Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

 

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.

 

Želje

Želja2

Šta su to želje, odakle potreba da kreiramo želje, šta nam one govore o nama samima? Šta u stvari dobijamo ispunjavanjem sopstvenih želja? Možemo li sagledati šta to nemamo kad znamo koje su nam želje? Želja je sopstveno priznanje sebi da nešto nemam ali isto tako i da nešto drugo imam. Ako želim biti zdrav govorim sebi da nisam i da mi nešto treba da bi bio zdrav a to znači da živim i hranim bolest a ne zdravlje. Želim neki predmet, igračku, auto, i kad to dobijem imam biću srećan, zadovoljan, miran. Da li je baš tako? Uvek se posle nekog vremena javi ista želja koja zadovoljava trenutno zadovoljenu emociju, sreću, nesigurnost. Želja da volimo da nas neko voli podrazumeva da ne volimo, da nismo voljeni. Odakle to dolazi to nerazumevanje života? Samo od neprihvatanja sebe takvog kakav jesam, sa svim svojim ˝vrlinama, manama˝ odnosno od sopstvenog razmišljanja i ocenjivanja kakav sam. Ako sam sebe ne volim ne razumem odakle očekivanje da će neko dugi da mi pokaže šta je to vredno u meni, šta to voleti. Sve naše sopstvene ocene, mane, vrline, kreirani stsvovi, krivice nas udaljavaju od onog što jesmo. Nijedan naš stav ocena ne ˝drži vodu˝ sve vreme, promenljivi su ali ih i dalje nosimo i dozvoljavamo da nas ometaju. Svako od nas ima nešto u svom izgledu, u prirodi, u ponašanju sto ne prihvata takvo kakvo jeste. Samo to ne prihvatanje i razmišljanje zašto je to tako, zašto nije onako, šta bi kad bi… stvara nam ograničenja i udaljava nas od onog što jesmo. A jesmo i mir i ljubav i sreća ali isto tako jesmo i nemir i odsustvo ljubavi i nesreća zavisno od onog šta smo sami o sebi smislili. Sami niko drugi nego sami mi. Kako prihvatiti, razumeti, voleti drugog kad sam sa sobom nosim nepotreban teret svojih razmišljanja. Sve tad ocenjujem kroz zamagljene naočare i nit vidim sebe niti drugog, već vidim svoju izmišljenu sliku o sebi i na osnovu nje ocenjujem druge. Želje nas vuku napred ali delom i nazad.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Razmišljanje

420-e1339148458805

Zamislimo na tren da ne postoji ego, da ne postoji podsvest, da ne postoje emocije, duša, bog. Šta nam ostaje kad toga nema. Ostajemo sami sa čulima i mislima koje nam se trenutno vrte. Nekim mislima pokrećemo telesne senzacije koje smo sami svojim ranijim razmišljanjem i davanjem na značaju naučili i prihvatili kao obrazce ponašanja u datim situacijama. Ti obrasci su uglavnom kreirani da bi lakše podneli nepoželjna iskustva i imali trenutne i brze odgovore na njih. Čini nam se da se ti obrasci pokreću sami da mi nemamo uticaja na ta ponašanja da je to nešto jače od nas i izazvano van nas kao odgovor na ono što nam prenose čula u datom trenutku.

Mi ne komuniciramo samo svojim rečima, gestovima, izgledom, odećom nego i vibracijama odnosno energijom koje uglavnom nismo svesni. Naše srce je organ koji ima više neuronskih nego mišićnih čelija i starije je nego mozak i prve informacije koje primamo iz spoljašnje sredine primamo srcem. U većini situacija nismo svesni ni informacija koje srce primi a te informacije se svode na ono što je dobro za nas i šta nam prija a šta ne. Informacije o onome što nam ne prija preuzima lični um i tada nastaju razmišljanja i zapleti.

Trenutne misli su pokretač, njima i zadržavamo obrasce ponašanja ali mislima i jedino mislima možemo i trenutno zaustaviti te obrasce. Datoteke našeg iskustva nisu male i onu koju trenutno odaberemo postaje primarna. Setimo se nekog prijatnog doživljaja – stanja i automatski se pokreću telesne senzacije dok ne pomislimo na nešto drugo, isto tako kad prizovemo neko loše iskustvo. U realnom životu se događaju razne situacije i samo naše promišljanje o njima priziva obrasce.  Šta ćemo odabrati u sadašnjem trenutku je samo na nama i nema veze sa onim šta se spolja događa jer smo u mogućnosti da sami biramo. Kad se pokrenu ti obrasci, telesne senzacije sprečavaju nas da razumemo energetske informacije koje i dalje primamo, prevedeno to znači da nismo svesni trenutka u kome smo nego komuniciramo nesvesno u afektu. Naše ponašanje zavisi od toga šta i na koji način trenutno razmišljamo, da li nešto prihvatamo, negiramo ili je irelevantno.

Kad osvestimo mogućnost izbora i prihvatanja život postaje lična krecija, igra i tad u bilo kakvoj situaciji smo tu svesni jer imamo izbor.   Misli koje nam dolaze imaju samo onu težinu koju im sami dajemo ni veću ni manju.

˝Jedna jedina misao deli nas od sreće ali isto tako i jedna jedina misao deli nas od tuge.˝

˝ Postizanje mentalne stabilnosti i mira uma je jednu misao daleko od svih na zemlji…. samo ako mogu pronaći tu misao.˝ – Syd Banks

Razumevanjem i prihvatanjem Tri principa možemo uhvatiti i usvojiti tu misao.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Reset

zoran1

Telo ne pamti informacije, pamti samo procese koji se događaju u određenim emotivnm stanjima – programe. Mi smo savršeni i kad prihvatimo misao da nam je u nekom trenutku potrebna neka od emocija telo odreaguje brzo jer je za to opremljeno, naviknuto. Pitanje je da li su nam potrebne negativne emocije. Osnove emocija smo stekli u sredini kojoj smo rasli ali smo ih vremenom sami nadogradili i odredili im gornje i donje limite. Sačuvali smo programe i kad ih svesno a češće nesvesno uključimo razmišljanja ih pojačavaju, smanjuju ili isključuju. Do kada, kako i koliko ćemo koristiti te programe sami odlučujemo iako nam izgleda da su oni izazvani spoljašnjim događajima, rečima utiscima. Osnovni problem je što smo sa tim programima limitirali neke od telesnih ćelija pa one ne izvršavaju sve one zadatke za koje su namenjene sa punim kapacitetom nego čuče spremne da bi što brže i bolje odgovorile na zahtevanu pokrenutu emociju. Samo razumevanje kako su kreirane emocije je dovoljno da bi ih razumeli, i ODLUČILI da li nam takve trebaju ili ne. Kad svesno odlučimo da nam ne trebaju, ćelije se vremenom potpuno resetuju za obavljanje funkcija za koje su namenjene.

Razumevanje i prihvatanje Tri principa olakšaće reset.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Isceljenje nastavak

Univerzum-4

Isceljenje shvatamo na različite načine, najčešće kao izlečenje od raznih bolesti. Isceljenje je kad prihvatimo sve svoje emocije, mane, vrline, nesređene odnose, simptome, bolesti, sva svoja iskustva „dobra i loša“ sasvim i u potpunosti bez ograda, krivice, žaljenja, odbacivanja, potiskivanja. Umesto što dozvoljavamo da nas sve to određuje i utiče na naše psihofizičke osobine, karakter, i udaljava nas od onog što jesmo, potpuno prihvatanje nas oslobađa i omogućava da živimo sadašnji trenutak. Simptomi i bolesti su samo način na koji nam se telo obraća i govori gde su smeštena naša potiskivanja, nerazumevanja. Isceljenje je prihvatanje da je sve ono što nam se dogodilo a i ono što nam se trenutno događa upravo potrebno baš tada i na taj način. Isceljenje je i razumevanje da smo svi mi jedno, deo jednog velikog organizma koji nam je teško sagledati iako nam svaki dan donosi potvrde kako mnogo zavisimo jedni od drugih. Isceljenje je razumevanje da je ceo univerzum jedna celina i da svaka i najmanja čestica ima uticaja na sve ostalo.
Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Isceljenje

g-kabadaja-2

Do kada ćemo tražiti ono što već imamo, ono što Jesmo? Do kada ćemo strahovati od tame? Do kad ćemo tražiti iceljenje od drugih? Do kad ćemo verovati da je tamo negde bolje, da drugi umeju, znaju, imaju bolje? Do kad ćemo umišljati da su nam čakre zatvorene (čuj zatvorene)?
Misli su najtananija energija koja postoji ali tako jaka i moćna da se nalazi svuda, uvek, neprestano. Toliko su tanane da nama kao živim bićima treba voda da bi pojačali i razumeli tu energiju. Voda je sastavni deo svake ćelije i prijemnik i odašiljač i čuvar informacija. Mislima uz pomoć vode i čakri u našem telu sami kreiramo emocije. Emocije ne umanjuju našu energiju već samo nivo svesnosti u u tim trenutcima. Emocije jedino pokazuju na čemu nam je trenutni fokus – pažnja i kuda je nesvesno ili čak svesno guramo. Emocije su barometar naših misli. Nerazumevanjem i ne prihvatanjem onoga što nam se događa kreiramo emocije. Ako ih ne prožvimo tada kad su tu i pustimo ih da prođu kako su i došle a da podvučem još jednom sami ih kreiramo, nego ih potisnemo iz nekog razloga, potisnuli smo ih u telo i sačuvali za kasnije u nekom od organa. Što duže i ljubomirnije čuvamo emocije u telu telesne senzacije sve jače i snažnije a promene na organima veće.
Pojava simptoma nam govori da je magacin u kom čuvamo emocije sve puniji i tad tražimo pomoć i koristimo prepisane terapije i medikamente da bi zaustavili simptome a magacin i dalje punimo. Treba li zvati nekog da nam isprazni magacin? Zna li taj kog zovemo u pomoć šta i odakle i kako da odvadi? Da li da odseče neko parče? Treba li se stideti i sakrivati sopstvene emocije? Pokvarićemo utisak o sebi? Kome? Kvarimo samo svoje telo. Treba li guglati u koji organ smo spremili koju emociju? Treba li skenirati magnetnom rezonancom gde je magacin, pa ga odstraniti? Emocije smo kreirali mislima a misli ne možemo skalpelom odstraniti jer su svuda a mi smo samo neke pospremili ˝na sigurno˝ – u telo jer nismo znali da ih prihvatimo i otpustimo. Ni lečenjem a ni sečenjem neće nestati jer se ne nalaze samo u grupi ćelija koje odstranimo ili lečimo. Misli, shvatanja i iskustvo koje smo kreirali sami sopstvenim razmišljanjem je i dalje tu koliko god po telu da sečemo. Magacine emocija možemo isprazniti jedino tako što ćemo ih prihvatiti u trenutku kad se pojave a ne brinite pojaviće se jer sam život nam neprestano pruža nove šanse. Tada će opet  naše misli pokrenuti te emocije i samo ih treba svesno bez straha prihvatiti, ne negirati, odživeti, i razumeti da smo ih sami kreirali, zahvaliti im se jer su iz nekog razloga korisnog po nas bile tu, i otpustiti ih jer nam nisu više potrebne. Sami smo ih kreirali i jedino sami svojom ODLUKOM da nam ne trebaju ih se možemo rešiti. To je način na koji se prazne magacini kreirani sopstvenim razmišljanjem.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com