Pristup kosmičkoj energiji blokiran je egom; uvidi-shvatanje blokirano je iluzijom; istina blokirana lažima; ljubav tugom; volja sramotom; zadovoljstvo krivicom; opstank strahom.
Ego Čovek za razliku od svega ostalog živog na planeti ima i sposobnost slobodnog mišljenja. Dok je mali nešto emocija i iskustva mu usade roditelji a zatim uči na sopstvenom iskustvu, a vremenom mu se uvaljuju tuđa iskustva i ˝znanja˝ koja prihvata kao svoja. Upoređujući se sa drugima kreira svoju ličnu svest o sebi, svoja ˝znanja˝, svoje emocije stvarajući svoj identitet osobe koja ga razlikuje od drugih. Taj kreirani identitet se obično naziva egom. Razne ˝škole˝, razni učitelji imaju različit odnos prema egu. Po jednima bez ega se ne može živeti, po drugima ga treba kontrolisati, po nekima ubiti. Sami kreiramo sopstvene stavove o svemu. Boriti se protiv iluzije, a kreacija uma o nama samima je samo iluzija, ne možemo. Takođe niti ubiti tu iluziju ne možemo jer ne znamo gde joj je glava a gde rep, ne znamo gde boravi. Podatke – ˝činjenice˝ o sebi često menjamo a da to ni ne registrujemo. Ti sopstveni stavovi – mišljenja su stalno promenljiva kategorija. Poslednji uneti su oni važeći i njih se pridržavamo neko vreme dok ne usvojimo nove.. Memoriju napunimo informacijama i znanjima baziranim uglavnom na tuđem iskustvu, manji deo ispunimo kreacijom o sebi i svetu sopstvenim iskustvom, i to kao znanje nosimo sobom i ne odričemo se ˝znanja˝ i o sebi i o svemu nizašta na svetu, čak ni kad uvidimo da su promenljiva ko i čarape. U datoj situaciji iz sopstvene memorije izvlačimo ranije formirane stavove o sebi i drugima i oni traju samo toliko koliko ih imamo u umu, koliko mislimo da su nam potrebni, ne nosimo ih sobom stalno, samo ono što je trenutno u umu, što su nam čula unesu kao informacije spolja, to živimo i na osnovu toga i reagujemo. Upravo ti kreirani stavovi i mišljenja iz prošlosti su brana informacijama iz polja svesti koje su nam dostupne u sadašnjem trenutku.
Iluzija
Naučenim načinom razmišljanja kreiramo iluziju. Kad nešto imenujemo, odnosno kad usvojimo pojam za nešto o tome prestane razmišljanje. Drvo je drvo, slon je slon, reka je reka. U školi se sprečava individualnost, kreativnost, razmišljanje. Uče se ˝činjenice˝ a one su malo je reči čudne, sa dve strane granice uče se različite činjenice za iste događaje. Kad se promeni vlast promene se i činjenice. U istom razredu se kod jednog nastavnika uči da su im preci postali od majmuna, a kod drugog nastavnika da su nastali kao božje delo. U poslednje vreme ˝činjenice˝ za istu stvar, oblast se triput brže menjaju nego što oni koji pišu udžbenike uspevaju da isprate. Usvajamo ˝znanja˝ od autoriteta zdravo za gotovo i postajemo toliko sigurni u svoje znanje da ga i prodajemo. ˝Znanje˝ koje smo stekli je uglavnom tuđe iskustvo. Kad više svedoka nekog događaja ispričaju svoje činjenice pitamo se da li su bili u isto vreme na istom mestu. Ponekad nas i čula varaju. Kao šlag na tortu povrh svega navedenog svoje iskustvo kreiramo tako što ono što svojim čulima primimo obojimo svojim razmišljanjem na primer ovo je dobro, onaj ne govori istinu, ja nisam za to, to je skupo………… Te svoje trenutne ocene klasiramo, memorišemo, i njima se služimo u sasvim novim situacijama. Mi se menjamo neprestano, drugi, priroda takođe a u novoj situaciji služimo se ranijim iskustvom i dok um prebire po memoriji i poredi situaciju koja je pred nama jednostavno nije u stanju da objektivno razume tu novu situaciju iako su čula uključena jer je zauzet razmišljanjem. Sagledavanjem situacije post festum nestala je većina informacija iz tog trenutka a ono čega se setimo poredimo sa prethodnim iskustvom i tako kreiramo novo, iz jedne iluzije idemo u novu. Kad se sve to sagleda nije ni čudo što se plašimo promena. Takvi očajnički verujemo u sisteme koji su organizovani da bi ˝nama˝ bilo bolje, države, vojsku, zdravstvo, školstvo, banke, mnoge druge, i nikako da sagledamo kome je bolje, odnosno da što više hranimo te sisteme oni postaju sve gori.
Kad bi se oslanjali na svoje iskustvo mnogo više bi naučili o sebi, drugima, prirodi. Videli bi da sunce greje sve, bez obzira na rasu, veru, težinu, lepotu. Posmatrajući reku videli bi koliko smo povezani jedni s drugima, naučili bi kako se prolaze prepreke, naučili bi da čistimo za sobom kao što to reka radi ne pitajući ko je bacio. Posmatrajući stablo naučili bi da verujemo u sebe, da se opustimo kad vetar duva i kad je nevolja, a ne da se zgrčimo. Posmatrajući životinje naučili bi kako se živi u sadašnjem trenutku ne čekajući bolje sutra. Fokusirajući se na disanje shvatili bi da udišemo isti vazduh koji su disale generacije pre nas, da ista čestica koju smo udahnuli je udahnuta nebrojeno puta od svih i koliko zavisimo jedni od drugih.
Laž Iskrenost i poštenje su stvaralačke snage univerzuma. Laži, iskrenost i poštenje imaju posledice na našu volju, odlučnost, stvaralaštvo, prilagođavanje svetu, doživljavanje sebe, prihvatanje u društvu. Za nas same je bitno da li smo iskreni, pošteni, da li lažemo jer to se radi svesno i samim tim ima posledice po nas, u tim trenucima nebitne, nevidljive ali trajne. Laž je laž, nema male, velike neophodne, sve je to laž. Kad se prestane sa lažima posle nekog vremena i samo prećutkivanje smeta. O posledicama laganja na druge neću ni govoriti. Ako dosad niste primetili sad naglašavam ono što dajete to i dobijate ali pojačano.
Tuga je emocija koja blokira ljubav ali ne ljubav shvaćenu kao emociju nego ljubav kao naše iskonsko stanje. Tuga se javlja nakon materijalnog ili emotivnog gubitka. Jačina i trajanje su zavisne od značaja koji se daje izgubljenom a ponekad i zbog ˝očekivanih˝ reakcija okoline. Tugujemo kao deca za izgubljenim igračkama, položajem, statusom, poslom. Tugujemo za bivšim ljubavima, za dragim osobama, za onima koji su nas napustili trenutno ili zauvek. Kako se odnosimo prema dragim osobama dok su pored nas? Zašto nam se sve podrazumeva pa im ne govorimo ono što im mislimo dok su tu? Tuga je bežanje iz sadašnjeg trenutka u sentiment i evociranje nečeg što ne postoji. Kad nas neko napusti zauvek, umre, maltene ga okrivljujemo, to posmatramo samo sa svoje sebične, egoistične strane, kao da ne znamo da je smrt sastavni deo života. Normalniji odnos prema životu, prema onima koji su nas napustili a i prema samom sebi je radost i zahvalnost što su deo svog života proveli sa nama, što su nas svojim prisustvom činili sretnim, što smo se sa njima vraćali svom iskonskom stanju. Sve što nam se dešava u životu ostavlja trag na nama i dešava se zbog nekog razloga baš nama a ne nekom drugom. Sve zaslužujemo iako ne smatramo da je to tako. Neki to zovu karmom, neki sudbinom, neki ne veruju ni u jedno ni u drugo, a svi se čudimo izazovima koje život stavlja pred nas.
Sramota je najniža, najteža emocija koju sami sebi možemo natovariti, teži teret od toga ne možemo nositi i ta emocija vodi direktno u samodestrukciju do smrti. Ona utiče na našu snagu volje, motivaciju za život, rad, kreaciju, odnose, zdravlje, sve to poništava, sve urušava. Češće je sami sebi nametnemo nego što nam na to ukaže neko drugi jer nam lična savest – najniži oblik svesti kaže da smo nešto užasno loše uradili jer se poredimo sa drugima. Pri tom uopšte nismo sposobni da sagledamo da bi ti sa kojima se poredimo najverovatnije uradili isto ono što smo i mi samo da su ˝hodali u mojim cipelama˝ neko vreme. Često osobe koje osećaju sramotu misle da ih okolina stalno i u svakom trenutku osuđuje i odbacuje čak i kad promene sredinu u kojoj borave i gde niko ne zna za njihove ˝grehe˝. Svoja razmišljanja, stavove osude i presude sebi ne nestaju promenom sredine. Sramota sprečava normalne odnose sa drugima jer stalno izjeda i traži ogledalo u drugima iako je tamo nema.
Sopstveno osuđivanje da smo nešto loše uradili je neprihvatanje da je to bilo naše prirodno stanje i da smo to uradili iz nekog razloga koji nam je tad bio opravdan. Preuzimanje odgovornosti je znak svesnosti, a preuzimanje odgovornosti nije odbacivanje nego naprotiv prihvatanje da sve što smo činili sebi i drugima smo mi i naša priroda, nekad svesna nekad manje svesna. Nikakvo osuđivanje i sakrivanje ne može uticati na čin koji smo uradili, to je tako kako je i to smo mi. To su iskušenja koja jednostavno moramo proći i nositi se s njima, ne odbacujući deo sebe jer to ne možemo nigde dalje odbaciti do u svoje emotivno i fizičko telo. Mi smo nešto uradili u trenutku i naknadno shvatili kako to deluje i na druge i na nas. Jednog trenutka ćemo spoznati da sve što radimo drugima radimo samo sebi iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.
Krivica je veoma niska vibracija, emocija koju sami sebi kreiramo, teža od nje je samo sramota. Dešava se da sami sebe optužimo pa potom i osudimo za nešto što smo u nekom trenutku uradili a zaboravljamo da smo uvek postupali uvek onako kako nam odgovara i da smo sve to kako postupamo mi i niko drugi. Kasnijim sagledavanjem sebe optužimo zbog neke ˝ružne˝ reči ili ˝lošeg˝ postupka i tako pojačavamo negativnu emociju. Na isti način na koji sami sebi sudimo, kad sudimo drugom pa ga odredimo krivim ta krivica nema ama baš nikakve veze sa njim nego sa nama jer je smeštamo u svoje emotivno polje – telo i kasnije se mi sa tim nosimo i borimo iako mislimo da to nema veze sa nama. Opraštanje sebi ili drugome je takođe način na koji sami sebi tovarimo krivicu, jer da bi sebi ili nekom nešto oprostili prvo proglasimo krivim. I opet tu krivicu smeštamo u svoje ˝telo˝. Razmislite malo o opraštanju, optuživanju i odnosu prema samom sebi, čemu sve to vodi i zašto se tako ponašate. Kad uvidite da vam optuživanje i krivica ne donose dobro otpustite sve svoje i tuđe ˝grehe˝ jer oni ne postoje nigde sem u vašem ličnom razmišljanju, a kad ih otpustite nestaće i iz vašeg emotivnog tela i to je put ka isceljenju.
Strah Korene straha smo najvećim delom pokupili nesvesno kao deca, upijajući vibracije i emocije roditelja i ne znajući šta je to. Kasnije smo ga vremenom nadogradili i izgradili snažnu emociju koja sobom povlači najjače telesne senzacije od svih drugih emocija. Strah je skoro uvek povezan sa pojmovima Ja, moje, nemam, ne mogu, ne smem. Najčešći strah nastaje iz brige da će se nešto izgubiti. Strah je kao i svaka druga emocija formiran mislima, i da bi ga osetili potrebne su misli koje ga prizivaju, a njih najčešće ne registrujemo pa nam se uvek čini da je pokrenut spolja van nas nekom situacijom. Strah je pokrenut mislima, svesno ili nesvesno i jedino ga misli održavaju. Promenom misli strah nestaje kako je i došao a to jednostavno znači da je i strah produkt mišljenja, kreiran stav, obrazac ponašanja i ništa više od toga. Kad se razume da je strah misao i ništa drugo lako ga se osloboditi i rasteretiti samo nametnutih ograničenja a i očuvati i popraviti zdravstveno stanje.
Svest je univerzalna za sve što je postojalo i postoji. Iz ˝polja˝ svesti svaka ćelija, svaka biljka, životinja, svaki čovek prima potrebne informacije za život, rast i razvoj. Nema viših i nižih nivoa svesti, nego je svakom – svemu dostupna prema stepenu razvoja. Čovek je svesno biće ima slobodu mišljenja na osnovu koje kreira svoje stavove, znanja, iskustva, emocije. Upravo od tih stavova, znanja, ponašanja zavisi koliko mu je svest dostupna.
https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com/dogadanja/
Tri principa 