Dijagnoze

Naše telo je savršen organizam koji je u stanju da proizvede i reguliše sve što mu je potrebno za opstanak, u stanju je da nas odbrani od svega što unesemo prirodnim putem, ustima i preko kože u njega.

Izboriće se i sa bakterijama, virusima, svim i svačim, ali ipak ima i nečeg sa čim ne može da se izbori. Ne može se izboriti sa onim što je ušlo u telo neprirodnim putem kao što je vakcina inekcijom. Takođe ne može se izboriti sa onim što se zove dijagnoza.

Dijagnoza se shvata kao presuda najvišeg suda. Oni koji dijagnozu ne shvate kao presudu nego kao još jedno od mišljenja a mišljenje ima svako bez obzira na struku, imaju mnogo veće šanse da se izleče.

Izleče a ne iscele. Izlečenje leči simptome, kad je u pitanju kancer pokušava da uništi čelije koje ˝narušavaju˝ organizam. Te ćelije se nisu pojavile da uništavaju organizam naprotiv da ga iscele, da zaleče neke rane, posekotine, pukotine u telu. Razmnožavaju se samo zato u prevelikom broju jer ne uspevaju da saniraju započeto. Što ne uspevaju? To je već ozbiljno pitanje. Prvenstveno za um, psihu, a potom i za način ishrane. Kako za um? Um je čudo. Um tumači ono što vidi, čuje, dodirne pomiriše, ukusi i sve to ocenjuje nešto kao lepo, dobro, drugo kao loše. Ocenjuje i sebe, odnosno ono što smatra da jeste, svoje telo ali i druge i ostalo što postoji. Iz tih ocena proizilaze emocije, strah, navike, uverenja, verovanja, znanja, želje i sve to se formira uz jednu jedinu reč Ja sa kojom se sve poredi, ocenjuje, prihvata ili odbija, ali to ja tako lako prihvata tuđa verovanja, tumači ih i brani kao sopstvena znanja iako u sopstvenom iskustvu ima neslaganja.

To ja se bori za opstanak protiv svega što nije ja, protiv okruženja, prirode, sve bi da kontroliše i potčini. Troši silnu energiju na neuspešno odvajanje od celokupnog postojanja, od zakonitosti koje tu važe i ta prevelika potrošnja energije i neprihvatanje, nerazumevanje ljubavi, energije, povezanosti celokupnog postojanja stvara otpor koji uzrokuje nedovoljno primanje energije, nedovoljnu razmenu, svetlosti, kiseonika, vode, prane samo svojim mentalnim otporom. Na taj način se remeti alkalnost organizma. Kad se na to dodaju navike u ishrani koje su opet proizvod uma odnosno tog gore navedenog ja, ćelije same po sebi ne mogu proizvesti i odraditi ono za šta su stvorene, za odbranu i održanje života.

Gde je tu isceljenje? Isceljenje počinje odbacivanjem svega što je vezano uz ja. Ja sam ovo, ono, ja mogu – ne mogu, smem ne smem, želim ne želim, imam nemam, jer sve to što ide uz ja nije istina, doduše u nekom trenutku života može biti al to je kratkotrajno, jer su za par, sekundi, minuta, dana drukčije okolnosti, a ja nije centar svemira oko koga se sve okreće. Kao što ništa od tog što ide uz ja nije aksiom, tako i ništa što se kaže i posle zamenica, ti, on, ona ono, i posle ličnih imena, nadimaka, prezimena, i služi uglavnom za veličanje i odbranu ja. Oslobađanje od ja počinje razumevanjem da je sve jedna celina i da smo sami odgovorni za svoje okolnosti prvenstveno onim što nosimo u umu i rečima koje su proizilazile iz takvog uma.

Unutrašnja promena je samo promena uma, odsustvo otpora koje otklanja strah kao bitan faktor umovanja. Iz te unutrašnje promene dolazi i promena navika, ponašanja pa i ishrane pa ćemo pre nego što utolimo glad popiti čašu vode na primer. Sve to vodi ka isceljenju i omogućavanju ćelijama u telu da rade ono za šta su stvorene.

Dijagnoze nisu presude ali mogu biti, od vas zavisi.

PS  Ne postoji statistika smrtnosti od dijagnoza, ali sigurno nije mala, znaju to doktori i farmaceuti, pa i izmišljaju nove.

 

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

Samozaštita?

Iskaču ovih dana objave kako se zaštititi, auru, čakre, beli luk, kristali, svakakve ˝tehnike˝. Da li ste normalni, najveće ˝krvopije˝ sopstvene krvi, energije ste vi sami, dobrovoljno je dajete a izgleda vam da je neko drugi otima. Uverili ste sebe da vam nije dobro i naravno da potom treba zaštita. Sve to što radite samo pojačava uverenje da vam nije dobro. Uverenje je sopstvena istina koju potom živite, verovanje možete i često menjate jer jedno vreme verujete da će vam pomoći ovo, pa posle ono i tako u beskonačno. ˝Isceljenje˝ putem medikamenata, tehnika, bilo čega se dešava samo ako ste uvereni da to pomaže, ali to je isto kao i lečenje, u suštini rešavate simptom a uzrok ostaje. Isceljenje bez navodnika se dešava kad se oslobodite uverenja.
Dodatak:
I stav da ste zdravi, slobodni, da je sve savršeno i pozitivno gledanje na život je isto uverenje, jer jer natezati jednu stranu klatna ne znači da druga ne postoji i da klatno neće otići na drugu stranu.

Ima li odsutnih?

 

Čudno ali istinito je da velika većina ljudi ne prepoznaje i ne uviđa razliku između svesti i uma.  Mnogima je to nepoznato, ali još čudnije je da oni koji su upoznati da postoji razlika i šta je jedno a šta drugo ne uočavaju da je svest prisutna sve vreme i da je traženjem samo negiraju. Isti odnos imaju i prema ljubavi.

Svest, ljubav, svetlost su samo neke od reči kojima pokušavamo tumačiti postojanje. Za mene su te reči sinonimi za jedno isto koje je nemoguće rečima, umom pojasniti jer to nije objekt, nije supstanca koja je vidljiva i prepoznatljiva. To nije materija, to je vibracija nematerijalnog, od čega je sve što nam izgleda kao materijalno satkano.

Ne postoji nedostatak svetlosti, svesti, ljubavi jer tad ne bi bilo postojanja, života uopšte. Tama, mrak nije nedostatak svetla nego samo ograničenje čula da prepozna sve spektre svetlosti, različite frekvencije vibracija. Zbog uverenja  da je tama prisutna potrebna su nam tumačenja.

Upoznao sam nekoliko ljudi u svom životu, slobodno mogu reći polupismenih čak i nepismenih ljudi od kojih sam čuo mudre rečenice o životu i postojanju a nikakvih knjiga, znanja, učenja nisu imali, samo su posmatrali prirodu, život i uviđali istine. Isto tako mudrosti sam čuo od deteta predškolskog uzrasta kad sam se usudio da slušam i da razgovaram o ˝ozbiljnim stvarima˝  sa detetom koje ˝ne zna ništa˝.

Zaključak iz ovoga je da što smo učeniji i što više verujemo svojim znanjima titulama, etiketama, zvanjima, teorijama i teoremama sve smo dalje od istine jer su sve to samo pokušaji tumačenja neizrecivog. Sve su to pokušaji da se jednostavnost postojanja protumači tako što se zakomplikuje da bi znanja, titule, učenja bila cenjenija, plaćenija, verodostojna jer navodno ono što je jednostavno i očigledno ne može biti istina.

U drevnom jeziku i pismu pre sanskrita postojale su reči i termini koji su postojanje objašnjavali ali su se izgubili vremenom jer su postali nepotrebni za realnost, generacije su se borile za opstanak. I dan danas borba za opstanak ograničava uvid u jednostavne istine, one su tu ali se previđaju, pažnja je na nečemu drugom.  Zato danas i imamo tumačenja a ne istine, jer kad bi se odustalo od tumačenja mnoge titule bi nestale, ratovi bi prestali, korporacije bi nestale, besomučne eksploatacije i ljudi i resursa bi nestalo. Kome je u interesu da sve to nestane?

Mali broj ljudi na planeti uviđa da sve što se odigrava upravo i ide u smeru nestanka i titula, i ratova i korporacija i eksploatacije i da nije pitanje kada nego kako će to nestati, da li sa većim ili manjim žrtvama.

Svetlost, svest, ljubav su inteligencija postojanja, sveto trojstvo postojanja i svuda i uvek su jedno, jer postojanje je jedno, celina.

Pojam um se različito shvata i tumači i uglavnom ukazuje na nešto virtualno, a ako je virtualno tad ne postoji, ali je potrebno da bi se tumačenja razumela. Um je u stvari sama suština tumačenja jer sve sto smatramo umom je samo tumačenje ništa više ni manje od toga.

U umu postoje:

– znanja koja su ograničena jer su tumačenja,

– postoje verovanja što znači da su i to tumačenja,

– ego koji je takođe tumačenje sopstvenog postojanja, odnosa prema sebi, drugima, svetu, ukratko virtuelna osoba,

– emocije za koje verujemo da su posledica naših telesnih senzacija a ne da su proizvod uma, ocena, stavova, verovanja, znanja o sebi i onom što nas okružuje.

Umu je potrebno vreme i prostor da bi pojasnio postojanje, a dobro skrivena nauka je odavno a naročito sad u posedu dokaza da je i vreme i prostor irelevantnost. Imamo utisak da se vreme ubrzava, borba za opstanak, verovanja, želje, i tehnologija nam na to ukazuju. Naizgled smo sve povezaniji jedni sa drugima a sve manje je stvarne i sve više virtuelne komunikacije.

Termin čovek se više skoro i ne spominje jer smo uvereni da smo osobe koje se razlikuju po polu, boravištu, nacionalnosti, boji kože, veri, titulama, zvanjima, izgledu, položajima, osobinama, stavovima, verovanjima, sopstvenim znanjima. Sva ta verovanja, podele, u stvari usvojena ˝znanja˝ nas sve više udaljavaju od inteligencije postojanja.

Kako tad uvideti da smo povezani inteligencijom postojanja, svetlošću, svešću, ljubavi, istim atomima koje udišemo i izdišemo eonima, vodom koja pojačava vibraciju postojanja da bi je bili svesni, prirodnim resursima, materijalnim proizvodima u kojima je utkana energija mnogih i koje svakodnevno koristimo.

Inteligenciji nije potrebno tumačenje, ona je tu, nikad nigde ne može otići i nestati ali se može zamaskirati i prekriti znanjima. Sve dok verujemo da znamo prihvatanje onog što inteligencija govori je ograničeno. Inteligencija donosi ideje, kreacije, uvide.

Postoje dobro skriveni apsolutni naučni dokazi da je teleportacija za sada misli, energije i manjih objekata moguća, da je merljiva energija i supstanca i pre i posle teleportacije ista, a da u samom toku nestaje.

Imamo iskustvo snova u kojima se pojavljujemo u različitim formama, i van tela, i komuniciramo sa različitim formama, i postojimo u više prostora, ili se premeštamo u vremenu i prostoru neograničeno.  Kad se probudimo imamo sećanja ali i znanje da je to na javi nemoguće. Da li je?

Znamo za placebo efekat da je realnost pa i dalje sumnjamo.

Iluzionisti mađioničari nam ukazuju da je um u stanju da previdi činjenice i poveruje iluziji.

Iz sopstvenog iskustva nam je jasno da živimo i imamo upravo onakve okolnosti kakva su nam verovanja, znanja, emocije.

Verovanje u znanje i sopstveno i tuđe i kolektivno je ono što nas ograničava. Svakom novom ocenom, stavom se udaljavamo od inteligencije. Čak i da je to istina tog trenutka već sledećeg je nevažeća.

Kad je sve to jasno postavlja se pitanje kako izaći iz iluzije, kako odbaciti znanje sticano vekovima, kako se ponašati ako nema stavova, ocena, kako komunicirati, kako se ne ponositi sopstvenim pozitivnim emocijama, kako kontrolisati negativne emocije.

Odgovori i na ova pitanja su jednostavni.

Ako mi inteligencija kaže da su moja znanja i verovanja ono što me je ograničavalo, ništa, apsolutno ništa me ne tera da u njih i dalje verujem, i da se prema njima ponašam. Kako će nestati? Isto kako su i nastala, ranije sam im davao svoju pažnju svoje vreme, dovoljno je da im samo to uskratim, oduzmem. Javljaju se ona opet i opet ali svaki put im mogu ako sam to odlučio uskratiti pažnju prostim ignorisanjem. Samim tim postepeno nestaje osoba a sve više se ispoljava čovek.

Čovek je svesan da smo svi isto, da smo jedno i nema nikakvih problema da komunicira sa ostalima. Čovek ne mora da tumači osećanja, on je ljubav samim postojanjem. Čovek nema razloga da se ičim izdvaja, sebe ili bilo koga veliča, umanjuje, ponosi, stidi, okrivljuje tumači, jer u svima vidi sebe čoveka. Nema potrebe da nekog uči, isceljuje jer kad je on isceljen, svi su iako im to nije baš jasno.

Prihvatanje svekolikog postojanja nije evolucija svesti, već evolucija svesnosti pojedinca, razdvajanje od osobe, spoznaja čoveka, života, razumevanje da nas samo naša različita ispoljavanja, mentalna, verbalna, akciona ne čine različitima. Različita su samo trenutna verovanja i znanja.

 

Traganje je u suštini poricanje samom sebi da jesi svetlost, svest, ljubav.

Naše postojanje se svodi na iskustva, a sve dok si tumačimo ta iskustva nismo u mogućnosti da spoznamo da mi nismo ta iskustva nego nešto daleko iznad toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Promene

Postojanje je konstantna promena. Otpor koji se javlja zbog nerazumevanja, neznanja, straha, ocena dobro loše, prija ne prija, ne zaustavlja promene. Već smo ih registrovali, desile su se, postoje.

Samim postojanjem svesni smo energije, informacije, vibracije koja dolazi spolja uvek, u svakom trenutku. Da nismo ne bi se pojavljivali otpori .

Otpor zaustavlja sklad, sinhronizovano kretanje sa postojanjem. Srce, telo, čula registruju sve promene. Mentalni otpor postojanju ne samo da ograničava jasnu percepciju postojanja nego i ograničava telo, ograničava ćelijama potpuni protok svetlosti, informacija, energije koja održava postojanje.  Organizam se brani i preusmerava energiju tamo gde je potrebna da bi održao sve neophodne funkcije.

Duže ostajanje u mentalnom otporu uzrokuje promene u funkcionisanju celokupnog organizma, ostavlja manje ili više vidljive tragove na telu a sve u cilju usklađivanja i održanja postojanja. Usporava se protok energije, neki organi je troše više nego što je to normalno, neki je ne primaju dovoljno i posledice počinju da bivaju vidljive. Tad prepoznajemo simptome i tražimo dijagnoze.

Nažalost mnogima se čini da je lakše zaustavljati i ˝lečiti˝ simptome nego promeniti svoje stavove, ocene, verovanja. To nije uopšte čudno jer smo naučili da sve što nam se događa, sve je uzrokovano spolja, sredinom, okolnostima i da su promene na telu posledica spoljnog uticaja, ishrane, sredine, okolnosti, odnosa sa drugima …….  Nismo u stanju da sagledamo da su naše ˝okolnosti˝ posledica prethodno usvojenih ocena, stavova, osuđivanja, emocija, znanja, jednom rečju navika koje smo sami kreirali, a da trenutna situacija, mi, drugi ništa nije isto kao ranije.

Nešto smo videli i čuli pa se brinemo, nešto nam neko rekao pa su se pokrenule emocije, ne uviđamo da su nečije reči i dela kao i vesti koje saznajemo samo trenutni iskaz nekog, njegovog trenutnog stanja i da često nisu odraz stvarnosti nego trenutne percepcije, razumevanja, ili čak namere da nam ulepša ili upropasti dan, potčini nas, navede, zavede,  i da iako ih drugi izgovara nemaju veze sa nama, našim stanjem, i da u svakom trenutku možemo birati da li nas se to tiče, iritira, nervira, raduje ili ne jednostavnim davanjem ili ne pridavanjem pažnje.

Kad primetimo i osetimo nečiju tugu, nevolju, brigu, nesreću, krivicu, mržnju ali i radost, sreću, ljubav, lepotu, to što osećamo nije tamo kod nekog nego je u nama. Kad krivimo nekog drugog zbog bilo kog razloga krivica nema veze sa njim, u nama je i u nama ostaje. Svakim novim okrivljivanjem bilo drugog bilo sebe emocija krivice raste u nama.

Posledice snosi telo jer sopstveni stavovi u mozgu kristališu prekidače koji pokreću telesne reakcije da bi što bolje i brže reagovalo i odbranilo nas od opasnosti, jer se osećamo ugroženi od tuđih reči, mišljenja stavova koji ne korespondiraju sa našim.  Um otporom pokreće telesne reakcije jer se oseća ugroženim a u stvarnosti nema nikakve ugroženosti. Ugrožava nas lična ograničena percepcija.  Reči su i dalje samo reči.

Brinemo se šta će biti sutra i u svemu tome ne uviđamo da sutra dolazi samo naizgled, da je uvek sada i da je moguće reagovati samo sada. Brigom ostavljamo reakciju za sutra, odbacujemo, odlažemo odgovornost sa sebe i istovremeno uznemirujemo sopstveno telo koje troši dodatnu energiju da bi uskladilo sopstvena ograničena znanja sa stvarnošću, postojanjem.

Što je veći otpor postojanju, stvarnosti, promenama,  telo snosi sve teže posledice. Za isceljenje je potrebno sagledati posledice, preispitati i odbaciti sopstvene stavove, verovanja znanja i dozvoliti organizmu i svakoj ćeliji dovoljan protok svetlosti, energije.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Slušati telo ili um?

Naše psihofizičko stanje zavisi od toga ka čemu smo usmerili svoju trenutnu pažnju. Ako je pažnja usmerena samo na aktivnost koju trenutno obavljamo, radimo, čitamo, maštamo, gledamo film nema napetosti u telu i može se reći da uživamo u toj aktivnosti.

Čim se pažnja podeli pa se uz tu aktivnost usmeri i na misli, brige, želje pojavljuje se blaga napetost u telu. Sposobni smo da obavljamo više aktivnosti odjednom, ali možemo misliti samo jednu misao u isto vreme, ne više. Um prikriva otpor koji sam proizvodi kreirajući tumačenja i odvlači nas od stvarnosti, umesto da je usmeren na ideje, kreativnost, razvoj.

Što više pridajemo pažnje svojim mislima a sve manje aktivnosti telo je sve napetije i pokreće emocije. Emocije ne samo da ometaju aktivnost kojom se bavimo, one remete i telo, pokreću telesne senzacije. Negativne emocije nam naročito smetaju iako proizvode iste telesne senzacije kao i pozitivne.  Intenzitet emocija zavisi od količine straha od koje je satkana, usvojenih navika i od trajanja pažnje koju dajemo svojim mislima koje su ih pokrenule i održavaju ih. U ¨pozitivnim˝ emocijama smo opušteniji jer je manji otpor  stvarnosti koja nas okružuje, manje je misli kojima pridajemo pažnju.

Ako dopustimo umu da vrti svoje beskonačne filmove telo je sve napetije, mi nervozniji i sve manje je pažnje na informacije koje nam čula donose, na reči, na aktivnosti, pokrete, zvuke. Važnije nam je ono što se odigrava u umu nego stvarnost koja nas okružuje. Smanjuje se bistrina, jasnoća razumevanja, sve više reakcija, reči pokreću navike i sve smo dalje od adekvatnih postupaka i odluka koji odgovaraju trenutku  u kom se nalazimo.  Napetost je prva reakcija tela na pokušaj uma da ga makne iz stvarnosti. Telo ne može nikud iz realnosti i telesne senzacije su nam upozorenja da um pokušava nemoguće.

Ako ne primetimo napetost, pojavljuju se emocije koje je teže ne primetiti. Napetost i emocije su barometar stanja uma i opomena da smo odlutali od sebe. Što dalje odlutamo telo drastičnije reaguje i uvek sa istom jedinom svrhom a to je da primetimo da lutamo i da bi trebali da se vratimo sebi. To možemo učiniti u svakoj situaciji, u svakoj emociji, u svakom trenutku oduzimanjem pažnje mislima.

Mi nismo samo um i telo, svesni smo i uma i tela uvek, čak i kad poverujemo da je um komandant parade tu je telo da nas opomene da to nije tačno. Od misli i emocija ne treba bežati, ne treba ih potiskivati jer tako samo jačaju, dovoljno je propustiti ih da teku, registrovati da nismo te misli, nismo ni te emocije i one nestaju samim oduzimanjem pažnje. Pažnju sa misli je lako preusmeriti na ono, onog koje ispred nas, na ono što radimo u datom trenutku ili samo na telesne reakcije.  Kome je to teže može pažnju usmeriti na disanje nekoliko sekundi ili onoliko vremena koliko mu treba da umiri um.

Fizičko telo imamo kao potvrdu svog postojanja, ono je starije nego um, i svesnije. Prvi funkcionalni organ tela je srce i ono prima osnovne informacije za život jer je većim delom sačinjeno od neurona.  Sami biramo kojim informacijama dajemo veći značaj, onima koje dolaze iz srca ili tumačenjima tih informacija koja nam daje um.

Veza između svesti i tela je ljubav i umesto da se njoj prepuštamo, da je živimo, umesto da se oslanjamo na sam izvor postojanja, vremenom se udaljavamo tako što se opiremo realnosti zbog trenutnog nerazumevanja, neznanja, strahova i kako gradimo taj otpor tako slabimo sposobnost, funkcionalnost tela jer mu namećemo prekovremeni rad.

Tumačenjima kreiramo stavove, verovanja znanja i to neretko traje sve dok nas telo žestoko ne opomene. Ne trebaju nam tumačenja kad već imamo originalne jasne informacije, tumačenja nas dovode u zabludu da nešto znamo a to naše ˝znanje˝ na sreću ostavlja tragove na telu.

Ako ovo razumemo imamo šansu da iscelimo um, a samim tim i telo. Ljubav je prvi kormilar i tela i uma. Predavanjem kormila umu ne umanjujemo ljubav koja je večito tu, samo je maskirana ocenama, stavovima, i pošto je više ne vidimo jasno, zamenjujemo je emocijama koje je izgradio otpor sopstvenom telu, i tako zamagljeni počinjemo da je tražimo tamo gde nije.

Apsurdno je to traženje i svesti i ljubavi umom jer um nije u stanju da ih pojmi, može samo da ih tumači.

Iako nam se čini da smo sve bliži u svom traganju, dok ne odbacimo maske koje smo sami stvorili uvereni da nas okolnosti određuju, naše stavove, naše navike, i želje, život prolazi pored nas.

Ne verujte meni verujte svom telu, ono zna gde ste.

Tek kad uočimo da nas telo sve vreme opominje da živimo svoja tumačenja a ne stvarnost vratićemo se izvoru, koji je oduvek sa nama.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Opraštanje i krivica

 

 

Šta opraštam? Opraštam ono što odavno ne postoji, ali postoje emocije koje su neke reči ili dela pokrenule u meni. Emocije koje sam tad osetio ni u tom trenutku kad su pokrenute zbog sopstvene percepcije doživljaja nikakve veze nisu imale sa onim kome kasnije opraštam. Krivicu zbog reči ili dela sam usmerio ka nekoj drugoj osobi i tu krivicu sam sam osetio i nastavio da je nosim i hranim u sebi, zasadio sam seme koje raste u meni i nema veze niskim drugim.  To što je u početku bilo seme narasta i određuje moju percepciju događaja, okolnosti, reči i ograničava me da shvatim realnost kakva jeste. Opterećuje moje odnose i sa drugima a ne samo sa osobom prema kojoj je bila usmerena.

 

Kad rešim da opraštam kome opraštam? Kriv je neko drugi što sam se ja osećao povređenim, ugroženim?  Krivnja se rodila u mom umu – izdvojenoj osobi, egu, koji ju je samo hranio i održavao. Hraneći krivicu u svom umu usmerenu na druge jer ego neće sebe okriviti, ograničavao sam samo sebe tražeći opravdanja za svoje neuspehe, okolnosti, smeštajući odgovornost za svoj život u tuđe ruke.  Nakon nekog vremena se setim da opraštam drugima da bi se osećao bolje ne primećujući da tako i dalje odgovornost za svoje postupke i dela, emocije,  ostavljam drugima. Hranio sam emociju koja u sebi nosi skoro najviše straha, tek nešto malo manje od sramote i sad bi da je zamenim nekom drugom koja nosi manje straha.  Osećam se bolje i ponosan na sebe što sam oprostio nekom svoje sopstvene emocije.  Ponos je ˝negativna˝ emocija kojom sebe uzdižem, veličam u odnosu na druge i sadrži manje straha pa je lakše živeti sa njom.  Sebi se divim kako sam nekom nešto oprostio ne shvatajući da to delo te reči nisu se ni tad ni sad odnosili na mene, bile su samo trenutni iskaz nekog, a moj otpor, nerazumevanje, strah su proizveli i posadili krivicu u meni.

 

Opraštajući im krivicu nisam je izbacio iz svog operativnog sistema samo sam je potisnuo, u gomilu ostalih datoteka da mi nije pred očima. Tek kad rešim da resetujem operativni sistem, kad spoznam da je strah umišljena kategorija, da sam svoje emocije sam kreirao, da je to seme koje sam sam sadio i gajio mogu da uvidim da je sve ono što sam nosio sobom i iskazivao bilo sopstveno bežanje od odgovornosti za moj život.  Kad je operativni sistem resetovan uviđam da su te emocije bile tu da bi spoznao ko sam, šta sam i da nije greška to što ih imam i hranim jer sam tako kreirao svoja iskustva shvatajući šta je dobro, šta nije, šta volim šta ne, šta želim,  a emocije su bile samo barometar mojih trenutnih misli i stanja.  Da nema tame ne bi znao šta je svetlo, da nema straha ne bi spoznao šta je ljubav. Svet i spoljne okolnosti sam svojom percepcijom prilagođavao sopstvenim razumevanjem i kreirao virtualni operativni sistem. Nisam pojmio da od drveta ne vidim šumu, da ono što ima veliki značaj za mene drugima je nebitno, da je moja tendencija da sam u pravu i da jasno vidim ograničena sopstvenim umovanjem. Nisam uviđao da moj otpor bilo čemu je posledica straha koji je dolazio od nerazumevanja i neprihvatanja. Nisam bio shvatio da otpor rečima, delima okolnostima ne menja ništa što se desilo nego potiskujući deo realnosti taj otpor menja samo mene i da sam sebi stvaram teret koji jednog trenutka poželim da odbacim.

 

Tek kad je operativni sistem resetovan uvideo sam da sam sve vreme tragao za mirom, srećom, ljubavi.  Usvojio sam i izgradio opšte prihvaćen kurturološki sistem vrednosti u kom su je za mir potrebno oružje i bunkeri, u kom sreću tražim u objektima i predmetima, u kom tražim ljubav da se pojavi u mom životu.  Sad znam da sam u životu i od života dobijao sam ono šta sam davao, a davao nisam samo radost i ograničeno shvatanje ljubavi nego i potisnute strahove i nerazumevanje.  Sad znam da mi se sve događalo i događa u pravo vreme, da nema slučajnosti i da su moji stavovi, mišljenja znanja određivali okolnosti i ˝prizivali˝ situacije i odnose da bi prihvatio realnost kakva jeste  umesto što sam strahovao od onog što ne razumem.  Znam da svet u kom živim mogu promeniti samo kad  ˝sebe˝ promenim, kad spoznam da ništa ne znam, i da znanje kom težim nije tamo negde nego je tu oduvek dostupno i da je potrebno samo utišati čula da bi se prepoznalo i prihvatilo.  Mudrost postoji u knjigama i zapisima ali se uviđa tek sopstvenim iskustvom.  Sagledavajući svoje iskustvo znam da sam u svakom trenutku bio svestan svog postojanja, svojih reči i akcija, svoji emocija, telesnih senzacija ali i da sam verovao svojoj sopstvenoj percepciji zasnovanoj na materijalističkom konceptu postojanja da sam ja um i telo i da me moja znanja, reči akcije vode kroz život.  Iako je svest stalno prisutna ponašao sam se kao nesvesno biće koje određuju njegove emocije, a to je u stvari samo prirodan način sticanja iskustva, a  moje nevolje su me usmerile da tražim ono što je sve vreme prisutno. Svest se nije promenila, tu je stalno prisutna, ista jedinstvena za sve, promenilo se samo moje shvatanje stvarnosti. Prihvatam u potpunosti ono što sam bio, što jesam  ali to prihvatanje nije mirenje sa okolnostima i delima drugih na koje ja nemam reakcije i akcije, naprotiv. Sad razumem da je sve što postoji jedna celina – organizam, da je sve povezano I vidljivim i nevidljivim nitima i sve je tu da bi prepoznao i prihvatio svest ne kao ono što me određuje nego ono što jesam.  Moja čula mi prikazuju tek neki jednocifreni postotak postojanja a i to malo sam svojim konceptom razmišljanja još umanjio i kreirao sopstvene stavove, verovanja, znanja.

 

Tek vrativši se sebi uviđam da krivice nema ni u meni ni u drugima, da je ona posledica semenja koje sam sam sadio i gajio u svom umu verujući mu, ne uviđajući da je um samo moja lična baza podataka i ništa više od toga, samo sam je dopunjavao tražio nove informacije i njima i dalje ograničavao sopstvenu percepciju.

Prihvatanje

Primećujem da neki prihvatanje razumeju kao pasivnost, sve se samo odigrava i ono što se dogodilo prihvatamo tako kako je.

Prihvatanje je svesna aktivnost jer treba sprečiti naučene otpore koji se pojavljuju.

Prihvatanje nije pasivnost jer podrazumeva i brzu, jasnu, odgovarajuću akciju koja ne proizvodi agresiju, uvredu i slično.

Prihvatanje znači i da se pokrenemo u smeru ideja koje se jave odmah ne ostavljajući za kasnije.

Prihvatanje znači i da za osobu koja je ispred tebe nemaš spremnu agendu prepunu ocena, stavova, etiketa. Odbacujući agendu možeš ˝čuti˝ tu osobu onako kako nisi ranije i promeniti i način komunikacije i odnos.

Prihvatanje znači i nemati želju da nekog menjaš, popravljaš, ako se ta želja pojavi treba sopstvene stavove menjati.

Prihvatanje znači i biti zahvalan onome kome pomažeš, činiš, daješ jer ti je to omogućio.

Prihvatanje je i odnos prema svemu što ti se događa kao darovima a sam biraš koje ćeš poneti a koje ostaviti donosiocu.

 

Prihvatanjem počinje i isceljenje i sebe i drugih.

Okolnosti

Mentalno i emocionalno stanje– izdvojena osoba, ego, je odgovorno za stanje fizičkog tela. Izdvojena osoba, ego nije nešto što je slučajno tu, to je potvrda prisutnosti, konstantne promene, ˝novog˝ iskustva i isceljenja.  Izdvojena osoba se formira upravo da bi se prepoznalo sopstvo. Neprihvatanjem realnosti – okolnosti, onakve kakva je, zbog nerazumevanja, straha, formiraju se želje, formira se identitet, karakter. Sve to skupa udaljava od svesnosti, svesti postojanja, jer osoba ˝uvidi˝  odvojenost, pa ˝prihvata˝ svoju odgovornost za postojanje, svoje postupke, reči i dela, ali okolnosti joj ne odgovaraju pa odgovornost za okolnosti prepušta drugima. Ne uviđa povezanost, veruje svom i iskustvu, formira stavove o sebi, drugima, postojanju. Što se više udaljava od sebe, sve se više traži, sve želje koje ima se svode na traganje za srećom. Sreća podrazumeva mir, ljubav, sigurnost. Želje ne razume kao sopstvenu negaciju nego kao cilj putovanja, pa želja želju stiže, putovanje sve duže. Brige, depresije, anksioznosti, stresovi, kroz tegobe koje formiraju dovode ponekad do predaje jer se takva stanja otporom ne rešavaju, i tek predajom, prihvatanjem onog što jeste počinje isceljenje, promenama sopstvenog razumevanja. I dalje su ˝krive˝ okolnosti, ali prepuštanje okolnostima može dovesti i do potpunog prepuštanja i prihvatanja sebe i tu počinje isceljenje. Isceljenje se ne dešava na pojedinačnom nivou, isceljujući sebe isceljujemo druge.

 

 Tek kad uvidimo da smo spoljne okolnosti kreirali sami ne svojim delovanjem nego svojim stavovima, verovanjima, znanjima,  prepuštajući drugima odgovornost za naše sopstvene stavove, verovanja znanja, prestaje težnja za promenom okolnosti, jer samo menjajući sebe – stavove, verovanja, znanja menjamo okolnosti.

 

Život je postojanje, a put do spoznaje postojanja se obično ne shvata kao igra iako jeste. Udaljimo se, tražimo, i kad prestanemo da tražimo postojanje nas nađe.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Tuga, patnja

Tuga, patnja je samo prekrivač, zar, veo, koji sakriva sreću. Telesne senzacije koje imamo u tom emotivnom stanju su iste ili skoro iste u svakoj emociji, razlike su u intenzitetu uglavnom. Tek kad se odmaknemo od misli koje pokreću i održavaju emociju možemo to da uvidimo. Tuga, patnja su proizvod verovanja da smo nešto izgubili, nemamo i tragamo za tim, i kad uspemo da raščlanimo sebi šta je to u suštini, dolazimo do istine da tragamo za srećom. Svaka emocija je satkana delom od sreće delom od straha. Sreća je naše osnovno stanje od kog se odmaknemo kad poverujemo da smo izdvojena osoba, tim izdvajanjem se udaljavamo i od ljubavi, suštine koja jesmo. Strah je otpor, ne razumevanje, neznanje, ne prihvatanje, i kreacija je uma, posledica razmišljanja ocenjivanja, verovanja. Strah zamaskiramo emocijama, pa ga jednostavno ni ne prepoznajemo. Održavanjem emocija u umu i telu strah samo hranimo. Neretko se tuge i patnje oslobodimo tek kad se sasvim predamo, prepustimo jer nemamo drugo rešenje. Umesto da prihvatamo ono što jeste baš tad, opiremo se i što se više opiremo emocije su sve jače. Osećamo li zahvalnost, cenimo li ono što imamo u tom trenutku dok je tu ili tek kad spoznamo da smo izgubili.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Reset

Telo ne pamti informacije, pamti samo procese koji se događaju u određenim emotivnm stanjima – programe. Mi smo savršeni i kad prihvatimo misao da nam je u nekom trenutku potrebna neka od emocija telo odreaguje brzo jer je za to opremljeno, naviknuto. Pitanje je da li su nam potrebne negativne emocije. Osnove emocija smo stekli u sredini kojoj smo rasli ali smo ih vremenom sami nadogradili i odredili im gornje i donje limite. Sačuvali smo programe i kad ih svesno a češće nesvesno uključimo razmišljanja ih pojačavaju, smanjuju ili isključuju. Do kada, kako i koliko ćemo koristiti te programe sami odlučujemo iako nam izgleda da su oni izazvani spoljašnjim događajima, rečima utiscima. Osnovni problem je što smo sa tim programima limitirali neke od telesnih ćelija pa one ne izvršavaju sve one zadatke za koje su namenjene sa punim kapacitetom nego čuče spremne da bi što brže i bolje odgovorile na zahtevanu pokrenutu emociju. Samo razumevanje kako su kreirane emocije je dovoljno da bi ih razumeli, i ODLUČILI da li nam takve trebaju ili ne. Kad svesno odlučimo da nam ne trebaju, ćelije se vremenom potpuno resetuju za obavljanje funkcija za koje su namenjene.

Razumevanje i prihvatanje Tri principa olakšaće reset.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com