Govor tela

Rasceljeno samo po sebi teži isceljenju, to je osnovni zakon održavanja života. Kapi vode teže okeanu, ali ga bez otpora napuštaju, ˝kao˝ da znaju gde je i da će se vratiti kući.

Brigama, ˝teškim˝ emocijama utičemo na svoje zdravlje, psihofizičko stanje. Kad se pojave simptomi umesto da ih prihvatimo i razumemo, opiremo se i tražimo način da ih zaustavimo. Težimo izlečenju umesto isceljenju. Blokiran protok energije, svetlosti, vode u telu je znak upozorenja da nešto nije u redu. Telo nam uvek tačno i precizno govori ako ga slušamo da smo se odmakli od sadašnjeg trenutka, tačnije pokušali to ali ono ne može nikud, uvek je u sada. Um, misli, brige, želje, emocije su odmak od sada i telo nam stalno signalizira jer je savršeni barometar da smo odlutali.

Početni signali su napetost ramena, promene u disanju, znojenje, dehidracija, pritisak i tako redom. Ako te signale primetimo možemo u svakom trenutku oduzeti pažnju mislima koje se vrte i usmeriti je na nešto drugo, opuštanje, aktivnost. Ako ostanemo gluvi na te signale život će iskreirati okolnosti koje će nas jače opomenuti, imaćemo utisak da je nešto drugo, neko drugi kriv za simptome i posledice koje se javljaju. Kad i to prečujemo posledice su sve teže dok ih ne primetimo.

Borba protiv bolesti je i borba protiv zdravlja jer sve u postojanju ima svoju suprotni pol, kao kovanica ima i lice i naličje pa ne možemo posedovati samo jednu stranu kovanice onu koja nam se više sviđa.

Promene u funkcionisanju tela nisu usmerene protiv nas, upravo suprotno one su znaci upozorenja, prvo da nešto sa našim mislima, rečima i emocijama nije u redu, potom sa našim stavovima i ponašanjem, a tek zatim sa našim navikama.

Da bi se iscelili dovoljno je ˝vratiti se kući˝,  slušati i čuti telo, prihvatiti promene koje se dešavaju, ne opirati im se i boriti se protiv njih, ˝očistiti˝ um – oduzeti pažnju nepotrebnim, ˝negativnim˝ mislima, ne mantrati naglas o teškoćama i simptomima koji su nas snašli jer ih time održavamo i produžavamo. Ne treba obuzdavati emocije kad se pojave, samo posmatrati kakve promene uzrokuju na telo, na disanje, na misli i reči koje izgovaramo i dok smo na to posmatranje usmereni emocije same po sebi nestaju, vraćamo se telu – sadašnjem trenutku, svesnosti i pravovremenom svrsishodnom delovanju, akciji. Kod težih simptoma i stanja potrebno je oslobađati se navika, opet ne opiranjem i borbom nego uočavanjem kad se pojave, razumevanjem i preispitivanjem šta su nam te navike donele, da li su nam korisne ili ne.

Uvid i razumevanje da je sve što nam se dešava tu za naše dobro, da nije protiv nas, da se ne treba opirati sadašnjem trenutku jer iz njega ne možemo sve i da hoćemo olakšaće nam postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Postojanje

Svaka osoba koju sretnete, vidite, pored nekog prođete a ni ne osmotrite, nekog zapazite, za nekim se okrenete, nečiji pogled uhvatite, nečiji osmeh uzvratite, nečiju garderobu zapazite, svaka od tih osoba – prolaznici koji vam ništa ne znače privučena je u vaš život ljubavlju, odnos koji imate prema njima imate i prema samom sebi, misaoni komentar kojim nekog opišete je vaš lični opis. Samim prolaskom kroz nečiju auru a aura nije samo par centimetara oko nas, nečija se doduše ti su retki širi i kilometrima, svakim tim susretom se menjate. Svaki udah unosi u telo atome koje je neko izdahnuo.

Neraskidive, umom nesagledive veze postoje između svih ljudi, ma kako izgledali, koje nacije, vere, uzrasta, obrazovanja, statusa bili. Energija, vibracija, frekvencija sve povezuje i sve je celina, jedno, iako izgleda da nas deli i prostor i vreme svi smo isto samim postojanjem. Ta vibracija koja održava postojanje vidljivim, opipljivim je ljubav, bez nje nebi bilo postojanja. Naša različita ispoljavanja, iskazivanja, postupci samo veličaju tu ljubav uprkos svim našim sukobima.

Samim postojanjem mi jesmo svest, inteligencija postojanja – pojam koji u sebi sadrži  mir, ljubav, sreću.  Kako je moguće da to ne spoznajemo, ne vidimo? Od malena nas uče da se razlikujemo, čiji smo, kakvi smo i što više razlika vidimo sve smo dalje od ljubavi. Tada nije ni čudo što ljubav, sreću, mir tražimo u vezama, objektima, predmetima. Iako nas iskustvo uči da ništa nije naše, da sve može u trenu da nestane i dalje se ponašamo na isti način.

Kako se vratiti kući, sebi, postojanju? Uvidom da različitost nije ono što nas deli, da ne treba da se plašimo različitosti. U samom postojanju ne postoje dva ista ičega, sve je različito, najmanja čestica se razlikuje samom promenom mesta tokom vibracije a naročito jedna od druge. Različitost je osnova postojanja, neprestane, konstantne promene. Ta različitost sačinjava neraskidivu celinu.

Naša čula su ograničena, prepoznaju mali procenat vibracija, um još ograničeniji jer od toga što mu čula donose memoriše jednocifren procenat i na osnovu toga kreira lično iskustvo i znanje.

Mi smo svesna bića i sve vreme postojanja bili budni ili ne imamo, primamo informacije svesti bitne za naše postojanje ali uglavnom nismo u stanju da ih razumemo zbog neprestanog žuborenja uma. Kratkotrajne prijeme zovemo intuicijom pa čak i tad sumnjamo u postojanje inteligencije veće, važnije od sopstvenog intelekta, znanja, verovanja.

Utišati um ne možemo otporom, ali možemo oduzimanjem pažnje mislima, žuborenju koje se javlja. Posmatranjem bez mentalnih komentara, podvlačim posmatranjem a ne gledanjem jer stvari obično nisu onakve kakve vidimo na prvi pogled, dopustićemo, omogućićemo sebi razumevanje inteligencije postojanja.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pomoć

Drugima možemo ispravno pomoći jedino tako što ih apsolutno prihvatimo upravo onakve kakvi jesu, kako se ponašaju, govore, reaguju u datom trenutku, bez ocenjivanja, bez etiketiranja, bez razmišljanja šta im treba, šta bi trebalo, šta je dobro šta nije. Najveća pomoć i korist je da se osećaju prihvaćeni, da nisu sami, da nisu ˝u krivu˝. Zašto je to važno? Odgovor je jednostavan, nismo svi isti, iako smo od istog, različita su nam shvatanja, verovanja, znanja navike, brzina ˝putovanja˝ i reagovanja.

Da bi naučili šta je svetlo moramo spoznati da postoji i tama. Ponekad nas brige i emocije uvode u tamu, to je prirodno stanje koje posle nekog vremena nam omogućava da se setimo da postoji i svetlo. Iz mračnog mesta zvezde se bolje i jasnije vide.  Unutrašnje promene se dešavaju samo na osnovu ličnog iskustva. Osoba mora da stekne iskustvo da bi saznala šta je za nju dobro u određenom trenutku. Egoistično je verovati da ja znam šta je za tu osobu sada dobro i pravilno. Mi sami svojim mislima upravljamo ne samo osećanjima, emocijama nego i okolnostima.

Kazaćete da ali…   Ako vidim da je neko u bunaru naravno da ću mu pomoći i učiniti sve što mogu da izađe odatle. To je u redu, ali ta osoba je tražila i ostvarila to iskustvo boravka u bunaru i svesno i nesvesno. Nije ona samo fizički u bunaru, i mentalno je u bunaru. To iskustvo na dnu bunara, količina borbe i straha, prihvatanja tame i tračka svetla iznad glave joj omogućuje promenu koja joj je potrebna jer inače se ne bi zatekla u bunaru. Iz iskustva znam da retko kad prihvatam i sopstvene savete a kamoli tuđe, jednostavno zato što mi je potrebno lično iskustvo koje uzrokuje promenu mojih ranijih verovanja, znanja i navika.

Želja da se nekom pomogne da bude bolji potiče iz sebičnosti, verovanja da sam bolji, da bolje znam.  Ne bi znao ono što znam da to znanje nisam preispitivao kroz sopstveno iskustvo. Bila su mi potrebna razna iskustva i prijatna i neprijatna. Ko sam ja da zaustavljam, blokiram, ubrzavam ili sputavam nečiji rast i razvoj, da mu ograničim sticanje iskustva.  Iskrena, istinska, suštinska pomoć nekom je prihvatanje baš onakvog kakav je. Pomoći mu možete samo ako se jasno artikulisano izjasni da mu treba pomoć, sve ostalo je smetnja i ometanje.

Možemo nekom pokazivati prstom gde je mesec ali videće ga tek kad uklonimo prst jer dok gleda u prst ne vidi ništa drugo.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Kapi okean postojanje

Voda u okeanu nema strukturu kapi, sve je jedna celina. Voda iz okeana isparava, diže se u visine i kad se ohladi formira oblake, potom i kapi, a svaka kap stremi ka okeanu.

U ovoj dimenziji 3d postojanja mi se ispoljavamo kao jedinke, kao kapi kiše. Svaka kap ima svoju formu, isti oblik ali nijedna nije ista sve su različite.  Kapi se nalaze na različitim visinama i sve se presijavaju, jedna u drugoj se ogledaju.

Ako sam ja jedna od tih kapi sa svih strana oko mene su kapi. Ja vidim od tih kapi koje su oko mene samo deo i to deo u kojoj se moja kap ogleda. Ono što ja – moja kap isijava prema nekoj kapi samo to mogu videti, jer samo ta strana kapi mi je jasno vidljiva. Mogu biti ljubomoran što je neka kap iznad mene pa gledanjem u tu kap ja vidim ljubomoru. Druga kap mi se sviđa jer je sjajnija i u njoj vidim ljubav. Gord sam jer sam iznad nekih kapi.

U svakoj od tih kapi vidim nešto drukčije od onog što mislim da sam ja. I sve to što vidim je spolja, van mene, to me okružuje i to utiče na moje ponašanje, moje misli, ocene, koncepte, verovanja, znanja, reči koje izgovaram. Svaku kap koju vidim, vidim iz drukčijeg ugla. Tokom padanja kapi se rotiraju, ali i dalje svaku od njih posmatram iz istog ugla. Vetar neke kapi udalji neke primakne ali ja i dalje imam istu perspektivu, vidim samo onu stranu svih kapi koja mi je najbliža.

Pomnim posmatranjem igre svetla, presijavanja, svog ponašanja, uviđam da je sve ono što sam video spolja u stvari moja refleksija, jer kad se moje ispoljavanje prema nekoj kapi promenilo, promenilo se i ono što vidim kad je gledam.

Unutrašnjom promenom menjam okolnosti, umesto da okolnosti menjaju mene. Nisam promenio formu, spoljašnjost, nisam trenirao ponašanje, odbacio sam samo verovanje u naučena znanja, prestajem da tražim nova, otpadaju navike, nisu nestala iskustva, jedino što sam promenio je to da se oslanjam na sopstveno posmatranje, otvorenog uma uz što manje otpora. Jasnoća i percepcija je neuporedivo šira i bistrija. Čim sam prestao da tragam, uvideo sam da je ono što sam tražio spolja uistinu sve vreme tu i da me je samo traganje ometalo da to uvidim.

Otpuštanjem navika, prepuštanjem posmatranju postojanja postaje mi sve jasnije da su sve kapi iste i pored različitog oblika, istog su porekla, sastava, u istom smeru se kreću, u istom su vremenu i prostoru, pa su imaju zajedničke koncepte.

U isto vreme dok neke kapi padaju, okean isparava, oblaci se formiraju i sve se kreće i postoji samo u ovom trenutku. Za one kapi koje padaju era je kiše, za isparenja je era uzdizanja, za paru koja je u formiranju oblaka, era je oblačnosti i zbog stanja u kojem su ne uočavaju da sve postoji sada, prošlost, budućnost sve se sada odigrava, i  iako sve liči na anarhiju i nemir u svemiru je savršeni mir.

U suštini sve kapi su jedno, čine celinu i gde god da se okrenem vidim sebe, šta god da kažem govorim sebi, šta god da uradim radim sebi.

Spoznajom mira spoznajem svemir, neraskidivu, nesagledivu, beskrajnost postojanja. Forma u kojoj postojim je prolazna, naučena znanja i verovanja o sebi, drugima, i svetu koja imam su ograničena i samo otpuštanjem tih znanja i verovanja, oslanjanjem na sopstveno posmatranje donekle je moguće pojmiti postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Ima li odsutnih?

 

Čudno ali istinito je da velika većina ljudi ne prepoznaje i ne uviđa razliku između svesti i uma.  Mnogima je to nepoznato, ali još čudnije je da oni koji su upoznati da postoji razlika i šta je jedno a šta drugo ne uočavaju da je svest prisutna sve vreme i da je traženjem samo negiraju. Isti odnos imaju i prema ljubavi.

Svest, ljubav, svetlost su samo neke od reči kojima pokušavamo tumačiti postojanje. Za mene su te reči sinonimi za jedno isto koje je nemoguće rečima, umom pojasniti jer to nije objekt, nije supstanca koja je vidljiva i prepoznatljiva. To nije materija, to je vibracija nematerijalnog, od čega je sve što nam izgleda kao materijalno satkano.

Ne postoji nedostatak svetlosti, svesti, ljubavi jer tad ne bi bilo postojanja, života uopšte. Tama, mrak nije nedostatak svetla nego samo ograničenje čula da prepozna sve spektre svetlosti, različite frekvencije vibracija. Zbog uverenja  da je tama prisutna potrebna su nam tumačenja.

Upoznao sam nekoliko ljudi u svom životu, slobodno mogu reći polupismenih čak i nepismenih ljudi od kojih sam čuo mudre rečenice o životu i postojanju a nikakvih knjiga, znanja, učenja nisu imali, samo su posmatrali prirodu, život i uviđali istine. Isto tako mudrosti sam čuo od deteta predškolskog uzrasta kad sam se usudio da slušam i da razgovaram o ˝ozbiljnim stvarima˝  sa detetom koje ˝ne zna ništa˝.

Zaključak iz ovoga je da što smo učeniji i što više verujemo svojim znanjima titulama, etiketama, zvanjima, teorijama i teoremama sve smo dalje od istine jer su sve to samo pokušaji tumačenja neizrecivog. Sve su to pokušaji da se jednostavnost postojanja protumači tako što se zakomplikuje da bi znanja, titule, učenja bila cenjenija, plaćenija, verodostojna jer navodno ono što je jednostavno i očigledno ne može biti istina.

U drevnom jeziku i pismu pre sanskrita postojale su reči i termini koji su postojanje objašnjavali ali su se izgubili vremenom jer su postali nepotrebni za realnost, generacije su se borile za opstanak. I dan danas borba za opstanak ograničava uvid u jednostavne istine, one su tu ali se previđaju, pažnja je na nečemu drugom.  Zato danas i imamo tumačenja a ne istine, jer kad bi se odustalo od tumačenja mnoge titule bi nestale, ratovi bi prestali, korporacije bi nestale, besomučne eksploatacije i ljudi i resursa bi nestalo. Kome je u interesu da sve to nestane?

Mali broj ljudi na planeti uviđa da sve što se odigrava upravo i ide u smeru nestanka i titula, i ratova i korporacija i eksploatacije i da nije pitanje kada nego kako će to nestati, da li sa većim ili manjim žrtvama.

Svetlost, svest, ljubav su inteligencija postojanja, sveto trojstvo postojanja i svuda i uvek su jedno, jer postojanje je jedno, celina.

Pojam um se različito shvata i tumači i uglavnom ukazuje na nešto virtualno, a ako je virtualno tad ne postoji, ali je potrebno da bi se tumačenja razumela. Um je u stvari sama suština tumačenja jer sve sto smatramo umom je samo tumačenje ništa više ni manje od toga.

U umu postoje:

– znanja koja su ograničena jer su tumačenja,

– postoje verovanja što znači da su i to tumačenja,

– ego koji je takođe tumačenje sopstvenog postojanja, odnosa prema sebi, drugima, svetu, ukratko virtuelna osoba,

– emocije za koje verujemo da su posledica naših telesnih senzacija a ne da su proizvod uma, ocena, stavova, verovanja, znanja o sebi i onom što nas okružuje.

Umu je potrebno vreme i prostor da bi pojasnio postojanje, a dobro skrivena nauka je odavno a naročito sad u posedu dokaza da je i vreme i prostor irelevantnost. Imamo utisak da se vreme ubrzava, borba za opstanak, verovanja, želje, i tehnologija nam na to ukazuju. Naizgled smo sve povezaniji jedni sa drugima a sve manje je stvarne i sve više virtuelne komunikacije.

Termin čovek se više skoro i ne spominje jer smo uvereni da smo osobe koje se razlikuju po polu, boravištu, nacionalnosti, boji kože, veri, titulama, zvanjima, izgledu, položajima, osobinama, stavovima, verovanjima, sopstvenim znanjima. Sva ta verovanja, podele, u stvari usvojena ˝znanja˝ nas sve više udaljavaju od inteligencije postojanja.

Kako tad uvideti da smo povezani inteligencijom postojanja, svetlošću, svešću, ljubavi, istim atomima koje udišemo i izdišemo eonima, vodom koja pojačava vibraciju postojanja da bi je bili svesni, prirodnim resursima, materijalnim proizvodima u kojima je utkana energija mnogih i koje svakodnevno koristimo.

Inteligenciji nije potrebno tumačenje, ona je tu, nikad nigde ne može otići i nestati ali se može zamaskirati i prekriti znanjima. Sve dok verujemo da znamo prihvatanje onog što inteligencija govori je ograničeno. Inteligencija donosi ideje, kreacije, uvide.

Postoje dobro skriveni apsolutni naučni dokazi da je teleportacija za sada misli, energije i manjih objekata moguća, da je merljiva energija i supstanca i pre i posle teleportacije ista, a da u samom toku nestaje.

Imamo iskustvo snova u kojima se pojavljujemo u različitim formama, i van tela, i komuniciramo sa različitim formama, i postojimo u više prostora, ili se premeštamo u vremenu i prostoru neograničeno.  Kad se probudimo imamo sećanja ali i znanje da je to na javi nemoguće. Da li je?

Znamo za placebo efekat da je realnost pa i dalje sumnjamo.

Iluzionisti mađioničari nam ukazuju da je um u stanju da previdi činjenice i poveruje iluziji.

Iz sopstvenog iskustva nam je jasno da živimo i imamo upravo onakve okolnosti kakva su nam verovanja, znanja, emocije.

Verovanje u znanje i sopstveno i tuđe i kolektivno je ono što nas ograničava. Svakom novom ocenom, stavom se udaljavamo od inteligencije. Čak i da je to istina tog trenutka već sledećeg je nevažeća.

Kad je sve to jasno postavlja se pitanje kako izaći iz iluzije, kako odbaciti znanje sticano vekovima, kako se ponašati ako nema stavova, ocena, kako komunicirati, kako se ne ponositi sopstvenim pozitivnim emocijama, kako kontrolisati negativne emocije.

Odgovori i na ova pitanja su jednostavni.

Ako mi inteligencija kaže da su moja znanja i verovanja ono što me je ograničavalo, ništa, apsolutno ništa me ne tera da u njih i dalje verujem, i da se prema njima ponašam. Kako će nestati? Isto kako su i nastala, ranije sam im davao svoju pažnju svoje vreme, dovoljno je da im samo to uskratim, oduzmem. Javljaju se ona opet i opet ali svaki put im mogu ako sam to odlučio uskratiti pažnju prostim ignorisanjem. Samim tim postepeno nestaje osoba a sve više se ispoljava čovek.

Čovek je svesan da smo svi isto, da smo jedno i nema nikakvih problema da komunicira sa ostalima. Čovek ne mora da tumači osećanja, on je ljubav samim postojanjem. Čovek nema razloga da se ičim izdvaja, sebe ili bilo koga veliča, umanjuje, ponosi, stidi, okrivljuje tumači, jer u svima vidi sebe čoveka. Nema potrebe da nekog uči, isceljuje jer kad je on isceljen, svi su iako im to nije baš jasno.

Prihvatanje svekolikog postojanja nije evolucija svesti, već evolucija svesnosti pojedinca, razdvajanje od osobe, spoznaja čoveka, života, razumevanje da nas samo naša različita ispoljavanja, mentalna, verbalna, akciona ne čine različitima. Različita su samo trenutna verovanja i znanja.

 

Traganje je u suštini poricanje samom sebi da jesi svetlost, svest, ljubav.

Naše postojanje se svodi na iskustva, a sve dok si tumačimo ta iskustva nismo u mogućnosti da spoznamo da mi nismo ta iskustva nego nešto daleko iznad toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Mrav

ezgif.com-video-to-gif.gif

 

Mrav nema ograničenja dok mu se ne nacrtaju pa ih prihvati i ostane zatvoren u krugu.

Za razliku od mrava čoveku ograničenja, krugove postave roditelji, drugovi, škola, vera, struka, nauka (prava nauka se još uvek krije od društva) , tehnologija, birokratija, država, korporacije, a najveće i najteže postavlja sam sebi. Sopstveni krug je najmanji ali najteži za izlaz.

Najteže je izaći iz sopstvenog zatvora, a kad se uvidi da je taj zatvor iluzija, svi ostali nestaju, istope se jer u stvarnosti nisu nikad ni postojali. Održava ih samo sopstveno verovanje u znanje i tuđe i lično.

Kad se sruši iluzija pojedincu je sasvim jasno da je na mnogo načina povezan sa svima, svime što postoji i da se protiv iluzije koju ostali i dalje podržavaju ne treba boriti, dovoljno je uperiti prst, pokazati gde je, ukazati na posledice, ismejati je i sama će se urušiti. Ako je ne napadate ne može da se brani, ako se ne brani samim tim ne jača, ismejavanje je urušava iznutra.

Ljudska priroda je težnja za prosperitetom, a toga nema ako se drugi ugrožavaju. Svaka jedinka je različita ali svi čine jedan organizam, jednu celinu, jedno i kad se to zna ne postavlja se pitanje ˝za kim zvona zvone˝.

Naplaćuje nam se voda, naplaćuje nam se energija iako još pre sto godina postoje rešenja za besplatan nezagađujući način, naplaćuje se i vazduh indirektno ograničavanjem ˝proizvodnje˝ ugljendioksida, zatamnjuje nam se sunce veštačkim oblacima, naplaćuju nam se proizvodi prirode i dozvoljavamo da se u laboratorijama iz semena biljaka oduzima esencija života pa se hranimo mrtvom hranom koja ne samo što nam ne daje energiju nego je i umanjuje, naplaćuje nam se zemlja na kojoj živimo jer zaboga treba hraniti državu a država više nije socijalno zainteresovana za svakog pojedinca nego se tove samo oni kojima smo dali ovlašćenje i tako smo sa sebe skinuli odgovornost za sopstvene živote.

Poslednja civilizacija koju znamo i živimo potekla je sa ovih balkanskih prostora, i pre sanskrita je ovde postojao i jezik i pismo i mnogo više od toga. Tužno je što se to krije od nas pa nam stranci šapuću o tome.

U drugoj polovini prošlog veka pokazali smo svetu kako socijalno odgovorna država može da bude uspešna, i opet je odavde mogao da potekne nov odnos između države i pojedinca, moćnima je to zasmetalo pa su nas rasparčali, Gadafi je to uspešno uradio pa su i njega i zemlju satrli, ima još i starih i svežih primera, Island, Mađarska,… kreću tim putem. A mi ovako usitnjeni dopuštamo karikaturama koje nas zastupaju, ne mogu reći vode jer da bi neko bio vođa treba da ima još nekih karakteristika sem narcizma i alavosti.

Promene su neizbežne i to drastične, internet, mobilni telefoni promenili su način života, informacije su dostupne svakom. Sve veći pritisak korporacija i vlada na populaciju širom planete govori mi da su sve slabije, iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Svesnost pojedinaca svakim danom raste, nove zdrave, održive, tehnologije se ubrzano šire, život i promene su nezaustavljivi i kako je pritisak veći reakcija je sve glasnija i sve se dalje čuje.

Život uvek pronađe način da se održi, ljubav pobeđuje konstanto, pitam se šta čekamo, zašto se ne smejemo, da li neko drugi treba da nam kaže da smo živi.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

 

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Ja vs ja

Ako je sve Ja, tada sam i ja Ja. Zašto mi tad prija ili smeta ako mi neko drugo ja kaže nešto. Sve to što Ja čuje, vidi, oseti, ja protumači. Zanimljivo je što svako ja ima svoje tumačenje, koje se menja od iskustva do iskustva.  Ako Ja učestvuje u svakom iskustvu, dešavanju, promeni, očigledno da ja ima svrhu da proživi i protumači svoje iskustvo drukčije od ostalih ja. Sve dok ja ne uvidi da su sva ja odraz njegovog Ja trudiće se da utiče na druga ja da bi ih prilagodio sebi. Kada ja spozna da mu se u svakoj situaciji obraća njegovo Ja lako će prihvatiti sva druga ja, jer sve ama baš sve što gleda, sluša, oseća namenjeno je njegovom ja da se upozna sa sopstvenim Ja.  Očigledno je da ja ima potrebu da bude u pravu, da se trudi da prihvata ostala ja, da preispituje svoje ja, a tek kad uvidi da je to prirodan i potreban proces prepoznavanja sopstvenog Ja, spoznaće  ISTINU da nema drugih Ja nego da je Ja stalno tu prisutno šta god mislio, radio, osećao.   To Ja se ne trudi da prihvata nešto, to Ja je apsolutna Ljubav, u tom Ja je sveukupno iskustvo, znanje postojanja. Bez tog Ja ne bi imao nikakvo iskustvo, ne bi postojao.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun