Promene

Postojanje je konstantna promena. Otpor koji se javlja zbog nerazumevanja, neznanja, straha, ocena dobro loše, prija ne prija, ne zaustavlja promene. Već smo ih registrovali, desile su se, postoje.

Samim postojanjem svesni smo energije, informacije, vibracije koja dolazi spolja uvek, u svakom trenutku. Da nismo ne bi se pojavljivali otpori .

Otpor zaustavlja sklad, sinhronizovano kretanje sa postojanjem. Srce, telo, čula registruju sve promene. Mentalni otpor postojanju ne samo da ograničava jasnu percepciju postojanja nego i ograničava telo, ograničava ćelijama potpuni protok svetlosti, informacija, energije koja održava postojanje.  Organizam se brani i preusmerava energiju tamo gde je potrebna da bi održao sve neophodne funkcije.

Duže ostajanje u mentalnom otporu uzrokuje promene u funkcionisanju celokupnog organizma, ostavlja manje ili više vidljive tragove na telu a sve u cilju usklađivanja i održanja postojanja. Usporava se protok energije, neki organi je troše više nego što je to normalno, neki je ne primaju dovoljno i posledice počinju da bivaju vidljive. Tad prepoznajemo simptome i tražimo dijagnoze.

Nažalost mnogima se čini da je lakše zaustavljati i ˝lečiti˝ simptome nego promeniti svoje stavove, ocene, verovanja. To nije uopšte čudno jer smo naučili da sve što nam se događa, sve je uzrokovano spolja, sredinom, okolnostima i da su promene na telu posledica spoljnog uticaja, ishrane, sredine, okolnosti, odnosa sa drugima …….  Nismo u stanju da sagledamo da su naše ˝okolnosti˝ posledica prethodno usvojenih ocena, stavova, osuđivanja, emocija, znanja, jednom rečju navika koje smo sami kreirali, a da trenutna situacija, mi, drugi ništa nije isto kao ranije.

Nešto smo videli i čuli pa se brinemo, nešto nam neko rekao pa su se pokrenule emocije, ne uviđamo da su nečije reči i dela kao i vesti koje saznajemo samo trenutni iskaz nekog, njegovog trenutnog stanja i da često nisu odraz stvarnosti nego trenutne percepcije, razumevanja, ili čak namere da nam ulepša ili upropasti dan, potčini nas, navede, zavede,  i da iako ih drugi izgovara nemaju veze sa nama, našim stanjem, i da u svakom trenutku možemo birati da li nas se to tiče, iritira, nervira, raduje ili ne jednostavnim davanjem ili ne pridavanjem pažnje.

Kad primetimo i osetimo nečiju tugu, nevolju, brigu, nesreću, krivicu, mržnju ali i radost, sreću, ljubav, lepotu, to što osećamo nije tamo kod nekog nego je u nama. Kad krivimo nekog drugog zbog bilo kog razloga krivica nema veze sa njim, u nama je i u nama ostaje. Svakim novim okrivljivanjem bilo drugog bilo sebe emocija krivice raste u nama.

Posledice snosi telo jer sopstveni stavovi u mozgu kristališu prekidače koji pokreću telesne reakcije da bi što bolje i brže reagovalo i odbranilo nas od opasnosti, jer se osećamo ugroženi od tuđih reči, mišljenja stavova koji ne korespondiraju sa našim.  Um otporom pokreće telesne reakcije jer se oseća ugroženim a u stvarnosti nema nikakve ugroženosti. Ugrožava nas lična ograničena percepcija.  Reči su i dalje samo reči.

Brinemo se šta će biti sutra i u svemu tome ne uviđamo da sutra dolazi samo naizgled, da je uvek sada i da je moguće reagovati samo sada. Brigom ostavljamo reakciju za sutra, odbacujemo, odlažemo odgovornost sa sebe i istovremeno uznemirujemo sopstveno telo koje troši dodatnu energiju da bi uskladilo sopstvena ograničena znanja sa stvarnošću, postojanjem.

Što je veći otpor postojanju, stvarnosti, promenama,  telo snosi sve teže posledice. Za isceljenje je potrebno sagledati posledice, preispitati i odbaciti sopstvene stavove, verovanja znanja i dozvoliti organizmu i svakoj ćeliji dovoljan protok svetlosti, energije.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun