Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Svest ego emocije

11898637_10207506894373293_7066881276796511387_n

Pristup kosmičkoj energiji blokiran je egom; uvidi-shvatanje blokirano je iluzijom; istina blokirana lažima; ljubav tugom; volja sramotom; zadovoljstvo krivicom; opstank strahom.

Ego     Čovek za razliku od svega ostalog živog na planeti ima i sposobnost slobodnog mišljenja. Dok je mali nešto emocija i iskustva mu usade roditelji a zatim uči na sopstvenom iskustvu, a vremenom mu se uvaljuju tuđa iskustva i ˝znanja˝ koja prihvata kao svoja. Upoređujući se sa drugima kreira svoju ličnu svest o sebi, svoja ˝znanja˝, svoje emocije stvarajući svoj identitet osobe koja ga razlikuje od drugih. Taj kreirani identitet se obično naziva egom. Razne ˝škole˝, razni učitelji imaju različit odnos prema egu. Po jednima bez ega se ne može živeti, po drugima ga treba kontrolisati, po nekima ubiti. Sami kreiramo sopstvene stavove o svemu. Boriti se protiv iluzije, a kreacija uma o nama samima je samo iluzija, ne možemo. Takođe niti ubiti tu iluziju ne možemo jer ne znamo gde joj je glava a gde rep, ne znamo gde boravi. Podatke – ˝činjenice˝ o sebi često menjamo a da to ni ne registrujemo. Ti sopstveni stavovi – mišljenja su stalno promenljiva kategorija. Poslednji uneti su oni važeći i njih se pridržavamo neko vreme dok ne usvojimo nove.. Memoriju napunimo informacijama i znanjima baziranim uglavnom na tuđem iskustvu, manji deo ispunimo kreacijom o sebi i svetu sopstvenim iskustvom, i to kao znanje nosimo sobom i ne odričemo se ˝znanja˝ i o sebi i o svemu nizašta na svetu, čak ni kad uvidimo da su promenljiva ko i čarape. U datoj situaciji iz sopstvene memorije izvlačimo ranije formirane stavove o sebi i drugima i oni traju samo toliko koliko ih imamo u umu, koliko mislimo da su nam potrebni, ne nosimo ih sobom stalno, samo ono što je trenutno u umu, što su nam čula unesu kao informacije spolja, to živimo i na osnovu toga i reagujemo. Upravo ti kreirani stavovi i mišljenja iz prošlosti su brana informacijama iz polja svesti koje su nam dostupne u sadašnjem trenutku.

Iluzija
Naučenim načinom razmišljanja kreiramo iluziju. Kad nešto imenujemo, odnosno kad usvojimo pojam za nešto o tome prestane razmišljanje. Drvo je drvo, slon je slon, reka je reka. U školi se sprečava individualnost, kreativnost, razmišljanje. Uče se ˝činjenice˝ a one su malo je reči čudne, sa dve strane granice uče se različite činjenice za iste događaje. Kad se promeni vlast promene se i činjenice. U istom razredu se kod jednog nastavnika uči da su im preci postali od majmuna, a kod drugog nastavnika da su nastali kao božje delo. U poslednje vreme ˝činjenice˝ za istu stvar, oblast se triput brže menjaju nego što oni koji pišu udžbenike uspevaju da isprate. Usvajamo ˝znanja˝ od autoriteta zdravo za gotovo i postajemo toliko sigurni u svoje znanje da ga i prodajemo. ˝Znanje˝ koje smo stekli je uglavnom tuđe iskustvo. Kad više svedoka nekog događaja ispričaju svoje činjenice pitamo se da li su bili u isto vreme na istom mestu. Ponekad nas i čula varaju. Kao šlag na tortu povrh svega navedenog svoje iskustvo kreiramo tako što ono što svojim čulima primimo obojimo svojim razmišljanjem na primer ovo je dobro, onaj ne govori istinu, ja nisam za to, to je skupo………… Te svoje trenutne ocene klasiramo, memorišemo, i njima se služimo u sasvim novim situacijama. Mi se menjamo neprestano, drugi, priroda takođe a u novoj situaciji služimo se ranijim iskustvom i dok um prebire po memoriji i poredi situaciju koja je pred nama jednostavno nije u stanju da objektivno razume tu novu situaciju iako su čula uključena jer je zauzet razmišljanjem. Sagledavanjem situacije post festum nestala je većina informacija iz tog trenutka a ono čega se setimo poredimo sa prethodnim iskustvom i tako kreiramo novo, iz jedne iluzije idemo u novu. Kad se sve to sagleda nije ni čudo što se plašimo promena. Takvi očajnički verujemo u sisteme koji su organizovani da bi ˝nama˝ bilo bolje, države, vojsku, zdravstvo, školstvo, banke, mnoge druge, i nikako da sagledamo kome je bolje, odnosno da što više hranimo te sisteme oni postaju sve gori.
Kad bi se oslanjali na svoje iskustvo mnogo više bi naučili o sebi, drugima, prirodi. Videli bi da sunce greje sve, bez obzira na rasu, veru, težinu, lepotu. Posmatrajući reku videli bi koliko smo povezani jedni s drugima, naučili bi kako se prolaze prepreke, naučili bi da čistimo za sobom kao što to reka radi ne pitajući ko je bacio. Posmatrajući stablo naučili bi da verujemo u sebe, da se opustimo kad vetar duva i kad je nevolja, a ne da se zgrčimo. Posmatrajući životinje naučili bi kako se živi u sadašnjem trenutku ne čekajući bolje sutra. Fokusirajući se na disanje shvatili bi da udišemo isti vazduh koji su disale generacije pre nas, da ista čestica koju smo udahnuli je udahnuta nebrojeno puta od svih i koliko zavisimo jedni od drugih.

Laž     Iskrenost i poštenje su stvaralačke snage univerzuma. Laži, iskrenost i poštenje imaju posledice na našu volju, odlučnost, stvaralaštvo, prilagođavanje svetu, doživljavanje sebe, prihvatanje u društvu. Za nas same je bitno da li smo iskreni, pošteni, da li lažemo jer to se radi svesno i samim tim ima posledice po nas, u tim trenucima nebitne, nevidljive ali trajne. Laž je laž, nema male, velike neophodne, sve je to laž. Kad se prestane sa lažima posle nekog vremena i samo prećutkivanje smeta. O posledicama laganja na druge neću ni govoriti. Ako dosad niste primetili sad naglašavam ono što dajete to i dobijate ali pojačano.

Tuga je emocija koja blokira ljubav ali ne ljubav shvaćenu kao emociju nego ljubav kao naše iskonsko stanje. Tuga se javlja nakon materijalnog ili emotivnog gubitka. Jačina i trajanje su zavisne od značaja koji se daje izgubljenom a ponekad i zbog ˝očekivanih˝ reakcija okoline. Tugujemo kao deca za izgubljenim igračkama, položajem, statusom, poslom. Tugujemo za bivšim ljubavima, za dragim osobama, za onima koji su nas napustili trenutno ili zauvek. Kako se odnosimo prema dragim osobama dok su pored nas? Zašto nam se sve podrazumeva pa im ne govorimo ono što im mislimo dok su tu? Tuga je bežanje iz sadašnjeg trenutka u sentiment i evociranje nečeg što ne postoji. Kad nas neko napusti zauvek, umre, maltene ga okrivljujemo, to posmatramo samo sa svoje sebične, egoistične strane, kao da ne znamo da je smrt sastavni deo života. Normalniji odnos prema životu, prema onima koji su nas napustili a i prema samom sebi je radost i zahvalnost što su deo svog života proveli sa nama, što su nas svojim prisustvom činili sretnim, što smo se sa njima vraćali svom iskonskom stanju. Sve što nam se dešava u životu ostavlja trag na nama i dešava se zbog nekog razloga baš nama a ne nekom drugom. Sve zaslužujemo iako ne smatramo da je to tako. Neki to zovu karmom, neki sudbinom, neki ne veruju ni u jedno ni u drugo, a svi se čudimo izazovima koje život stavlja pred nas.

Sramota je najniža, najteža emocija koju sami sebi možemo natovariti, teži teret od toga ne možemo nositi i ta emocija vodi direktno u samodestrukciju do smrti. Ona utiče na našu snagu volje, motivaciju za život, rad, kreaciju, odnose, zdravlje, sve to poništava, sve urušava. Češće je sami sebi nametnemo nego što nam na to ukaže neko drugi jer nam lična savest – najniži oblik svesti kaže da smo nešto užasno loše uradili jer se poredimo sa drugima. Pri tom uopšte nismo sposobni da sagledamo da bi ti sa kojima se poredimo najverovatnije uradili isto ono što smo i mi samo da su ˝hodali u mojim cipelama˝ neko vreme. Često osobe koje osećaju sramotu misle da ih okolina stalno i u svakom trenutku osuđuje i odbacuje čak i kad promene sredinu u kojoj borave i gde niko ne zna za njihove ˝grehe˝. Svoja razmišljanja, stavove osude i presude sebi ne nestaju promenom sredine. Sramota sprečava normalne odnose sa drugima jer stalno izjeda i traži ogledalo u drugima iako je tamo nema.
Sopstveno osuđivanje da smo nešto loše uradili je neprihvatanje da je to bilo naše prirodno stanje i da smo to uradili iz nekog razloga koji nam je tad bio opravdan. Preuzimanje odgovornosti je znak svesnosti, a preuzimanje odgovornosti nije odbacivanje nego naprotiv prihvatanje da sve što smo činili sebi i drugima smo mi i naša priroda, nekad svesna nekad manje svesna. Nikakvo osuđivanje i sakrivanje ne može uticati na čin koji smo uradili, to je tako kako je i to smo mi. To su iskušenja koja jednostavno moramo proći i nositi se s njima, ne odbacujući deo sebe jer to ne možemo nigde dalje odbaciti do u svoje emotivno i fizičko telo. Mi smo nešto uradili u trenutku i naknadno shvatili kako to deluje i na druge i na nas. Jednog trenutka ćemo spoznati da sve što radimo drugima radimo samo sebi iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.

Krivica je veoma niska vibracija, emocija koju sami sebi kreiramo, teža od nje je samo sramota. Dešava se da sami sebe optužimo pa potom i osudimo za nešto što smo u nekom trenutku uradili a zaboravljamo da smo uvek postupali uvek onako kako nam odgovara i da smo sve to kako postupamo mi i niko drugi. Kasnijim sagledavanjem sebe optužimo zbog neke ˝ružne˝ reči ili ˝lošeg˝ postupka i tako pojačavamo negativnu emociju. Na isti način na koji sami sebi sudimo, kad sudimo drugom pa ga odredimo krivim ta krivica nema ama baš nikakve veze sa njim nego sa nama jer je smeštamo u svoje emotivno polje – telo i kasnije se mi sa tim nosimo i borimo iako mislimo da to nema veze sa nama. Opraštanje sebi ili drugome je takođe način na koji sami sebi tovarimo krivicu, jer da bi sebi ili nekom nešto oprostili prvo proglasimo krivim. I opet tu krivicu smeštamo u svoje ˝telo˝. Razmislite malo o opraštanju, optuživanju i odnosu prema samom sebi, čemu sve to vodi i zašto se tako ponašate. Kad uvidite da vam optuživanje i krivica ne donose dobro otpustite sve svoje i tuđe ˝grehe˝ jer oni ne postoje nigde sem u vašem ličnom razmišljanju, a kad ih otpustite nestaće i iz vašeg emotivnog tela i to je put ka isceljenju.

Strah        Korene straha smo najvećim delom pokupili nesvesno kao deca, upijajući vibracije i emocije roditelja i ne znajući šta je to. Kasnije smo ga vremenom nadogradili i izgradili snažnu emociju koja sobom povlači najjače telesne senzacije od svih drugih emocija. Strah je skoro uvek povezan sa pojmovima Ja, moje, nemam, ne mogu, ne smem. Najčešći strah nastaje iz brige da će se nešto izgubiti. Strah je kao i svaka druga emocija formiran mislima, i da bi ga osetili potrebne su misli koje ga prizivaju, a njih najčešće ne registrujemo pa nam se uvek čini da je pokrenut spolja van nas nekom situacijom. Strah je pokrenut mislima, svesno ili nesvesno i jedino ga misli održavaju. Promenom misli strah nestaje kako je i došao a to jednostavno znači da je i strah produkt mišljenja, kreiran stav, obrazac ponašanja i ništa više od toga. Kad se razume da je strah misao i ništa drugo lako ga se osloboditi i rasteretiti samo nametnutih ograničenja a i očuvati i popraviti zdravstveno stanje.

Svest je univerzalna za sve što je postojalo i postoji. Iz ˝polja˝ svesti svaka ćelija, svaka biljka, životinja, svaki čovek prima potrebne informacije za život, rast i razvoj. Nema viših i nižih nivoa svesti, nego je svakom – svemu dostupna prema stepenu razvoja. Čovek je svesno biće ima slobodu mišljenja na osnovu koje kreira svoje stavove, znanja, iskustva, emocije. Upravo od tih stavova, znanja, ponašanja zavisi koliko mu je svest dostupna.

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com/dogadanja/

Svetlost i informacija

imagesSA1E755B

Svetlost je informacija, informaciono polje u kome su misli, ideje, mudrost, svest, kreacije, sveukupno iskustvo postojanja eonima, sve je zapisano i ostaje u svetlosti. Svi izumi, sve note, stihovi, sva kreacija, sve apsolutno sve je tamo, nema ničega što nije.

