Ko sam ja da ti sudim

 

Etar sadrži informacije koje uzrokuju kretanje, to zovemo energijom koja održava celokupno postojanje. Za kretanje je potreban polaritet, pozitivan i negativan pol.

Informacije potrebne za nastajanje, rast, razvoj čelija dolaze iz etra.

Ljudsko kretanje pokreće um, informacije koje razume tumači i prema njima određuje kad će ustati, šta će raditi i tako šire i dalje. Esencija čoveka je ljubav ali um kopriranjem, učenjem od starijih, društva, okoline, nauči da je kao celina um i telo veoma izdvojen od ostalog postojanja. Samo to izdvajanje i neuviđanje povezanosti sa drugima i prirodom kreira strah veći ili manji i kao miks esencije i straha nastaju emocje.

Na osnovu sopstvenih emocija, filtera čovek posmatra i tumači odnose, događaje, situacije, prirodu. Umesto urođene dobrote koja kaže čini drugima ono što želiš sebi ili ne čini drugima što ne želiš sebi počinje da se poredi, da ocenjuje i sebe i druge, njihove reči, reakcije, postupke. Postaje sudija iako ga niko nije ovlastio da drugome sudi. Zna li sve okolnosti ili samo one koje je zapazio i protumačio kroz sopstvene filtere? Da li je svoje ponašanje kroz te iste filtere u potpunosti sagledao? Kako zna da li je nešto pozitivno ili negativno? Kad se promene okolnosti čas posla se menja odnos prema pozitivnom i negatvnom. Iz najboljih namera dešavaju se i neželjene posledice. Da li se ikad zapita a šta bi sam učinio da je hodao u njihovim cipelama? Nema veze ipak ima pravo da sudi???

Posebna priča u tom suđenju je što se sve osude i krivica kao njihova posledica odražavaju vremenom na sopstveno telo, u ranoj fazi smanjujući protok energije kroz ćelije organa a kasnije i remeteći normalan rad tih organa. Što više osuda to je emocija krivice sve jača i jače su i posledice.

Više ili manje tragično je što ne zna da je zvuk, da su reči energija stvaranja, da su akcija koja proizvodi reakciju usmerenu ne na onog kome izgovaraš nego na tebe koji izgovarš. Ponavljanjem reči, ocena, osuda i stavova kreiraš sopstvene okolnosti naravno ne odmah, jer nemaš svest o tome, vremenska distanca ti onemogućava da to uvidiš. Sretna okolnost je da se sa povećanjem svesnosti smanjuje vremenska distanca pa su jasniji uvidi.

Postojanje je vibracija energije, polaritet je suština postojanja energije jer bez njega ne bi bilo kretanja. Bez tame i informacije u toj tami ne bi bilo ni svetla, i niti tama osuđuje svetlo niti svetlo tamu jer su jedna ista zavisna celina. Koliko znam sunce ne bira koga će hraniti i grejati. Polariteti su potrebni za postojanje, ali osude i suđenja nisu, tvoja esencija je ljubav, dobrota, suđenje tebi stvara nevolje od otuđenja pa nadalje. Ne sudi, izbaci krivicu iz svog sistema, smanjivaće se i nestajati razlozi za sukobe i sa bližnjima i sa daljima, jer krivica stvara strah koji kao vibraciju emituješ a ni ne znaš pa ga i drugi osećaju a ni ne znaju šta je. Strah je najtamniji filter kojim možeš da se rukovodiš umesto dobrote i razumevanja.

Život, postojanje samo balansira ˝krivce˝, iako ti se čini da ih nekad podržava, ponekad ispaštaju naslednici ˝ni krivi ni dužni˝, zato pazi na svoje akcije i ne govori ˝ja to ne bi nikad˝ jer te to nikad može zadesiti.

Uostalom, ko sam ja da ti sudim?

 

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

 

 

Krivica i drvo znanja

 

Krivica je na skali emocija jedino iznad sramote koja vodi ka uništavanju i često ka samouništenju.

Krivica je nastala po tumačenju svetih knjiga kad je ubran i pojeden plod sa drveta znanja. To govori da je bilo dozvoljeno biti u blizini znanja, razumevati ga, usvajati ali da ga nije trebalo sažvakati i smatrati ličnim, svojim.

Kad se detetu nešto brani prirodni instikt je da spozna što, kako jer je samim rođenjem radoznalo. Dete uči slušajući samo šta roditelji i okolina govori, ali mnogo više posmatrajući šta rade i kako se ponašaju. Nekad davno roditelji su deci prenosili samo lična iskustva, druga nisu imali, danas tragaju za tuđim iskustvima, lično ih nisu proživeli a prenose ih deci kao svoja, zbog uticaja obrazovanja, zvanične medicine, kulture?, morala?, vere, vlasti?.  Uveravaju decu da oni znaju i to znanje deca pogotovo u poslednje vreme sve češče ne prihvataju.

Da se vratim na drvo znanja. Ako je u raju sve bilo dostupno – turisti bi rekli švedski sto, zašto je bilo zabranjeno smatrati da nešto znaš.  Iz jednostavnog razloga što te tvoje lično znanje dovodi do lažne spoznaje da si jedinka nezavisna od postojanja od prirode, od drugih i da možeš raditi što ti se prohte bez obzira kako to utiče na prirodu i druge. Danas usvajaš razna znanja vaspitanjem, školovanjem, izučavanjem pa stigneš do tačke da se pitaš ko si, šta si, zašto…  Tek tad te spopadne glad za informacijama pa još više puniš um novim saznanjima i poveruješ da znaš neko vreme pa opet tražiš novo pa novo.  To tvoje traganje ti ni na trenutak ne izgleda kao beskonačno, nesvrsishodno i nepotrebno jer si upravo nešto novo spoznao i tada znaš.  Kad nešto spoznaš smatraš da je to tako i tačka tu se nema šta dodati i oduzeti, a previđaš da si svoja znanja izmenio i promenio nebrojeno puta.

Izvinjavam se ali moram da ti kažem da nijedno znanje koje si imao a ni to sadašnje nije ona apsolutna istina, aksiom. Istina je samo reč kojoj povremeno daješ istinsko značenje, jer tvoje istine se često menjaju, vidiš da ima svako svoju istinu, da razni tumače božanske istine i ona je razlog koji te tera da je tražiš van sebe, a istina je u tebi, s njom si nastao.

Postojanje neprestana promena a i ti sa svojim iskustvom pridonsiš celokupnom iskustvu postojanja i informacije o tom celokupnom iskustvu ne stanuju u tvom umu, nego u svesti odakle crpeš sebi potrebne informacije pa ih tumačiš kako kad ti odgovara.

Kad prestaneš da tumačiš znaćeš.  To znači ne da ništa ne znaš ili da pogrešno tumačiš, nego da ti je tumačenje nepotrebno. Kad si uveren da nešto znaš veruješ samo informacijama, datotekama koje si sam obradio i u svoj um smestio, zapitaj se da li su one tvoje ili tuđe iskustvo. To tvoje znanje si sam ograničio i nemušto rekao postojanju da ti znaš bolje. Zatvorio si kanal dostupnim informacijama.

Iskonska krivica dakle nastala je kad je čovek poverovao da zna, neko ga je okrivio.

Krivica nastaje ne prihvatanjem sopstvene odgovornosti, prebacivanjem na druge.

Neko je kriv jer ti je nešto rekao, uradio, nije uradio, povredio te. To znači da si ti tog nekog nečim izazvao, možda svojim rečima, delima, nedelima a možda i samim svojim postojanjem. Možda sebe kriviš jer nisi razumeo, znao, smeo, hteo.  Možda su ti roditelji krivi jer te nisu hranili čokoladom, ili samo voćem, zato što su te vakcinisali ili nisu, zato što su bili siromašni ili pak bogati.  Nema ničega što ne bi mogao okriviti, od komarca pa do meseca, sunca i univerzuma. Ali to ne znači da oni nose krivicu sobom i u sebi, ne naprotiv krivica postaje, ostaje i jača kao tvoje osećanje, kao tvoja stalna vibracija i emocija. Krivica postoji kao jedan od mnogobrojnih filtera kroz koji neprestano posmatraš postojanje, ljude, društvo, prirodu.

Moraš da razumeš da takav način života i sagledavanja ostalih i ostalog nije prisutan samo kad osećaš tu emociju krivice, ta vibracija je prisutna samo u manjem intenzitetu neprestano jer to postaje tvoja priroda. Biljke, životinje i neki od ljudi mogu veoma jasno da osete tu vibraciju jer ona je sušta suprotnost ljubavi, očigledan mada tebi prikriven strah. Kao u prirodi tako i u društvu postoje predatori koji ti pomažu da osetiš tu emociju da je spoznaš, razumeš i da se nje oslobodiš.

Lakši način oslobađanja je razumevanje postojanja, načina na koji si formirao i tu emociju i tvoje ˝znanje˝.

Malo teži je da shvatiš i da prihvatiš da ne postoji ništa lično, teži jer se podrazumevaš kao ličnost, osoba, identitet i sve prihvataš lično, sve se odnosi na tebe, jer si centar, maltene epicentar postojanja.

Teži je da potražiš pomoć sedativa, medikamenata, alkohola, droga,… koji neće otupeti krivicu, nego je samo povremeno prikriti a uticaj sedativa će vremenom slabiti.

Najteži je da te zadese nevolje, bolesti, tragedije da bi potom uvideo da ne znaš pa otpustio svoja ˝znanja˝ i krenuo ispočetka.

Iskonska krivica nastala je prvim ˝znanjem˝  a nestaje odbacivanjem znanja.

 

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

 

Opraštanje i krivica

 

 

Šta opraštam? Opraštam ono što odavno ne postoji, ali postoje emocije koje su neke reči ili dela pokrenule u meni. Emocije koje sam tad osetio ni u tom trenutku kad su pokrenute zbog sopstvene percepcije doživljaja nikakve veze nisu imale sa onim kome kasnije opraštam. Krivicu zbog reči ili dela sam usmerio ka nekoj drugoj osobi i tu krivicu sam sam osetio i nastavio da je nosim i hranim u sebi, zasadio sam seme koje raste u meni i nema veze niskim drugim.  To što je u početku bilo seme narasta i određuje moju percepciju događaja, okolnosti, reči i ograničava me da shvatim realnost kakva jeste. Opterećuje moje odnose i sa drugima a ne samo sa osobom prema kojoj je bila usmerena.

 

Kad rešim da opraštam kome opraštam? Kriv je neko drugi što sam se ja osećao povređenim, ugroženim?  Krivnja se rodila u mom umu – izdvojenoj osobi, egu, koji ju je samo hranio i održavao. Hraneći krivicu u svom umu usmerenu na druge jer ego neće sebe okriviti, ograničavao sam samo sebe tražeći opravdanja za svoje neuspehe, okolnosti, smeštajući odgovornost za svoj život u tuđe ruke.  Nakon nekog vremena se setim da opraštam drugima da bi se osećao bolje ne primećujući da tako i dalje odgovornost za svoje postupke i dela, emocije,  ostavljam drugima. Hranio sam emociju koja u sebi nosi skoro najviše straha, tek nešto malo manje od sramote i sad bi da je zamenim nekom drugom koja nosi manje straha.  Osećam se bolje i ponosan na sebe što sam oprostio nekom svoje sopstvene emocije.  Ponos je ˝negativna˝ emocija kojom sebe uzdižem, veličam u odnosu na druge i sadrži manje straha pa je lakše živeti sa njom.  Sebi se divim kako sam nekom nešto oprostio ne shvatajući da to delo te reči nisu se ni tad ni sad odnosili na mene, bile su samo trenutni iskaz nekog, a moj otpor, nerazumevanje, strah su proizveli i posadili krivicu u meni.

 

Opraštajući im krivicu nisam je izbacio iz svog operativnog sistema samo sam je potisnuo, u gomilu ostalih datoteka da mi nije pred očima. Tek kad rešim da resetujem operativni sistem, kad spoznam da je strah umišljena kategorija, da sam svoje emocije sam kreirao, da je to seme koje sam sam sadio i gajio mogu da uvidim da je sve ono što sam nosio sobom i iskazivao bilo sopstveno bežanje od odgovornosti za moj život.  Kad je operativni sistem resetovan uviđam da su te emocije bile tu da bi spoznao ko sam, šta sam i da nije greška to što ih imam i hranim jer sam tako kreirao svoja iskustva shvatajući šta je dobro, šta nije, šta volim šta ne, šta želim,  a emocije su bile samo barometar mojih trenutnih misli i stanja.  Da nema tame ne bi znao šta je svetlo, da nema straha ne bi spoznao šta je ljubav. Svet i spoljne okolnosti sam svojom percepcijom prilagođavao sopstvenim razumevanjem i kreirao virtualni operativni sistem. Nisam pojmio da od drveta ne vidim šumu, da ono što ima veliki značaj za mene drugima je nebitno, da je moja tendencija da sam u pravu i da jasno vidim ograničena sopstvenim umovanjem. Nisam uviđao da moj otpor bilo čemu je posledica straha koji je dolazio od nerazumevanja i neprihvatanja. Nisam bio shvatio da otpor rečima, delima okolnostima ne menja ništa što se desilo nego potiskujući deo realnosti taj otpor menja samo mene i da sam sebi stvaram teret koji jednog trenutka poželim da odbacim.

 

Tek kad je operativni sistem resetovan uvideo sam da sam sve vreme tragao za mirom, srećom, ljubavi.  Usvojio sam i izgradio opšte prihvaćen kurturološki sistem vrednosti u kom su je za mir potrebno oružje i bunkeri, u kom sreću tražim u objektima i predmetima, u kom tražim ljubav da se pojavi u mom životu.  Sad znam da sam u životu i od života dobijao sam ono šta sam davao, a davao nisam samo radost i ograničeno shvatanje ljubavi nego i potisnute strahove i nerazumevanje.  Sad znam da mi se sve događalo i događa u pravo vreme, da nema slučajnosti i da su moji stavovi, mišljenja znanja određivali okolnosti i ˝prizivali˝ situacije i odnose da bi prihvatio realnost kakva jeste  umesto što sam strahovao od onog što ne razumem.  Znam da svet u kom živim mogu promeniti samo kad  ˝sebe˝ promenim, kad spoznam da ništa ne znam, i da znanje kom težim nije tamo negde nego je tu oduvek dostupno i da je potrebno samo utišati čula da bi se prepoznalo i prihvatilo.  Mudrost postoji u knjigama i zapisima ali se uviđa tek sopstvenim iskustvom.  Sagledavajući svoje iskustvo znam da sam u svakom trenutku bio svestan svog postojanja, svojih reči i akcija, svoji emocija, telesnih senzacija ali i da sam verovao svojoj sopstvenoj percepciji zasnovanoj na materijalističkom konceptu postojanja da sam ja um i telo i da me moja znanja, reči akcije vode kroz život.  Iako je svest stalno prisutna ponašao sam se kao nesvesno biće koje određuju njegove emocije, a to je u stvari samo prirodan način sticanja iskustva, a  moje nevolje su me usmerile da tražim ono što je sve vreme prisutno. Svest se nije promenila, tu je stalno prisutna, ista jedinstvena za sve, promenilo se samo moje shvatanje stvarnosti. Prihvatam u potpunosti ono što sam bio, što jesam  ali to prihvatanje nije mirenje sa okolnostima i delima drugih na koje ja nemam reakcije i akcije, naprotiv. Sad razumem da je sve što postoji jedna celina – organizam, da je sve povezano I vidljivim i nevidljivim nitima i sve je tu da bi prepoznao i prihvatio svest ne kao ono što me određuje nego ono što jesam.  Moja čula mi prikazuju tek neki jednocifreni postotak postojanja a i to malo sam svojim konceptom razmišljanja još umanjio i kreirao sopstvene stavove, verovanja, znanja.

 

Tek vrativši se sebi uviđam da krivice nema ni u meni ni u drugima, da je ona posledica semenja koje sam sam sadio i gajio u svom umu verujući mu, ne uviđajući da je um samo moja lična baza podataka i ništa više od toga, samo sam je dopunjavao tražio nove informacije i njima i dalje ograničavao sopstvenu percepciju.