Kako slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.
Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije, ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog. U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.
Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.
Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?
Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.
Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.
Zatim ništa manje važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.
Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.
Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega. Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.
Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji. Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo. Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝. Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku. Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost. Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.
Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.
Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.
Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun
Tri principa 