Iz svetlosti nama dolaze misli koje mi prihvatamo ili ne prihvatamo pa razmišljanjem kreiramo svoja lična iskustva. Naša razmišljanja i prebiranja po sopstvenom iskustvu, znanju onog šta nam odgovara a šta ne, nas ograničavaju u primanju ideja i kreacija koje su svud oko nas. Kad ne razmišljamo dozvoljavamo da se ideje i kreacije spuste. Samo usmerena pažnja na nešto bez razmišljanja o tome dozvoljava nam da primimo nove ideje i kreacije.  Kad bilo ko od nas prihvati i razume ono što je primio iz informativnog polja to postaje dostupnije i ostalima koji imaju isti fokus. Kad odbacimo svoje ograničene stavove o bilo čemu dostupna nam je mudrost koja je tu sa nama sve vreme ali ne možemo je razumeti i prihvatiti jer smo se ograničili svojim sopstvenim iskustvom i navodnim znanjem.  Dok sumnjičavo razmišljamo dostupne su nam samo nepovezane misli iz tog polja, kreacije i nove ideje su nedostupne, naša memorisana ˝znanja˝ jednostavno su suprotstavljena sa svim što je nepoznato. Samo uverenje da nešto znamo nas ograničava. Hvatamo se za dostupne deliće od kojih pravimo sopstvena iskustva.  Upravo zato i razmišljamo na razne načine da bi samo te misli nekako posložili i sredili umesto da dozvolimo kreaciji da se spusti u celini. U ovoj eri informacija previše nepotrebnog smeštamo u memoriju po kojoj neprestano prebiremo. Brzo se živi pa premalo vremena imamo da bi um pustili da miruje i primi potpunu traženu informaciju iz polja u kom postoji pa zato guglamo po sebi, netu i drugima i čudimo se što nam to izguglano ne odgovara i ne slaže se sa nama.

Kako dozvoliti sebi da razumete i prihvatite nova iskustva, promenite sagledavanje sebe i svega drugog zainteresovanima mogu pojasniti i ukazati kroz razumevanje Tri principa odnosno načina na koji mi kreiramo svoja iskustva, emocije, stavove. To nije teorija, nije učenje, nisu vežbe, nisu radovi na sebi, to su jednostavno principi i kad ih prihvatite i razumete sve sagledavate na novi način i život dobija jednu sasvim novu dimenziju. Možete mi se obratiti u inbox,

Mail: e1zemun@gmail.com

Tel: +381 (0)69 26 04 961

Osnovna komunikacija

images

Od vremena tam tama, dimnih signala, telegrafa, radia, telefona pa do današnjih tehnologija interneta i mobilne i satelitske telefonije komunikaciona sredstva se neprestano menjaju i usavršavaju.

Mi međusobno komuniciramo rečima, očima, gestovima, govorom tela, izgledom tačnije verbalnom i neverbalnom komunikacijom.

Najstariji oblik komunikacije kojeg danas nažalost nismo svesni   je energetska, vibraciona komunikacija. Svaka ćelija, preciznije svaki sastojak ćelije vibrira i prima i šalje informacije iz etera iz sekunda u sekund tačnije u svakom hiljaditom delu sekunde i sve te promene koje se dešavaju na ćelijskom nivou naš mozak ne može ni da isprati, mozak jedino registruje promene u funkcionsanju organa. Naše telo takođe prima i šalje informacije svesni mi bili toga ili ne.

Misli su najtananija energija koja postoji ali iako slaba ta energija je svud u prostoru, neograničena ni vremenom trajanja ni daljinom, jednostavno je beskonačna energija, informacija. Sve što postoji prima i šalje potrebne vibracije, informacije koje omogućavaju život. Seme biljke nema GPS, nema barometar, nema toplometar a raste i razvija se kad se steknu uslovi. Kad se posečemo rana zarasta jer svaka ćelija zna kad šta i kako radi bez uticaja mozga. Informacije se razmenjuju i sve se odigrava kako je to sam život uredio.

Naše srce je organ koji najbrže prima informacije. Više od polovine ćelija srca su neuronske ćelije i one su starije nego ćelije mozga.   Naučnim eksperimentima je dokazano da srce nekih pola sekunde pre svih drugih čula prima i reaguje na spoljne iformacije. Srce takođe i emituje informacije o našem psihofizičkom i emocionalnom stanju.  Deca lako očitavaju informacije i emotivna stanja roditelja i sredine i usvajaju reakcije odraslih bez razmišljanja iako ne razumeju reči, razloge, stavove.

Neki od nas koji imamo četvoronožne kućne ljubimce primećuju da oni često reaguju na naša stanja.

Pored nekih osoba nam je sasvim prijatno a pored drugih totalno neprijatno nevezano od njihove verbalne i bilo kakve druge komunikacije. Jednostavno osećamo vibracije, energiju koja nam prija ili ne prija. To uglavnom osetimo samo kad su te energije jače. Da bi mogli uvek da osvestimo te vibracije i informacije koje dolaze do nas potrebno je da usmerimo celokupnu pažnju na osobu, osobe koje su sa nama da ih slušamo i srcem i telom a ne samo ušima i očima. Naše stanje nekprekidnog razmišljanja i razna emotivna stanja sprečavaju nas da osetimo prihvatimo i razumemo neprekidni tok informacija iz etera, univerzalne svesti celokupnog postojanja.

Naše telo ima prave informacije ali za nas postaju bitne i važne one koje je obradio lični um a to ustvari nije ni deseti deo ukupnih informacija koje smo primili. To je isto kao da pročitamo samo naslove u novinama i kasnije diskutujemo o tome ili pogledamo trejler filma i ˝sve˝ nam je jasno.

Ponekad smo u stanju da pre nego telefon zazvoni znamo ko nas zove, ili jednostavno imamo odnekud neku informaciju u vezi naših bližnjih iako je nigde nismo videli ni čuli. Retki su u stanju da komuniciraju mislima pa se o tome jako malo zna. RNG (random noise generator) je uređaj kojim su naučnici u ˝Projektu globalne svesti˝   merenjima dokazali na osnovu šokantnih globalnih događaja (smrt princeze Dajane i 9.11. rušenje WTC)  promene stanja kolektivne svesti više od osam sati pre samih događaja.

Svi smo čuli kako se pacovi razbeže pre nego što se dese neke katastrofe. I naše telo je u stanju da primi  upozoravajuće informacije, samo što smo mi otupeli na njih jer smo lični um opteretili neizmernom količinom nepotrebnih, nekorisnih informacija i naučeni smo da sve što primimo kao informaciju sagledamo kroz svoje prethodno iskustvo i ako se ta informacija ne slaže sa iskustvom jednostavno je odbacimo. Takav način razmišljanja i sagledavanja svega kroz prethodno naučeno iskustvo i ˝znanje˝ nas je udaljio od osnovnog komunikacijskog kanala i sve ono što bi mogli prihvatiti kao bitno za nas, naš život, ne razumemo jer smo sami sebe ograničili.   U ovom brzom vremenu razmene informacija naučeni smo i na multitasking odnosno da radimo više stvari odjednom da bi preživeli. Upravo taj multitasking i način razmišljanja stvaraju blokadu koje nismo svesni.

Većina od nas se srela sa trgovcima koji od vrata do vrata prodaju svoju robu. Mnogi od njih su navalentni i imaju na umu samo kako da ostvare svoj cilj odnosno prodaju ne birajući način. Kad ih već pustimo u stan, kuću, naš govor tela pokazuje da smo u stvari u prvim sekundama susreta očitali njihove namere koje nisu baš najbolje za nas a retko kad smo svesni i govora svog tela, povlačenja, prekrštanja ruku i nogu, šaranja očima što dalje. Uglavnom svojim razmišljanjem odlučujemo na slatkorečive ponude pa se posle ponekad pokajemo. Sasvim drukčije se ponašamo u susretu sa trgovcima kojima je stalo do nas i naše dobrobiti.

Često smo čuli da je prvi utisak o nekom koga sretnemo najtačniji i najvažniji a oslanjamo se samo na osnovna čula a ostale informacije koje smo primili ne razumemo.

Identifikujemo se sa raznim ulogama koje obavljamo u društvu, položajem, zanimanjem, radnim mestom, intelektom, emocionalnom zrelošću, i često na osnovu te identifikacije komuniciramo sa drugima. Nismo svesni da naše telo uvek apslolutno uvek šalje tačne informacije u kom smo mentalnom, fizičkom, emotivnom stanju. Koju god ulogu igramo, glumatamo, nebitno koliko smo dobro utrenirani, naučeni pažljivom sagovorniku ne treba mnogo da zaključi s kim ima posla jer nas naše sopstveno telo odaje.  Komunicirati energijom vibracijom, stanjem svesti možemo sa svime što postoji. Mirnog uma boraveći pored drveta, reke, planine posmatranjem i prihvatanjem postajemo svesni da smo jedno sa onim što posmatramo. Ono što posmatramo se menja samim našim posmatranjem.

Svoje osnovne komunikacijeske sposobnosti gubimo robujući savremenoj tehnologiji i jurnjavi za beskorisnim informacijama. Mi komuniciramo jedini s drugima i sa svim što nas okružuje samim svojim postojanjem.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com