Slušati telo ili um?

Naše psihofizičko stanje zavisi od toga ka čemu smo usmerili svoju trenutnu pažnju. Ako je pažnja usmerena samo na aktivnost koju trenutno obavljamo, radimo, čitamo, maštamo, gledamo film nema napetosti u telu i može se reći da uživamo u toj aktivnosti.

Čim se pažnja podeli pa se uz tu aktivnost usmeri i na misli, brige, želje pojavljuje se blaga napetost u telu. Sposobni smo da obavljamo više aktivnosti odjednom, ali možemo misliti samo jednu misao u isto vreme, ne više. Um prikriva otpor koji sam proizvodi kreirajući tumačenja i odvlači nas od stvarnosti, umesto da je usmeren na ideje, kreativnost, razvoj.

Što više pridajemo pažnje svojim mislima a sve manje aktivnosti telo je sve napetije i pokreće emocije. Emocije ne samo da ometaju aktivnost kojom se bavimo, one remete i telo, pokreću telesne senzacije. Negativne emocije nam naročito smetaju iako proizvode iste telesne senzacije kao i pozitivne.  Intenzitet emocija zavisi od količine straha od koje je satkana, usvojenih navika i od trajanja pažnje koju dajemo svojim mislima koje su ih pokrenule i održavaju ih. U ¨pozitivnim˝ emocijama smo opušteniji jer je manji otpor  stvarnosti koja nas okružuje, manje je misli kojima pridajemo pažnju.

Ako dopustimo umu da vrti svoje beskonačne filmove telo je sve napetije, mi nervozniji i sve manje je pažnje na informacije koje nam čula donose, na reči, na aktivnosti, pokrete, zvuke. Važnije nam je ono što se odigrava u umu nego stvarnost koja nas okružuje. Smanjuje se bistrina, jasnoća razumevanja, sve više reakcija, reči pokreću navike i sve smo dalje od adekvatnih postupaka i odluka koji odgovaraju trenutku  u kom se nalazimo.  Napetost je prva reakcija tela na pokušaj uma da ga makne iz stvarnosti. Telo ne može nikud iz realnosti i telesne senzacije su nam upozorenja da um pokušava nemoguće.

Ako ne primetimo napetost, pojavljuju se emocije koje je teže ne primetiti. Napetost i emocije su barometar stanja uma i opomena da smo odlutali od sebe. Što dalje odlutamo telo drastičnije reaguje i uvek sa istom jedinom svrhom a to je da primetimo da lutamo i da bi trebali da se vratimo sebi. To možemo učiniti u svakoj situaciji, u svakoj emociji, u svakom trenutku oduzimanjem pažnje mislima.

Mi nismo samo um i telo, svesni smo i uma i tela uvek, čak i kad poverujemo da je um komandant parade tu je telo da nas opomene da to nije tačno. Od misli i emocija ne treba bežati, ne treba ih potiskivati jer tako samo jačaju, dovoljno je propustiti ih da teku, registrovati da nismo te misli, nismo ni te emocije i one nestaju samim oduzimanjem pažnje. Pažnju sa misli je lako preusmeriti na ono, onog koje ispred nas, na ono što radimo u datom trenutku ili samo na telesne reakcije.  Kome je to teže može pažnju usmeriti na disanje nekoliko sekundi ili onoliko vremena koliko mu treba da umiri um.

Fizičko telo imamo kao potvrdu svog postojanja, ono je starije nego um, i svesnije. Prvi funkcionalni organ tela je srce i ono prima osnovne informacije za život jer je većim delom sačinjeno od neurona.  Sami biramo kojim informacijama dajemo veći značaj, onima koje dolaze iz srca ili tumačenjima tih informacija koja nam daje um.

Veza između svesti i tela je ljubav i umesto da se njoj prepuštamo, da je živimo, umesto da se oslanjamo na sam izvor postojanja, vremenom se udaljavamo tako što se opiremo realnosti zbog trenutnog nerazumevanja, neznanja, strahova i kako gradimo taj otpor tako slabimo sposobnost, funkcionalnost tela jer mu namećemo prekovremeni rad.

Tumačenjima kreiramo stavove, verovanja znanja i to neretko traje sve dok nas telo žestoko ne opomene. Ne trebaju nam tumačenja kad već imamo originalne jasne informacije, tumačenja nas dovode u zabludu da nešto znamo a to naše ˝znanje˝ na sreću ostavlja tragove na telu.

Ako ovo razumemo imamo šansu da iscelimo um, a samim tim i telo. Ljubav je prvi kormilar i tela i uma. Predavanjem kormila umu ne umanjujemo ljubav koja je večito tu, samo je maskirana ocenama, stavovima, i pošto je više ne vidimo jasno, zamenjujemo je emocijama koje je izgradio otpor sopstvenom telu, i tako zamagljeni počinjemo da je tražimo tamo gde nije.

Apsurdno je to traženje i svesti i ljubavi umom jer um nije u stanju da ih pojmi, može samo da ih tumači.

Iako nam se čini da smo sve bliži u svom traganju, dok ne odbacimo maske koje smo sami stvorili uvereni da nas okolnosti određuju, naše stavove, naše navike, i želje, život prolazi pored nas.

Ne verujte meni verujte svom telu, ono zna gde ste.

Tek kad uočimo da nas telo sve vreme opominje da živimo svoja tumačenja a ne stvarnost vratićemo se izvoru, koji je oduvek sa nama.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Istina verovanje znanje

Da li je ono što smatramo znanjem istina?  Istina je jedna a svako ima svoju verziju zasnovanu na percepciji.  Da li je znanje koje naučimo u školama, fakultetima istina. Koliko je istine u tom znanju kad nauka s vremena na vreme izbaci nove teorije da bi nam pojasnila svet kakvim ga vidi u datom trenutku.  To znači ili da ono prethodno nije bilo istina ili ono što je trenutno znanje je tačno samo dok se ne dokaže suprotno. Jedan od naučnika je tvrdio da je sve relativno i ako to uzmemo u obzir znači da nema znanja nego samo trenutno važećih teorija.  Nauka polako izlazi iz materijalističkog koncepta postojanja iako je davno utvrdila da je preko 90% atoma prazan prostor, a sad tvrdi da nema praznog prostora.

Ima li prostora van uma? Sve što sagledavamo, osetimo, čujemo, vidimo, pomirišemo, ukusimo postoji samo u umu, tačnije um nam pojašnjava da to sve postoji.

Postoji li vreme, kretanje vremena? Ono što postoji postoji sada a umu je potrebno vreme da pojasni postojanje. Za um u sadašnjem stepenu svesnosti je potrebno vreme, tačnije linearno kretanje vremena da bi percepirao i tumačio postojanje. Meni um kaže da je nešto bilo juče i kad legnem da spavam probudiću se sutra. Problem sa tim je što sam uvek u sada ne mogu biti nikako u juče a ni u sutra jer sve što jeste jeste sada. Ja primećujem da starim, da sekundara na satu otkucava i da se vreme pomera ali to je ono što mi čula govore. Ja imam iskustva, sećanja da je nešto bilo ali ta sećanja kad ih prizovem odigravaju se sada, ja se ne vraćam u to vreme. Kad zamišljam sutra to je takođe u umu i sve te verzije koje zamišljam dešavaju se sada. Ne mogu se probuditi u sutrašnjem danu, mogu da kažem da sam se danas probudio i verujem da ću i sutra.

To mi govori da je i prošlost i budućnost u sada, da se prividno krećem u vremenu i prostoru jer su umu potrebne te dimenzije. Verovanje u koncepte nije znanje, koncepti su nam potrebni radi tumačenja da bi se potvrdilo trenutno znanje ali to i dalje ostaju verovanja a ne istina. To dalje znači da su moja znanja samo verovanja i sopstvena tumačenja.

Kad mi je jasno da ta uopštena znanja nisu istina nego samo tumačenja, kako tad protumačiti sopstvena iskustva, mišljenja, ocene, stavove, verovanja o sebi. Tokom dana stupamo u različite odnose, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao bračni partner, ljubavnik, pretpostavljeni, nadređeni i u svakom odnosu igramo različite uloge. U nekima smo iskreni, u nekima glumatamo, u nekima nastojimo da se dokažemo drugima, u nekima zaobilazimo istinu manje ili više, u nekima svoje stavove iznosimo glasno i jasno a u nekima ih prećutkujemo. Ponekad nas u sličnim situacijama a u različitim odnosima pokreću drukčije emocije.  Koja je od tih uloga ono što sam ja? Koja je od mojih osobina karakterna crta koja je uvek ista i nepromenljiva?  Nijedna jer sve zavisi od situacije i mog trenutnog stanja jer uviđam da sam sebe iznenadim ponekad, ono što nisam smeo, mogao, znao uradim i isto tako ono što sam smeo, mogao i znao ne uradim.  Ako su sva ta znanja o meni promenljiva i zavise od situacije do situacije da li je to znanje?

A tek kakva su moja znanja o drugima kad su o meni takva. I drugi se ponašaju slično, i različito se iskazuju u raznim situacijama a ja verujem da su ocene i stavovi koje imam o njima istina i prema njima se postavljam u skladu sa svojim verovanjem. To znači da se moja verovanja menjaju od okolnosti do okolnosti, da nisu znanje i da nisu istina.

Šta me to tera da iskazujem da sam ja u pravu kad svako ima sopstvenu percepciju i rezonovanje. Ako nema dve istine kome je potrebna moja? Očigledno samo meni. Ako je to očigledno tad moja istina nije istina nego samo verovanje u sopstveno znanje. Do kad ću verovati da nešto znam, dok se ne razuverim, dok se ne razočaram, dok ne čujem novu teoriju koja će mi se dopasti i uklopiti u dotadašnje znanje?

Jedina istina je da ništa ne znam. Kako da se ponašam kad ništa ne znam, da prihvatam sve što čujem, sve što smislim kao znanje?  Koje sopstvene ocene, stavove, verovanja, znanja da branim?  Preostaje mi kad znam da ne znam, da ne branim svoje znanje, da sve što čujem, vidim, osetim upoznajem svaki put ponovo i ponovo, bez ocena koncepata i stavova, da ne nosim breme neznanja sa sobom, da u drugim očima prepoznam svoja.

Da bi razumeo znanje postojanja potrebno je samo da zatvorim oči, čula, jer to znanje postojanja, istina postoji u meni i ne treba joj tumač.

 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Ja vs ja

Ako je sve Ja, tada sam i ja Ja. Zašto mi tad prija ili smeta ako mi neko drugo ja kaže nešto. Sve to što Ja čuje, vidi, oseti, ja protumači. Zanimljivo je što svako ja ima svoje tumačenje, koje se menja od iskustva do iskustva.  Ako Ja učestvuje u svakom iskustvu, dešavanju, promeni, očigledno da ja ima svrhu da proživi i protumači svoje iskustvo drukčije od ostalih ja. Sve dok ja ne uvidi da su sva ja odraz njegovog Ja trudiće se da utiče na druga ja da bi ih prilagodio sebi. Kada ja spozna da mu se u svakoj situaciji obraća njegovo Ja lako će prihvatiti sva druga ja, jer sve ama baš sve što gleda, sluša, oseća namenjeno je njegovom ja da se upozna sa sopstvenim Ja.  Očigledno je da ja ima potrebu da bude u pravu, da se trudi da prihvata ostala ja, da preispituje svoje ja, a tek kad uvidi da je to prirodan i potreban proces prepoznavanja sopstvenog Ja, spoznaće  ISTINU da nema drugih Ja nego da je Ja stalno tu prisutno šta god mislio, radio, osećao.   To Ja se ne trudi da prihvata nešto, to Ja je apsolutna Ljubav, u tom Ja je sveukupno iskustvo, znanje postojanja. Bez tog Ja ne bi imao nikakvo iskustvo, ne bi postojao.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Namera

 

Namera  se ne odigrava u umu,   prepoznajemo je nakon 5-6 sekundi kao misao, koju identitet – osoba razume kao svoju originalnu misao – nameru.

 

Namera se formira u svesti da bi izdvojenu osobu ˝probudila˝  od izdvajanja.  Ono što zovemo slobodnom voljom ne pojavljuje se iz uma. Um je samo datoteka ličnog iskustva, ˝znanja˝ i emocija. Iz uma se ne pojavljuje ništa što već nije smešteno u njemu.  Nova iskustva samo menjaju sadržaj datoteke.

 

Namera se javlja upravo da bi izdvojena osoba, ego, identitet, primetio i prihvatio postojanje onakvo kakvo jeste.  Namera postoji u sadašnjem trenutku, s razlogom kojeg možemo ali i ne moramo biti svesni,  i odnos prema mislima koje se pojave vezano za nju određuju naše postupke, ono što trenutno potisnemo pojaviće se opet, sa istim ciljem u nekom drugom kontekstu.

 

Misli se pojavljuju kao posledica namere u svesti, one nisu slučajne, osoba ne bira ni koje ni kada, one se pojavljuju i uvek su u korelaciji sa individualnim a i kolektivnim stanjem svesnosti osobe u vremenu i prostoru.  Misli se javljaju da bi ˝balansirale¨ mentalno, emotivno i fizičko  telo.

 

U svakom trenutku smo u mogućnosti da promenimo misli ako znamo da one misli kojima dajemo značaj određuju emotivno i fizičko stanje.

 

Iskušenja nas ponekad dovode do rešenja.  Što ih više odlažemo, opstruiramo i potiskujemo iskušenja ona jačaju, ne slabe, data su nam s razlogom, ništa nije slučajno. Rešenje je u prihvatanju na samom početku, ali nikada nije kasno.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Tuga, patnja

Tuga, patnja je samo prekrivač, zar, veo, koji sakriva sreću. Telesne senzacije koje imamo u tom emotivnom stanju su iste ili skoro iste u svakoj emociji, razlike su u intenzitetu uglavnom. Tek kad se odmaknemo od misli koje pokreću i održavaju emociju možemo to da uvidimo. Tuga, patnja su proizvod verovanja da smo nešto izgubili, nemamo i tragamo za tim, i kad uspemo da raščlanimo sebi šta je to u suštini, dolazimo do istine da tragamo za srećom. Svaka emocija je satkana delom od sreće delom od straha. Sreća je naše osnovno stanje od kog se odmaknemo kad poverujemo da smo izdvojena osoba, tim izdvajanjem se udaljavamo i od ljubavi, suštine koja jesmo. Strah je otpor, ne razumevanje, neznanje, ne prihvatanje, i kreacija je uma, posledica razmišljanja ocenjivanja, verovanja. Strah zamaskiramo emocijama, pa ga jednostavno ni ne prepoznajemo. Održavanjem emocija u umu i telu strah samo hranimo. Neretko se tuge i patnje oslobodimo tek kad se sasvim predamo, prepustimo jer nemamo drugo rešenje. Umesto da prihvatamo ono što jeste baš tad, opiremo se i što se više opiremo emocije su sve jače. Osećamo li zahvalnost, cenimo li ono što imamo u tom trenutku dok je tu ili tek kad spoznamo da smo izgubili.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Posmatranje

Sada se ne kreće, prisutno je stalno kao i postojanje. Znanje postojanja je stalno prisutno. Znanje, misao, informacija, ne putuje, prisutno je svuda, stalno, uvek.  Neke misli samo iskrsnu u nama pa nestanu, neke od njih uberemo sami da bi ˝pomirisali˝,  neke dobro ˝prožvaćemo˝.  Posle ubranih i prožvakanih misli steknemo iskustvo, sopstveno ˝znanje˝ o nečemu. To znanje nam je orijentir za sledeća iskustva.  Samim svakim podsećanjem na prethodno iskustvo, znanje o nečemu mi ga menjamo, nešto dodamo, nešto oduzmemo.
Kad nešto samo posmatramo bez fokusiranja na to, jer sam čin usmeravanja pažnje je pokrenuo razmišljanje,  kad smo prisutni sasvim bez misli, briga, želja, bez imenovanja i etiketiranja  dobijamo novi uvid u to što je ˝objekt˝ posmatranja.  Fokusirati se, usmeriti pažnju možemo samo na objekt – predmet, ne možemo se fokusirati na nešto nematerijalno.  Ne fokusiranje, rasuta pažnja pruža mogućnost primanja informacija – znanja dok smo u tom stanju.  Intuicija se javlja u tom stanju, nove ideje nam se javljaju u tom stanju.  Razmišljanje je pretraga po sopstvenom iskustvu, ličnom znanju i kao kad u kompjuter ubacimo podatke ne možemo očekivati da izbaci nešto novo već samo ono što ima u memoriji.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun