Crtice – – – –

Um je svest koja je protrčala kroz mozak. To je razlog zbog kojeg smatramo da svest možemo obuhvatiti, spoznati umom, i što um pretpostavljamo svesti, pa se još sami ubeđujemo da treba raditi na svesnosti.

Svemu dajemo imena, etikete da bi se mogli sporazumevati, ali etikete dodeljivane emocijama najčešće dovode do nerazumevanja i sukoba, doduše i to je način komuniciranja.

Kvalitet fotografije zavisi od kvaliteta kamere i spoljnog osvetljenja a ličnog iskustva od sopstvenih uverenja i unutrašnjeg osvetljenja. Uhvaćeni su trenutci vremena i prostora ograničeni fokusom a ne celokupno iskustvo tog vremena i prostora.

Sve se deobom uvećava, i ljubav i mržnja, i briga, i želja. Sve što iskazuješ, radiš je akcija, a svaka akcija izaziva reakciju. 

Kad deliš lepe reči, verovatno ćeš ih dobiti nazad, ali suština je namera koja stoji iza tih reči. Povezanost uzroka i posledice često nije lako vidljiva, pogotovo kad se posledica prenese na sledeće pokoljenje. U suštini dobijaš upravo ono što daješ, ako daješ lažne osmehe iste dobijaš. Sagledaš gde si i kako si pa lako vidiš šta si delio.

Hram nije samo ono mesto gde odlaziš da se moliš, i ti si hram, taj hram nije skriven, tvoje reči i dela su tvoja jevanđelja, čitanja tuđih jevanđelja i obredi neće počistiti tvoj hram.

Postojanje je kretanje konstantno, neprekidno. Uverenja i identiteti usporavaju kretanje, stvaraju uska grla protoku energije.

Prvo malo toga razumemo šta nam se kako i zašto događa, pa uočimo neke ˝pravilnosti˝ i tad posmatramo stvari drukčije ˝sa razumevanjem˝ sve dok ne uvidimo koliko nam i to takvo razumevanje šteti.

Reči su nam date od tvorca i rečima komuniciramo međusobno. Retki uviđaju da su sve reči koje izgovaramo molitva. Ono što govorimo tvorac nam daje, ne trenutno i ne sve odmah, daje onoliko kolko možemo podneti. Ne daje nam samo ono što nam se sviđa nego sve što smo izgovarali, jer smo to tražili da bi iskusili. Duša je jedna i putem nje rečima se obraćamo tvorcu iako smo reči uputili nekom drugom. I kad nekog kudimo i kad drugog hvalimo sve je to obraćanje jednom istom. I kad sebe kudimo i hvalimo istom se obraćamo. Kad ispoljavamo patnju neće nam je uskratiti jer je tražimo, isto tako ni sreću. Sve reči koje izgovaramo čuje duša. Mislite o tome.

Ono što ne prihvatamo nego potiskujemo ne nestaje, jača vremenom dok nas ne promeni.

Svest je inteligencija postojanja, um je tumač stvarnosti, ali i kreator iste na osnovu svog tumačenja.

apsurd: istražuješ, učiš, teorije i tehnike, pa spoznaš da treba da se odučiš od svega naučenog, jer jesi.

Emocije su usvojene, naučene reakcije na određene osobe, odnose, situacije, događaje. Možeš li da zamisliš sopstvenu reakciju na trenutak, odnos, situaciju u kojoj jesi a da ne pokreneš stečenu emociju. Zašto tako? Emocija je miks straha i ljubavi. Emocije prikrivaju strahove, od sebe samog, od drugih, uspeha, neuspeha, bola, gubitka, autoriteta, zbog neznanja, zbog nerazumevanja, šta će drugi reći, zbog pretnji, umišljenih ili očekivanih situacija …
Kakva će tvoja biti tvoja reakcija bez prikrivenog straha? Možeš li, smeš li bez straha?
Ako ne reaguješ emocijom ostaje ti ljubav, suština, stanje.

Misao te je ograničila na vreme i prostor. Ti jesi oduvek, zauvek.

Ljubav je samo emocija kad je promišljaš, usmeravaš, kontrolišeš umom. Stvarna ljubav je stanje, ali ne stanje uma, već stanje duha, shvatanje da si duša. A duša je apsolutna ljubav, svest i energija svekolikog postojanja.

I prinuda i otpor su proizvod neznanja, nerazumevanja, rečju straha. Istovremeno rastu i slabe. Da bi se oslobodili prinude dovoljno je ukazati na strah onog ko je preduzima.

Trenutkom rođenja isijavaš suštinu, ljubav i sve koje dodiruješ prvih nekoliko godina isceljuješ, podmlađuješ a kako počinješ da ih razumevaš tako se udaljavaš od onog što jesi. Godinama, decenijama kasnije tražiš svoju suštinu, ali već uveren da si nešto drugo, drukčije, i teško je uvideti šta jesi.

Početak svesnosti kod čoveka se javlja kroz savest, naučeno i usvojeno verovanje šta je dobro, ispravno, šta se sme. Pošto život piše romane, komedije, drame , tragedije, javlja se otpor savesti da bi se prevazišle situacije koje osećamo kao prinudu. Prinuda sama po sebi kristališe svesnost kroz različita iskustva koja život nosi. Vremenom prinuda donosi veću svesnost iz koje nastaje mudrost. Mudrost se stiče sopstvenim iskustvom. Razumevanje postojanja donosi prepuštanje, prihvatanje, poverenje jednom rečju ljubav. Ovaj proces ne može niko drugi učiniti za tebe. Iz ljubavi stvoreni u ljubav se vraćamo.

Gde god te um odvede i u prošlost i budućnost ti jesi sada i ovde, a to sada i ovde nije ograničeno ni vremenom ni prostorom jer svuda si, ne odlaziš van sebe. U tebi je i vreme i prostor a ne ti u njemu.

Svaka akcija proizvodi reakciju – karma. Reči i dela su akcije. Neke akcije si činio davno ranije, neke ne u toj koži, nekih se sećaš, nekih ne ali reakcija dolazi ka tebi. Da bi se oslobodio karme, uzdrži se na reakcije koje ti dolaze, ne vraćaj drugome ono što ne želiš sebi.

Misao te maltene svaki put vodi u prošlost ili budućnost, ali ti nikad ne ideš tamo.

Kad ti ne ide, kad ti je loše, kad si u problemu, neprijatnoj situaciji, bolesti, depresiji, zastani malo – diši, dišeš stalno ali ovaj put posveti pažnju disanju. Posle toga imaš dve opcije ili da nastaviš prethodno ili da uvidiš da dok nema misli nisi u problemu. Na tebi je izbor.

 

1.januar

Narod koji je po svom prvom kalendaru na dan preobraženja kad se menjaju gora i voda (po današnjem je to 19. avgust) ušao u 7525-tu godinu, sigurno nije čekao 6400 godina Ćirila i Metodija da ga opismene, a još manje 7300 godina i Vuka da dobije svoje prvo pismo.   Sretan ti svaki dan, sreća stanuje u tebi a ne u starim i novim godinama.

 

Ono što počinje mora prestati, ono što se pojavljuje mora nestati. Trajanje neke pojave je relativna stvar, ali princip je da sve što je podložno vremenu i trajanju mora imati svoj kraj i samim tim nije stvarno. Razmotri iz svog osobnog iskustva da li postoji išta trajno. Čak se i tvoja vlastita slika o sebi uvijek mijenja.

Iz tame si proizašao, u tami se prepoznaješ, u tamu se vraćaš, putuješ tako eonima a i dalje se plašiš te tame.

Kretanje tame stvara svetlo. Mudrost je u tami, ako vidiš samo ono što je osvetljeno ne vidiš izvor.

Misao koja nema veze sa onim što je trenutno ispred tebe može nestati kao i vazduh koji izbaciš sledećim izdahom, a može te zarobiti satima. Seti se da si u mogućnosti da biraš.

Teško je poverovati da su okolnosti proizvod onog što učestalo izgovaramo. Zastanite malo tu i sagledajte okolnosti i pokušajte da povežete sa stavovima, mislima koje se često ponavljaju, sa rečenicama koje ste često izgovarali. I dalje vam se čini da vaše reči nemaju veze sa okolnostima, odnosima kakve imate?

Nesklad u vibracijama, frekvencijama je samo naizgled nesklad, jer svako sagledavanje nesklada ne uzma u obzir celinu nego samo onaj deo koji umom može da obuhvati. Celina je tako fino filigrantski izbalansirana, usklađena i upravo taj izgledni nesklad omogućava rast, razvoj – život, celokupno postojanje

Reč je moć i kad govorite, govorite sa smislom. Budite svesni svrhe sadržaja onog što kažete.

Pažljivo slušajte druge jer su verovatno blizu vas zato da vam nešto važno kažu. Nešto što trebate čuti.

Za spoznaju istine dovoljno je posmatranje, ne samo gledanje jer obično stvari i pojave nisu onakve kakve vidimo na prvi, a ni na drugi pogled. Posmatrajući bez tumačenja, ocena, osuda, etiketiranja istina izranja sama od sebe.

U školi su nas učili da ponavljamo lekcije ne da bi naučili nego da bi poverovali. I u životu nam se lekcije ponavljaju pa poverujemo. Da bi nešto znali potrebno je neprestano preispitivanje a ne ponavljanje. Nijedna situacija nije ista, kao prethodna, nijedan odnos.

Ljubav je pozitivni pol strah negativni pol vibracije. U strahu vidiš i svoje i tuđe nedostatke, ljubav to ne vidi, imaš tu spoznaju u sopstvenom iskustvu. Verovanjem da ti nešto nedostaje jačaš strah. Verovati da imaš? Dovoljno je znati.

Spoznajemo tamu da bi spoznali svetlost. Tama je samo nedostatak svetla. Bez jednog i drugog nema spoznaje. Priroda, postojanje je tako uređeno da ne možeš uvek ići ka svetlu da bi senka ostala iza tebe, ne plaši se senke, ona ti govori da je svetlo uvek tu.

Postojanje bi nestalo da postoje zakoni jer bi ga oni ugušili, urušili. Zakone smišlja um da bi osnažio koncepte kojima tumači postojanje. Ne veruj u zakone. Free your mind.

Ako postoji istina, postoji i neistina. Sa koje tačke gledišta posmatram istinu, šta ako se pomerim malo, da li se i istina pomerila ili ja? Da li je mudro da stojim u mestu da se istina ne bi pomerila?

Traganje za ˝buđenjem˝, svesnošću, prosvetljenjem te uvodi u iluziju da nisi prisutan/na u sadašnjem trenutku.

Svest, misao, etikete

 

Biti svestan je stanje koje ne može biti učinjeno, uključeno ili isključeno umom, mislima. Da bi spoznao sebe svesnog ne postoji ništa što um može ili ne može da uradi. Upravo sad dok čitaš ovo ti si onaj koji je svestan svog iskustva, tela, pokreta, prostora, ekrana, misli koje ti se pojavljuju. Ne činiš i ne treba da činiš nikakav napor da bi bio svesan. Možeš li biti išta drugo do svest. Misao ne spoznaje svest, jer misao prepoznaje samo objekte. Čak i kad poveruješ da si objekt jer te misao u to uverila, ta i sve misli se dešavaju u svesti. Nije li ti čudno kad te misao neko vreme drži u uverenju da si takav, a potom poveruješ u suprotnost. Iako te misao uverava da si skupina svojih misli i osećanja, ti to nisi, to su samo tvoje misli, koncepti, verovanja koja možeš promeniti u svakom trenutku.
Nijedna epoleta, etiketa koju stavljaš na svoja ramena ti ne pristoji, jer svaka ima svoju suprotnost i koliko god se trudio da nosiš – vidiš jedno lice etikete život ti ukazuje i na drugo. Svuci epolete i etikete jer ti one ograničavaju spoznaju šta jesi, šta možeš.

 

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

Etikete kreiraju identitete

Svaka nova ˝spoznaja˝ da je neko to i to i to ima reperkusije po  mene samog. Ta ˝spoznaja˝ istog trenutka mi govori da ja nisam to i to jer ne mogu biti isto, mogu biti više ili manje, ili ne mogu i ne bi nikako da budem, ili nisam a rado bi to bio.

Ta ˝spoznaja˝ formira novi dodatni sloj mog identiteta, sasvim je nebitno da li je ˝pozitivan˝ ili ˝negativan˝ po mom shvatanju stvari. Na taj način se moj identitet neprestano menja nadograđuje i sve više razlika uočavam između mene i drugih. Takvim spoznajama se kreiraju, produbljuju moje osobine, emocije i pošto verujem svojim stavovima preostaje mi samo da branim ili veličam svoj, svoje identitete, sasvim prirodno bez promišljanja u odnosima i situacijama jer ˝znam˝ ko sam i šta sam.

Posledica toga je da ja u drugim ljudima sve manje vidim ljude a sve više etikete. To i takvo etiketiranje ne samo da me udaljava od drugih nego me udaljava i od sopstvenog mira jer te etikete koje sam drugima dodelio nisu nalepljene na njih nego su na meni, mene žuljaju a drugi ih ne osećaju, ne vide, ja ih nosim i osećam.

Kako sa sebe odlepiti etikete koje sam ˝drugima˝ nalepio? Ići od jednog do drugog pa im govoriti da su njihove etikete kod mene pa su slobodni da ih preuzmu jer ja ne bi više da ih šetam? Zamoliti ih da se drukčije ponašaju da bi ja mogao baciti stare etikete pa staviti nove, lepše? Mnogima sam ja dodelio više etiketa, šta ako neku zaboravim da im uručim, pa mi ostane neka koja mi se baš baš ne sviđa? Sve etikete i dobre i loše su etikete.

Ma da sve je to lepo ali šta kad ja znam da je on – ona takva i takva, da je to uradio-la. Šta ima ta osoba samnom pa da bi ja morao da nosim ˝njenu˝ etiketu. Apsolutno je slobodna da radi i govori šta hoće baš kao i ja. Šta god da je bilo moram li ja to etiketirati ili je sasvim dovoljno da sam svestan desilo se to i to, ali ne moram istaživati u svom umu kako, zašto, opravdavati, osuđivati. Šta ja imam s tim čak i kad izgleda da je lično meni upućeno, namenjeno. Ako sam svesan razloga ne moram reagovati ˝nesvesno˝ pa se braniti, jer i taj neko reaguje zbog etiketa koje nosi a ne zbog mene. Čak i kad ne znam razlog mogu li ja nekog drugog promeniti? Ako ne mogu a očigledno iz ranijeg iskustva da ne mogu moram li nositi njegovu etiketu.

Mora li ta osoba da odbaci etikete koje nosi istodobno kad i ja, očigledno ne.

Da li bi se obradovao ili razočarao kad bi krenuo da skupljam od drugih etikete namenjene meni?

Etikete će same otpadati kad prestanem da se poredim, da ocenjujem i karakterišem druge, jer ako sam ja u raznim ulogama, identitetima, odnosima, situacijama promenljiv pa nijedna od mojih osobina nije konstanta, promenljiva je iz raznih razloga od toga na koju nogu sam ustao, žulja u cipeli, nečije lepe ili ružne reči ili vesti, pa do vremenske prognoze, tako su i ostali promenljivi. Kad zastanem pa malo bolje sagledam ne stoje etikete naspram mene nego u meni pa je bolje da ih odbacim nego da ih šetam bespotrebno. U svakom slučaju bolje mi stoje čak i iznošene stare cipele nego ˝tuđe˝ etikete. Manje je tereta na ramenima.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob. whatsapp, viber: +381 (0)69 26 04 961

Skype: e1zemun

Etikete

 

U ranim godinama života učimo pojmove i njihova značenja, naučimo reči, šta je šta i na taj način stičemo svoje znanje. Naučimo da je ono veliko što stoji na livadi ili u šumi drvo. Ali reč drvo je samo reč, etiketa koju smo zalepili za taj objekt. Znamo da je drvo napravljeno od drveta, ha ha. Kasnije naučimo da drvo izraste iz semena koje padne ili se posadi u zemlju, da mu je potrebna voda, itd. Naše znanje o drvetu se svede na par osnovnih činjenica, ograničeno je. Znatiželjniji nauče i koje je vrste drvo, iz koje ˝porodice˝, kakav mu je plod i sve ostalo što iz zanima. I takvo znanje o drvetu je ograničeno.

Jednostavnim posmatranjem mogu spoznati da se dok je mlado i malo stablo povija na vetru, kad je veliko stablo miruje, povija se lišće a ako je vetar jači i grane, primetiti da se nove mlade grane uzdižu uvis prema suncu, starije rastu u širinu jer su i one željne sunca. Mogu primetiti kad je veliki mraz da drvo ne puca jer je ispustilo vodu iako mu je neophodna. Mogu primetiti da drvo dopušta svakome bez razlike da stane u hladovinu, svemu da koristi prečišćen vazduh koje ono ispušta, svima koji žele dopušta korišćenje plodova koje ono donosi. Kad dovoljno priđem stablu mogu osetiti sem hladovine i energiju drveta, ako se naslonim ili ako ga zagrlim mogu ˝čuti˝ iskustvo drveta, mogu naučiti da se prirodi, vetru, kiši, suši, mrazu, silama u prirodi ne treba opirati, da se ne treba grčiti i stezati, da se sve lakše podnosi kad sam opušten nego kad sam napet, da svaka sila ima svoje vreme tajanja i da skoro od svake mogu imati koristi, i umesto da se plašim  mogu u svemu uživati ne zatvarajući se, ne sakrivajući, ne bežeći jer će sila ako je namerena uvek naći put do mene.  Što duže posmatram spoznaja postaje sve šira i nikad ne mogu reći znam, sve znam o drvetu.

Šta mi tek reka kad je posmatram može reći kad se usudim da primetim nešto više od etikete, dimenzija, smera toka. Da je svima, svemu na raspolaganju, da ništa nikome ne brani, da sve hrani, da čisti sve što može, da prepreke, zaobilazi, da ono što joj smeta lagano kruni dok ne nestane, da je prodornija  blaga i tiha, a i da može biti opasna.

Bilo koji predmet koji se usudim da ga posmatram može mi mnogo toga reći, svi imamo mobilne telefone, iz koliko različitih supstanci se sastoji, svaku od njih je trebalo izvaditi iz prirode, sa raznih strana sveta, preraditi, obraditi, sklopiti, pre toga kreirati, isplanirati šta, gde, kako, zašto, osmisliti softver, programe, sve to uklopiti, zapakovati, isporučiti, koliko je ljudi učestvovalo u proizvodnji jednog tako malog predmeta, koliko je tu ljudske energije u svakoj toj supstanci, softveru preneseno do mene, koliko se razne tehnologije koristilo koja je isto tako morala biti osposobljena, koliko kilometara puta mora da postoji da bi sve to bilo dostavljeno tamo gde treba i svu tu energiju ja držim na svom dlanu a tom predmetu sam dodelio samo etiketu.

Sve što koristimo nas spaja govori da smo jedno, da smo povezani neraskidivim vezama a etiketiranje nas razdvaja, otuđuje.

Sami sebi dodeljujemo razne etikete, naše osobine su etikete, stavovi su etikete, verovanja i znanja takođe, sami sebe ograničavamo verovanjem da o sebi nešto znamo i iz tog znanja  – etiketiranja odnosimo se prema drugima. Tek drugima lepimo razne etikete jer smo svoju percepciju i znanje sveli na etiketiranje.

Nije nikakva hrabrost usuditi se posmatrati i sebe, i druge, i ono što nas okružuje pa odbaciti etikete, verovanje sopstvenom znanju, jer je samim etiketiranjem ograničeno, nedovoljno, sputava nas na svakom koraku ma koliko verovali da znamo. Život je sve brži, sve više obaveza, sve više tehnologije koja nam olakšava život i sve više otuđenja je dovelo do toga da smo sami i sve ostalo postali etikete.

Emocije delimo sa tehnologijom, ekranima umesto sa prirodom, ljudima. Verujemo da nam tehnologija donosi sigurnost, olakšava život a ne primećujemo kako vreme nestaje, da ga imamo sve manje, da je komunikacije sa ljudima sve manje i kada i kako tad posmatrati i spoznati šta nas okružuje i šta nam se dešava. Sigurnost tražimo u zatvaranju, sreću u objektima i vezama, znanje i uživanje u nepotrebnim informacijama ne primećujući da postajemo robovi svojih navika i tehnologije, da nas što je više koristimo sve više zaluđuje i otuđuje i od nas samih i od drugih.

Odbacivanjem etiketa nećemo izgubiti svoje znanje, svoje iskustvo, ako se usudimo primetićemo da prvo mi sami nismo te etikete koje smo si nalepili, da nisu ni drugi, da je sve ono što nas okružuje samo potvrda da smo neraskidivo povezani sa svima, sa svime, da etikete kreiraju sukobe, najteže sukobe u nama samima jer se sukob odvija između onoga šta jesmo i sopstvenih verovanja i taj sukob ostavlja posledice na telu.

Sukob nastaje samom težnjom da se maknemo iz sadašnjeg trenutka i prostora koji živimo a misli su taj pomak manji ili veći jer misao je vreme, trenutna misao koja se sada odvija nas ¨premešta˝ u neko drugo vreme koje u realnosti ne postoji, postoji samo sada, a misao nas uverava da je nešto iz prošlosti ili budućnosti poželjnije nego ovo sada. Misao ako joj dajemo pažnju nas izbacuje iz realnosti u iluziju, mnoštvo takvih iluzija kreira sopstvene sukobe. Taj primarni sukob nas uvodi u sukobe sa okruženjem i život nam se svodi na izbegavanje i potiskivanje tih sukoba ili aktivno učestvovanje u njima. Svejedno je da li smo etiketirali sebe ili druge, posledice etiketiranja snosi naše telo, jer mi smo autori tih etiketa. Na taj način priroda dovodi u balans um i telo, i kad primetimo da sa telom nešto nije u redu, potrebno je odlepiti etiketu koju smo zalepili pre traženja dijagnoze.

Da uz te etikete idu i deklaracije život bi nam bio nešto lakši, znali bi bar poreklo i sastav, ovako ograničeni na etikete kreiramo samo probleme.  Etiketa  = sukob, i slovima etiketa proizvodi sukob.

Može li drukčije?

Može samo ako odbacimo etikete koje smo tako jako nalepili i sebi i drugima.

Može jer ako odbacimo etikete uvidećemo šta nas sve povezuje umesto da vidimo samo ono što nas razdvaja.

Može jer možemo uživati u realnosti u kojoj živimo kad nema etiketa koje nas sapliću i ograničavaju.

Može kad odlepimo sopstvene etikete, tada i sve ostale otpadaju jer su posledica sopstvenih.

Itekako se može uživati u životu bez etiketa.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun