Govor tela

Rasceljeno samo po sebi teži isceljenju, to je osnovni zakon održavanja života. Kapi vode teže okeanu, ali ga bez otpora napuštaju, ˝kao˝ da znaju gde je i da će se vratiti kući.

Brigama, ˝teškim˝ emocijama utičemo na svoje zdravlje, psihofizičko stanje. Kad se pojave simptomi umesto da ih prihvatimo i razumemo, opiremo se i tražimo način da ih zaustavimo. Težimo izlečenju umesto isceljenju. Blokiran protok energije, svetlosti, vode u telu je znak upozorenja da nešto nije u redu. Telo nam uvek tačno i precizno govori ako ga slušamo da smo se odmakli od sadašnjeg trenutka, tačnije pokušali to ali ono ne može nikud, uvek je u sada. Um, misli, brige, želje, emocije su odmak od sada i telo nam stalno signalizira jer je savršeni barometar da smo odlutali.

Početni signali su napetost ramena, promene u disanju, znojenje, dehidracija, pritisak i tako redom. Ako te signale primetimo možemo u svakom trenutku oduzeti pažnju mislima koje se vrte i usmeriti je na nešto drugo, opuštanje, aktivnost. Ako ostanemo gluvi na te signale život će iskreirati okolnosti koje će nas jače opomenuti, imaćemo utisak da je nešto drugo, neko drugi kriv za simptome i posledice koje se javljaju. Kad i to prečujemo posledice su sve teže dok ih ne primetimo.

Borba protiv bolesti je i borba protiv zdravlja jer sve u postojanju ima svoju suprotni pol, kao kovanica ima i lice i naličje pa ne možemo posedovati samo jednu stranu kovanice onu koja nam se više sviđa.

Promene u funkcionisanju tela nisu usmerene protiv nas, upravo suprotno one su znaci upozorenja, prvo da nešto sa našim mislima, rečima i emocijama nije u redu, potom sa našim stavovima i ponašanjem, a tek zatim sa našim navikama.

Da bi se iscelili dovoljno je ˝vratiti se kući˝,  slušati i čuti telo, prihvatiti promene koje se dešavaju, ne opirati im se i boriti se protiv njih, ˝očistiti˝ um – oduzeti pažnju nepotrebnim, ˝negativnim˝ mislima, ne mantrati naglas o teškoćama i simptomima koji su nas snašli jer ih time održavamo i produžavamo. Ne treba obuzdavati emocije kad se pojave, samo posmatrati kakve promene uzrokuju na telo, na disanje, na misli i reči koje izgovaramo i dok smo na to posmatranje usmereni emocije same po sebi nestaju, vraćamo se telu – sadašnjem trenutku, svesnosti i pravovremenom svrsishodnom delovanju, akciji. Kod težih simptoma i stanja potrebno je oslobađati se navika, opet ne opiranjem i borbom nego uočavanjem kad se pojave, razumevanjem i preispitivanjem šta su nam te navike donele, da li su nam korisne ili ne.

Uvid i razumevanje da je sve što nam se dešava tu za naše dobro, da nije protiv nas, da se ne treba opirati sadašnjem trenutku jer iz njega ne možemo sve i da hoćemo olakšaće nam postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pomoć

Drugima možemo ispravno pomoći jedino tako što ih apsolutno prihvatimo upravo onakve kakvi jesu, kako se ponašaju, govore, reaguju u datom trenutku, bez ocenjivanja, bez etiketiranja, bez razmišljanja šta im treba, šta bi trebalo, šta je dobro šta nije. Najveća pomoć i korist je da se osećaju prihvaćeni, da nisu sami, da nisu ˝u krivu˝. Zašto je to važno? Odgovor je jednostavan, nismo svi isti, iako smo od istog, različita su nam shvatanja, verovanja, znanja navike, brzina ˝putovanja˝ i reagovanja.

Da bi naučili šta je svetlo moramo spoznati da postoji i tama. Ponekad nas brige i emocije uvode u tamu, to je prirodno stanje koje posle nekog vremena nam omogućava da se setimo da postoji i svetlo. Iz mračnog mesta zvezde se bolje i jasnije vide.  Unutrašnje promene se dešavaju samo na osnovu ličnog iskustva. Osoba mora da stekne iskustvo da bi saznala šta je za nju dobro u određenom trenutku. Egoistično je verovati da ja znam šta je za tu osobu sada dobro i pravilno. Mi sami svojim mislima upravljamo ne samo osećanjima, emocijama nego i okolnostima.

Kazaćete da ali…   Ako vidim da je neko u bunaru naravno da ću mu pomoći i učiniti sve što mogu da izađe odatle. To je u redu, ali ta osoba je tražila i ostvarila to iskustvo boravka u bunaru i svesno i nesvesno. Nije ona samo fizički u bunaru, i mentalno je u bunaru. To iskustvo na dnu bunara, količina borbe i straha, prihvatanja tame i tračka svetla iznad glave joj omogućuje promenu koja joj je potrebna jer inače se ne bi zatekla u bunaru. Iz iskustva znam da retko kad prihvatam i sopstvene savete a kamoli tuđe, jednostavno zato što mi je potrebno lično iskustvo koje uzrokuje promenu mojih ranijih verovanja, znanja i navika.

Želja da se nekom pomogne da bude bolji potiče iz sebičnosti, verovanja da sam bolji, da bolje znam.  Ne bi znao ono što znam da to znanje nisam preispitivao kroz sopstveno iskustvo. Bila su mi potrebna razna iskustva i prijatna i neprijatna. Ko sam ja da zaustavljam, blokiram, ubrzavam ili sputavam nečiji rast i razvoj, da mu ograničim sticanje iskustva.  Iskrena, istinska, suštinska pomoć nekom je prihvatanje baš onakvog kakav je. Pomoći mu možete samo ako se jasno artikulisano izjasni da mu treba pomoć, sve ostalo je smetnja i ometanje.

Možemo nekom pokazivati prstom gde je mesec ali videće ga tek kad uklonimo prst jer dok gleda u prst ne vidi ništa drugo.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Prihvatanje

Primećujem da neki prihvatanje razumeju kao pasivnost, sve se samo odigrava i ono što se dogodilo prihvatamo tako kako je.

Prihvatanje je svesna aktivnost jer treba sprečiti naučene otpore koji se pojavljuju.

Prihvatanje nije pasivnost jer podrazumeva i brzu, jasnu, odgovarajuću akciju koja ne proizvodi agresiju, uvredu i slično.

Prihvatanje znači i da se pokrenemo u smeru ideja koje se jave odmah ne ostavljajući za kasnije.

Prihvatanje znači i da za osobu koja je ispred tebe nemaš spremnu agendu prepunu ocena, stavova, etiketa. Odbacujući agendu možeš ˝čuti˝ tu osobu onako kako nisi ranije i promeniti i način komunikacije i odnos.

Prihvatanje znači i nemati želju da nekog menjaš, popravljaš, ako se ta želja pojavi treba sopstvene stavove menjati.

Prihvatanje znači i biti zahvalan onome kome pomažeš, činiš, daješ jer ti je to omogućio.

Prihvatanje je i odnos prema svemu što ti se događa kao darovima a sam biraš koje ćeš poneti a koje ostaviti donosiocu.

 

Prihvatanjem počinje i isceljenje i sebe i drugih.

Strah

 

Strah je otpor sadašnjem trenutku, otpor prema nepoznatom, nerazumevanje i neznanje.   

Kad se pojavi strah i pokrene emociju pokušaj da ne bežiš u neke druge misli, radove, zabave, već samo biti tu pustiti ga da se iskazuje, pratiti ga. Osvestiti koje se to telesne senzacije dešavaju, pratiti te senzacije bez rasuđivanja i razmišljanja oko uzroka, povoda, samo posmatrati kao da si u bioskopu sopstvene reakcije i ta unutrašnja dešavanja skroz dok ne nestanu.  Za ovo je potrebno neko vreme ali i ono se meri u minutima a ne satima. 
Telesne senzacije koje osećaš u strahu su iste kao i u nekoj drugoj emociji jedina razlika je u intenzitetu i eventualno delu tela gde ih osećaš. 
Kad uspeš da odvojiš i posmatraš samo senzacije odvojeno od uzroka straha, prepoznaćeš da je strah samo početna misao koja inicira te telesne senzacije i strah traje tačno onoliko koliko je ta misao prisutna. Sam je održavaš ili otpuštaš. Emocija tu početnu misao samo pojačava ali opet sam si u mogućnosti da odabereš da li to želiš kao trenutno iskustvo ili ne.

Strah je otpor i neznanje. Sama prisutnost je prihvatanje i znanje.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Izdvajanje

 

01-eUKY6Uz-1024x704Mi se rođenjem pojavimo u fizičkom svetu u savršenom stanju svesti, mira, sreće, ljubavi. Samim posmatranjem svega oko sebe spoznajemo da smo izdvojeni od ostalog jer ja ne mogu biti ono što vidim, znači ja to nisam,  pa zaključujemo ja sam samo ovo telo i um, i svojim stavovima, konceptima verovanjima i kreiramo izdvojenu osobu u svom umu.  Polako se udaljavamo od  iskonskog stanja svesti.

To izdvajanje je normalan prirodan proces jer je to način da kreiramo sopstveno iskustvo, saznajemo, spoznajemo šta je dobro, šta je loše, stvaramo navike. Sve što radimo u tom izdvojenom stanju, sve želje se svode na traganje za srećom.  Tako sreću privremeno nalazimo u vezama, odnosima  i objektima ali nas to ne ispunjava kao ono osnovno stanje pa se traganje neprekidno nastavlja.

Najčešće posle nekog težeg iskustva u životu  krenemo da se vraćamo sebi i tek kad sebe počnemo da preispitujemo javljaju se odgovori. Ničije iskustvo nije istovetno našem pa sva traganja za sobom kroz učenja, razne tehnike ne daju konačne odgovore jer sledimo tuđa iskustva a ne prepoznajemo se potpuno u njima.  Učenjem i bavljenjem raznim tehnikama samo imamo novo iskustvo u traganju za srećom koje nas privremeno zadovoljava jer radimo nešto na sebi i imamo privid da postajemo bolji.  Neke promene se dešavaju ali opet ono što tražimo ostaje nedosegnuto.

Jedini način na koji možemo dostići ono što tražimo spolja je da to prepoznamo tamo gde jeste, unutra sagledavanjem sebe, svog iskustva. Ne tražeći krivca ni u sebi ni u drugima već prihvatajući potpuno ono što jesmo, preispitivanjem se odgovori pojavljuju i to je put ka isceljenju i to ne samo sebe nego i svega oko sebe jer nismo izdvojeni iz celine postojanja, na nas sve utiče i mi na sve utičemo svojim postojanjem iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.

Ja vam mogu reći samo  gde i kako da gledate, a ne šta da vidite.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

4 P

Nestajanjem otpora, javlja se prepuštanje, nastaje prihvatanje života, koje izrasta u poverenje, sa poverenjem raste poštovanje. Nestaje strah. Vremenom nestaju emocije. Emocije su miks osnovnog stanja ljubavi i straha. Nestankom straha ostaje ljubav. Malo li je.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

 

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.

 

Bolest

Kako je nastala ˝bolest˝. Neko je nešto proučavao, eksperimentisao, zaključio da je naučio i rešio da pomaže ljudima. Ispostavilo se da je većini u nekom periodu života treba pomoć zbog raznih tegoba. Stvorena je profesija lekara i da bi lečili razna stanja nazvali su ih bolestima i tako svoju profesiju učinili neophodnom. Ljudi su postali pacijenti koji se žale na neke simptome, lekari leče uklanjaju simptome. Javlja se farmacija, proizvode se lekovi pa se stvara i standard šta je zdravo šta nije, sve se podvodi pod neki prosek, koji sad kreiraju farmaceuti jer su i oni tu da pomažu pacijentima svojim medikamentima, koji uklanjaju jedan simptom proizvodeći više novih. Lekari, doktori su izučili svaki organ čemu kako funkcioniše, zbog čega, kada i prepisuju terapije. Farmacija se udaljila od prirode toliko da počinje da zabranjuje prodaju lekovitog bilja i svega prirodnog što joj oduzima profit. Simptomi se javljaju već i posle gledanja reklama. Kako je krenulo još malo štampaće se organi na 3D printerima i zamenjivati kao kod automehaničara.
Nastale su razne ˝bolesti˝ i dijagnoze, pacijenti, izrasle su bolnice, nema ozdravilišta.
A gde je tu čovek, biće, celina, u kom se javljaju te ˝bolesti˝ koje se leče ne sagledavajući celinu. Gde su uzroci bolesti koji dovode do promena u telu? Većina naravno podržava i hrani lekare i farmaceute jer ne želi i ne može podneti bol i želi se rešiti simptoma odmah po mogućstvu još juče. Otklanjaju se posledice uzrok ostaje.
U ljudskom telu ne postoji ništa neprirodno, sem kad doktori zaborave, tampone, skalpele, makaze i kojekakve sprave. Svaka promena stanja u telu je sasvim prirodna, telo odgovara na naše navike, ishranu, emocionalna, mentalna stanja. Čovek je takva kreacija koja je sama sposobna da proizvede sve što je potrebno njegovom telu da se isceli ako je potrebno, ali isto tako i proizvodi ono što mu smeta, boli, probada….. Kad nam telo pokazuje da mu nešto smeta, nešto ne funkcioniše najbolje to je znak da smo ga preopteretili lošim ponašanjem prema sebi, da smo se opirali nečemu a nismo trebali, da smo ono što ne razumemo potiskivali i to baš u telo jer nemamo gde drugo.
Jedna od najtežih bolesti današnjice je rak i doktori pacijente prvo ˝obraduju˝ dijagnozom pa ih tretiraju hemoterapijom i zračenjem. Da li smeju da objave koliko je pacijenata umrlo od raka a koliko od hemoterapija i zračenja. Svaki čovek sa preko pedeset godina života naročito oni koji žive u gradovima imao je četiri do pet puta rak i iscelio se ne znajući da ga je imao bez ikakvih terapija. Ljudski mozak je zdravstveni karton i na njemu se tačno vidi koji organ je imao rak jer ostaju ožiljci na mozgu. Da li je doktorima i farmaceutima u interesu da se to zna? Zašto, pa to su tako cenjene profesije koje pomažu ljudima. Ovo ne znači da ne treba ići kod doktora ali znači da treba promisliti i istražiti i druge opcije a danas ih bar ima mnogo. Svaki dan iskače neka nova biljka koja leči rak.
Ako ne poverujete da ste bolesni, nego da vas telo opominje da nešto promenite u svojim stavovima, razmišljanjima, odnosu prema sebi i drugima, u navikama, prvenstveno u ishrani, i sami sebe možete isceliti. Uzroci promena na telu kojima treba posvetiti pažnju i oslobađati ih se su egoizam, laži, tuga, sramota, krivica, strahovi.

Predavanje razgovori radionica

Šta to znači biti budan

biđenje

Jasnoća, bistrina uma u svakom trenutku. Voda u jezeru se zamuti kad zakoračimo u nju jer smo zamutili talog na dnu i prestaje da bude bistra. Posle nekog vremena sve uznemireno se slegne i voda postaje bistra ponovo. Naš um kad razmišljamo prebiramo po svom znanju, iskustvu je isto kao i zamućena voda u jezeru. Kad dopustimo da te misli razmišljanja odu, slegnu se kao talog u jezeru, tada je um bistar. To ne znači da nema misli u umu, već samo da ih onakve kakve dolaze nepromenjene otpuštamo. Kad je um bistar neko vreme i kad se fokusiramo, zakačimo na neku od misli, ideja, koje dođu odnekud informacije pristižu same od sebe iako ih ranije nismo imali u svom znanju, iskustvu. Na neki čudan način znamo, jednostavno znamo, osećamo da su one tačne prave i o njima se nema šta razmišljati, to tako jeste, i tad osećamo zadovoljstvo kreacije zvane život. Kad nas ta misao, ideja usmeri ka nečemu, da odemo negde, da uradimo nešto, da sretnemo nekog, pročitamo nešto treba je prihvatiti i uraditi to jer to je upravo ono što nam sad treba. Život sam zna kad je pravo vreme za ono što se događa iako mi umišljamo da imamo kontrolu. Sve se događa uvek u pravo vreme, bez obzira na naše planove, razmišljanja, programiranja. Sunce izlazi i zalazi uvek u tačno vreme ni sekund pre ni sekund posle, uvek na vreme.
Kad posmatramo stvari, dešavanja zamućenog uma, brigama, problemima koje nosimo, nismo u stanju da potpuno razumemo dešavanja, situacije. Naknadno razmišljanje o tome se svodi na zaključivanje bez mnogo informacija koje su nestale jer ih nismo bili svesni u datom trenutku, pa su naši zaključci i rešenja proporcionalni tom gubitku informacija, i u većini slučajeva samo delimično ispravni, neretko i pogrešni. Moramo li nositi svoje brige i probleme neprestano sa sobom? Utiče li ta naša briga, nervoza, sekiracija na krajnji ishod tih problema? Nimalo. Pa zašto ih nosimo neprestano? Da nam ulepšaju dan?
Kad je um bistar sve ono što osetimo preko svojih osnovnih čula lako razumemo, prihvatamo jer se događa, dogodilo se i ništa tu naše razmišljanje ne može promeniti. Na nama je samo da u onome što nam prija uživamo, onome što nam ne prija ostavimo takvo kakvo jeste.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com