešto što možemo naći jer nikad nismo ni izgubili, svest je stalno prisutna.

Nije mi potrebno umovanje i razmišljanje da odgovorim na pitanja, da li sam živ, da li postojim, da li sam budan, gde sam u prostoru, šta je i ko je ispred mene, šta mi je u ruci, šta radim, šta mislim, jesam li svesan sada u ovom trenutku. Na sva ta a i mnoga druga pitanja odgovore mi daje inteligencija, prosto opažanje. Ta inteligencija je iznad uma, iznad razuma, iznad znanja. Problem je što se ta inteligencija pobrka sa sopstvenim znanjem pa postaje nemoguće uočiti razliku. Inteligencija odgovore daje jednostavnim opažanjem, ne treba joj tumačenje ni potvrda. Najlepša formulacija inteligencije je da je to sposobnost čitanja između redova. Odnosno nije sve onako kako izgleda na prvi pogled, čak ni na drugi, potrebna je pažnja, opuštena neusmerena pažnja, posmatranje svim čulima. Zašto svim čulima? Kad postoji, kad sebi dozvolimo opuštenu pažnju, bez napetosti, bez fokusa, bez očekivanja, kad su sva čula ˝uključena˝ tad nema uma, nema procesa razmišljanja, tad smo  sasvim ˝prisutni˝.  Kazaćete ali stalno su nam uključena sva čula, ne možemo ih gasiti ni paliti. Naravno da su čula tu sve vreme i da nam stalno ˝donose˝ informacije iz okoline, ali naša pažnja nije stalno neusmerena, uglavnom smo usmereni fokusirani na nešto, često na svoje misli, i sam proces razmišljanja ograničava ne prijem jer je on stalan nego prihvatanje informacija koje čula donose. U komunikaciji smo usmereni na sagovornika, sve ostalo je potisnuto, plus toga postoji šum, žubor misli koje teku i tada nam neke informacije koje donose čula, zvuci, kretanja koja su van našeg fokusa ustvari smetaju. Kad ne postoji neusmerena pažnja, a postoji fokusiranost tada je uključen um sa svojim tumačenjima, očekivanjima, ocenjivanjima, slaganjima, brigama, razočarenjima i u takvoj komunikaciji ne razumemo jasno šta nam sagovornik govori, ni njegove ekspresije, niti sebe i svoje reakcije, ni emocije, pa memorišemo samo taj žamor misli u svom umu, i posle te konverzacije u memoriji imamo SF igrani film umesto dokumentarca.

Radom na sebi trudimo se, želimo da budemo svesni stalno, ne spoznajući da to jesmo jer nam niko nije rekao ni objasnio.  Borimo se protiv misli, zaustavljamo ih novim, ućutkujemo um kao da je on krivac. Misli se javljaju u svesti, um ih tumači kad za to oseti potrebu, otpor, kad ima očekivanja. Misli nisu problem, problem je pažnja koja je usmerena ka njima. Nedavanjem pažnje misli nestaju. Davanjem pažnje bujaju i cvetaju. Misli pokreću i održavaju emocije.  Ideje i kreacije se javljaju kad nema misli.

Kad razmišljam, svesan sam svojih misli, svesan sam i kad ih nema, iz toga proizilazi da ja nisam samo moj um i moje misli. Osećam svoja emotivna stanja, znači svesan sam svojih emocija, znači ja nisam ta emocija koju trenutno osećam. Svesan sam bola u vratu dok ovo kucam, nisam taj bol. Svesan sam svih telesnih senzacija što mi govori da nisam samo telo. Sama inteligencija, opažanje mi govori šta nisam, a od uma, razuma, očekujem odgovor šta jesam, malo čudno? Um sam sebe ne može da pojasni a kamoli nešto što je iznad njega.

Sopstvenim znanjem smatramo sve ono što smo naučili, prihvatili, iskusili, svoje ocene, stavove, usvojene koncepte, verovanja. Znanje samo po sebi je ograničeno i uz njega uvek ide neznanje.

Sva iskustva koja smo imali i koja imamo dešavaju se u svesti, a tumačenje i razumevanje tih iskustava nastaje u umu. Kad prisustvujemo nekom dešavanju čula nam donose trenutne informacije a tek potom se uključuje um sa tumačenjima, ovo mi prija ili ne prija, ovo je lepo ili nije, korisno, ovakvo onakvo. Opažanje donosi potpunu informaciju a um je tumači. Zašto nam je potrebno tumačenje kad već imamo inteligenciju? Zato što u nama postoji otpor, nerazumevanje, strahovi, želje, zbog usvojenih stavova, verovanja. Tumačenje je način da strahove potisnemo, odložimo, da se na taj način odmaknemo od sadašnjeg trenutka jer nam nešto sada ne odgovara takvo kakvo jeste. Informacije su u svesti, kompletne, sve, a mi ih umom opsecamo, skraćujemo ili proširujemo jer ih ne prihvatamo takve kakve su. Od tih svojih nerazumevanja formiramo sopstvena znanja nimalo ne sagledavajući svoje lično iskustvo, način ka koji smo kreirali ta znanja i verovanja. Iz tih i takvih znanja i stavova komuniciramo jedni sa drugima, ponekad smatrajući da nas neko ugrožava ako nam iznosi drukčija znanja verovanja, stavove. Dok nismo otvoreni za sve, da čujemo i razumemo, ovo ne znači i da to usvojimo nego samo doslovno da razumemo druge nećemo razumeti ni sebe, a i obratno ima istu težinu. Kad verujemo da nešto znamo stavili smo tačku na to znanje i ta tačka ma koliko mala bila nas ograničava, isto toliko koliko i to znanje.

Svest možete tražiti tišinom, umom, tehnikama, verovanjem ali sve vreme dok je tražite ona je tu, i u najvećoj buci, i kad ima misli i kad ih nema tu je, gde god se u tom traganju pomerili oduvek je tu.  Ne postoji opcija, trenutak kad nije, i kad spavate tu je.

Ne verujte meni, slušajte sebe.

 

Svest je jedini iskaz, stanje postojanja, inteligencija postojanja sada.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun