Ima li odsutnih?

 

Čudno ali istinito je da velika većina ljudi ne prepoznaje i ne uviđa razliku između svesti i uma.  Mnogima je to nepoznato, ali još čudnije je da oni koji su upoznati da postoji razlika i šta je jedno a šta drugo ne uočavaju da je svest prisutna sve vreme i da je traženjem samo negiraju. Isti odnos imaju i prema ljubavi.

Svest, ljubav, svetlost su samo neke od reči kojima pokušavamo tumačiti postojanje. Za mene su te reči sinonimi za jedno isto koje je nemoguće rečima, umom pojasniti jer to nije objekt, nije supstanca koja je vidljiva i prepoznatljiva. To nije materija, to je vibracija nematerijalnog, od čega je sve što nam izgleda kao materijalno satkano.

Ne postoji nedostatak svetlosti, svesti, ljubavi jer tad ne bi bilo postojanja, života uopšte. Tama, mrak nije nedostatak svetla nego samo ograničenje čula da prepozna sve spektre svetlosti, različite frekvencije vibracija. Zbog uverenja  da je tama prisutna potrebna su nam tumačenja.

Upoznao sam nekoliko ljudi u svom životu, slobodno mogu reći polupismenih čak i nepismenih ljudi od kojih sam čuo mudre rečenice o životu i postojanju a nikakvih knjiga, znanja, učenja nisu imali, samo su posmatrali prirodu, život i uviđali istine. Isto tako mudrosti sam čuo od deteta predškolskog uzrasta kad sam se usudio da slušam i da razgovaram o ˝ozbiljnim stvarima˝  sa detetom koje ˝ne zna ništa˝.

Zaključak iz ovoga je da što smo učeniji i što više verujemo svojim znanjima titulama, etiketama, zvanjima, teorijama i teoremama sve smo dalje od istine jer su sve to samo pokušaji tumačenja neizrecivog. Sve su to pokušaji da se jednostavnost postojanja protumači tako što se zakomplikuje da bi znanja, titule, učenja bila cenjenija, plaćenija, verodostojna jer navodno ono što je jednostavno i očigledno ne može biti istina.

U drevnom jeziku i pismu pre sanskrita postojale su reči i termini koji su postojanje objašnjavali ali su se izgubili vremenom jer su postali nepotrebni za realnost, generacije su se borile za opstanak. I dan danas borba za opstanak ograničava uvid u jednostavne istine, one su tu ali se previđaju, pažnja je na nečemu drugom.  Zato danas i imamo tumačenja a ne istine, jer kad bi se odustalo od tumačenja mnoge titule bi nestale, ratovi bi prestali, korporacije bi nestale, besomučne eksploatacije i ljudi i resursa bi nestalo. Kome je u interesu da sve to nestane?

Mali broj ljudi na planeti uviđa da sve što se odigrava upravo i ide u smeru nestanka i titula, i ratova i korporacija i eksploatacije i da nije pitanje kada nego kako će to nestati, da li sa većim ili manjim žrtvama.

Svetlost, svest, ljubav su inteligencija postojanja, sveto trojstvo postojanja i svuda i uvek su jedno, jer postojanje je jedno, celina.

Pojam um se različito shvata i tumači i uglavnom ukazuje na nešto virtualno, a ako je virtualno tad ne postoji, ali je potrebno da bi se tumačenja razumela. Um je u stvari sama suština tumačenja jer sve sto smatramo umom je samo tumačenje ništa više ni manje od toga.

U umu postoje:

– znanja koja su ograničena jer su tumačenja,

– postoje verovanja što znači da su i to tumačenja,

– ego koji je takođe tumačenje sopstvenog postojanja, odnosa prema sebi, drugima, svetu, ukratko virtuelna osoba,

– emocije za koje verujemo da su posledica naših telesnih senzacija a ne da su proizvod uma, ocena, stavova, verovanja, znanja o sebi i onom što nas okružuje.

Umu je potrebno vreme i prostor da bi pojasnio postojanje, a dobro skrivena nauka je odavno a naročito sad u posedu dokaza da je i vreme i prostor irelevantnost. Imamo utisak da se vreme ubrzava, borba za opstanak, verovanja, želje, i tehnologija nam na to ukazuju. Naizgled smo sve povezaniji jedni sa drugima a sve manje je stvarne i sve više virtuelne komunikacije.

Termin čovek se više skoro i ne spominje jer smo uvereni da smo osobe koje se razlikuju po polu, boravištu, nacionalnosti, boji kože, veri, titulama, zvanjima, izgledu, položajima, osobinama, stavovima, verovanjima, sopstvenim znanjima. Sva ta verovanja, podele, u stvari usvojena ˝znanja˝ nas sve više udaljavaju od inteligencije postojanja.

Kako tad uvideti da smo povezani inteligencijom postojanja, svetlošću, svešću, ljubavi, istim atomima koje udišemo i izdišemo eonima, vodom koja pojačava vibraciju postojanja da bi je bili svesni, prirodnim resursima, materijalnim proizvodima u kojima je utkana energija mnogih i koje svakodnevno koristimo.

Inteligenciji nije potrebno tumačenje, ona je tu, nikad nigde ne može otići i nestati ali se može zamaskirati i prekriti znanjima. Sve dok verujemo da znamo prihvatanje onog što inteligencija govori je ograničeno. Inteligencija donosi ideje, kreacije, uvide.

Postoje dobro skriveni apsolutni naučni dokazi da je teleportacija za sada misli, energije i manjih objekata moguća, da je merljiva energija i supstanca i pre i posle teleportacije ista, a da u samom toku nestaje.

Imamo iskustvo snova u kojima se pojavljujemo u različitim formama, i van tela, i komuniciramo sa različitim formama, i postojimo u više prostora, ili se premeštamo u vremenu i prostoru neograničeno.  Kad se probudimo imamo sećanja ali i znanje da je to na javi nemoguće. Da li je?

Znamo za placebo efekat da je realnost pa i dalje sumnjamo.

Iluzionisti mađioničari nam ukazuju da je um u stanju da previdi činjenice i poveruje iluziji.

Iz sopstvenog iskustva nam je jasno da živimo i imamo upravo onakve okolnosti kakva su nam verovanja, znanja, emocije.

Verovanje u znanje i sopstveno i tuđe i kolektivno je ono što nas ograničava. Svakom novom ocenom, stavom se udaljavamo od inteligencije. Čak i da je to istina tog trenutka već sledećeg je nevažeća.

Kad je sve to jasno postavlja se pitanje kako izaći iz iluzije, kako odbaciti znanje sticano vekovima, kako se ponašati ako nema stavova, ocena, kako komunicirati, kako se ne ponositi sopstvenim pozitivnim emocijama, kako kontrolisati negativne emocije.

Odgovori i na ova pitanja su jednostavni.

Ako mi inteligencija kaže da su moja znanja i verovanja ono što me je ograničavalo, ništa, apsolutno ništa me ne tera da u njih i dalje verujem, i da se prema njima ponašam. Kako će nestati? Isto kako su i nastala, ranije sam im davao svoju pažnju svoje vreme, dovoljno je da im samo to uskratim, oduzmem. Javljaju se ona opet i opet ali svaki put im mogu ako sam to odlučio uskratiti pažnju prostim ignorisanjem. Samim tim postepeno nestaje osoba a sve više se ispoljava čovek.

Čovek je svesan da smo svi isto, da smo jedno i nema nikakvih problema da komunicira sa ostalima. Čovek ne mora da tumači osećanja, on je ljubav samim postojanjem. Čovek nema razloga da se ičim izdvaja, sebe ili bilo koga veliča, umanjuje, ponosi, stidi, okrivljuje tumači, jer u svima vidi sebe čoveka. Nema potrebe da nekog uči, isceljuje jer kad je on isceljen, svi su iako im to nije baš jasno.

Prihvatanje svekolikog postojanja nije evolucija svesti, već evolucija svesnosti pojedinca, razdvajanje od osobe, spoznaja čoveka, života, razumevanje da nas samo naša različita ispoljavanja, mentalna, verbalna, akciona ne čine različitima. Različita su samo trenutna verovanja i znanja.

 

Traganje je u suštini poricanje samom sebi da jesi svetlost, svest, ljubav.

Naše postojanje se svodi na iskustva, a sve dok si tumačimo ta iskustva nismo u mogućnosti da spoznamo da mi nismo ta iskustva nego nešto daleko iznad toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Promene

Postojanje je konstantna promena. Otpor koji se javlja zbog nerazumevanja, neznanja, straha, ocena dobro loše, prija ne prija, ne zaustavlja promene. Već smo ih registrovali, desile su se, postoje.

Samim postojanjem svesni smo energije, informacije, vibracije koja dolazi spolja uvek, u svakom trenutku. Da nismo ne bi se pojavljivali otpori .

Otpor zaustavlja sklad, sinhronizovano kretanje sa postojanjem. Srce, telo, čula registruju sve promene. Mentalni otpor postojanju ne samo da ograničava jasnu percepciju postojanja nego i ograničava telo, ograničava ćelijama potpuni protok svetlosti, informacija, energije koja održava postojanje.  Organizam se brani i preusmerava energiju tamo gde je potrebna da bi održao sve neophodne funkcije.

Duže ostajanje u mentalnom otporu uzrokuje promene u funkcionisanju celokupnog organizma, ostavlja manje ili više vidljive tragove na telu a sve u cilju usklađivanja i održanja postojanja. Usporava se protok energije, neki organi je troše više nego što je to normalno, neki je ne primaju dovoljno i posledice počinju da bivaju vidljive. Tad prepoznajemo simptome i tražimo dijagnoze.

Nažalost mnogima se čini da je lakše zaustavljati i ˝lečiti˝ simptome nego promeniti svoje stavove, ocene, verovanja. To nije uopšte čudno jer smo naučili da sve što nam se događa, sve je uzrokovano spolja, sredinom, okolnostima i da su promene na telu posledica spoljnog uticaja, ishrane, sredine, okolnosti, odnosa sa drugima …….  Nismo u stanju da sagledamo da su naše ˝okolnosti˝ posledica prethodno usvojenih ocena, stavova, osuđivanja, emocija, znanja, jednom rečju navika koje smo sami kreirali, a da trenutna situacija, mi, drugi ništa nije isto kao ranije.

Nešto smo videli i čuli pa se brinemo, nešto nam neko rekao pa su se pokrenule emocije, ne uviđamo da su nečije reči i dela kao i vesti koje saznajemo samo trenutni iskaz nekog, njegovog trenutnog stanja i da često nisu odraz stvarnosti nego trenutne percepcije, razumevanja, ili čak namere da nam ulepša ili upropasti dan, potčini nas, navede, zavede,  i da iako ih drugi izgovara nemaju veze sa nama, našim stanjem, i da u svakom trenutku možemo birati da li nas se to tiče, iritira, nervira, raduje ili ne jednostavnim davanjem ili ne pridavanjem pažnje.

Kad primetimo i osetimo nečiju tugu, nevolju, brigu, nesreću, krivicu, mržnju ali i radost, sreću, ljubav, lepotu, to što osećamo nije tamo kod nekog nego je u nama. Kad krivimo nekog drugog zbog bilo kog razloga krivica nema veze sa njim, u nama je i u nama ostaje. Svakim novim okrivljivanjem bilo drugog bilo sebe emocija krivice raste u nama.

Posledice snosi telo jer sopstveni stavovi u mozgu kristališu prekidače koji pokreću telesne reakcije da bi što bolje i brže reagovalo i odbranilo nas od opasnosti, jer se osećamo ugroženi od tuđih reči, mišljenja stavova koji ne korespondiraju sa našim.  Um otporom pokreće telesne reakcije jer se oseća ugroženim a u stvarnosti nema nikakve ugroženosti. Ugrožava nas lična ograničena percepcija.  Reči su i dalje samo reči.

Brinemo se šta će biti sutra i u svemu tome ne uviđamo da sutra dolazi samo naizgled, da je uvek sada i da je moguće reagovati samo sada. Brigom ostavljamo reakciju za sutra, odbacujemo, odlažemo odgovornost sa sebe i istovremeno uznemirujemo sopstveno telo koje troši dodatnu energiju da bi uskladilo sopstvena ograničena znanja sa stvarnošću, postojanjem.

Što je veći otpor postojanju, stvarnosti, promenama,  telo snosi sve teže posledice. Za isceljenje je potrebno sagledati posledice, preispitati i odbaciti sopstvene stavove, verovanja znanja i dozvoliti organizmu i svakoj ćeliji dovoljan protok svetlosti, energije.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Utišavanje uma

Ne možemo misliti dve misli u isto vreme, pa usmeravanjem na disanje prekidamo misli. To nam daje predstavu da smo svesni sadašnjeg trenutka pa su informacije koje primamo čulima jasne samim tim što je isključeno ocenjivanje i razmišljanje.  Kod ovakve koncepta je greška što svest brkamo sa umom, mislima, razmišljanjem. Poverujemo da je svest prisutna samo kad nema misli i razmišljanja. Trudimo se umom – utišavanjem uma povećati svesnost, jer imamo percepciju da se misli javljaju u umu, da iz uma proizilaze.  Iz uma proizilaze naši koncepti, verovanja, znanja, stavovi, ocene, mišljenja, oni su produkt uma i razmišljanja.

Misli se pojavljuju u svesti iz svesti,  one su samo trenutna zgusnuta vibracija svesti a razmišljanjem odnosno trenutnim vezivanjem za tu misao pokreće se proces mišljenja, i na osnovu sopstvenih navika, ovo mi prija, ovo volim, ovo ne volim, donosimo ocene i zaključke.

Gde je um kad ne postoji proces mišljenja, kad se misao završi?  Najveći procenat onog što izgovaramo i radimo dolazi bez razmišljanja jer imamo usvojene stavove, navike, ocene, a razmišljanje se pokreće kad tražimo neku misao – podatak iz prošlosti ili budućnosti, kad tražimo argumente da podrže sopstvene stavove, ili dok učimo neki proces.  Znači razgovaramo i delujemo uglavnom iz navika, proces mišljenja, um nije stalno uključen. Svoje stavove, znanja ispoljavamo jer ih jednostavno znamo, usvojili smo ih.

Pošto mi nismo samo um i telo svesni smo svojih misli, svojih reči, telesnih senzacija, emocija, bola u svakom trenutku a ne samo kad isključimo razmišljanje. Svojim mislima pokrećemo emocije, održavamo ih ali u svakom trenutku možemo ako to hoćemo odnosno ako znamo opet mislima ili samim primećivanjem da nas samo misli održavaju u tom stanju, izaći iz emocija ili ih promeniti nekim, drugim mislima, usmerenošću na nešto drugo. Svest primećuje sva ta stanja i misli, a um kaže ja sam depresivan, ja sam ljut, ja sam ljubavan, mene boli to i to. Um se poistovećuje sa emocijom. Svest je prepoznaje, a um je održava.  Misao nema bol, ona preuzima informaciju iz svesti. Ja nisam taj bol, mene boli. Ja nisam bes, ja osećam bes. Uglavnom nam se čini da spoljne okolnosti nečije reči i dela pokreću naše emocije a u stvari otpor koji trenutno imamo samo pokreće naše navike da bi potisnuli taj otpor, misli to stanje održavaju dok ga ne promenimo mislima ili izlaskom iz misli.

Koncept shvatanja svesti da je ona prisutna samo kad nema uma je verovanje da je svest u umu i da tako podižemo svesnost kad isključimo um. Tako smo naučeni, i radom na sebi se trudimo da povećamo svesnost ne shvatajući da je svest iznad uma, da je ona stalno prisutna i kad smo budni i kad spavamo i kad mislimo, govorimo, uvek apsolutno uvek. Svrha rada na sebi je samo odbacivanje koncepta da svesnost dostižemo umom, pražnjenjem uma.  Potrebno je uvideti jednostavnu činjenicu da um tokom dana nije stalno uključen, da se uključuje uglavnom kad postoji otpor u sadašnjem trenutku, da većinu vremena govorimo radimo iz sopstvenog znanja a ne iz razmišljanja.  Čula koja imamo pretvaraju spoljašnje vibracije u sliku, zvuk, miris, ukus, dodir i te informacije primamo onakve kakve jesu a uglavnom ono čemu se javlja otpor ocenjujemo, bojimo, pa delimično ili u potpunosti odbacujemo i to odbacivanje u stvari nije odbacivanje nego potiskivanje, jer primili smo informaciju, ne odgovara nam neki deo ili cela i onaj deo koji trenutno nismo razumeli ostavljamo za kasnije razumevanje, jer se od tih potiskivanja formiraju naše emocije, navike, obrasci ponašanja. Mi nismo promenili ono što se dogodilo i odigralo nego smo svojim načinom percepcije obojili događaj onako kako nam trenutno odgovara. Svest je sve informacije ˝primila˝ prihvatila onakve kakve su, jer se sve iskustva dešavaju u svesti, a um nije. Naš problem je što verujemo umu, i svesnost tražimo umom.

Zašto sve ovo pišem i ponavljam?  Da bi uočili da svesnost ne možemo podići tako što utišavamo um, odbacujemo misli ili  prekidamo emocije kad se pojave.   Svest je stalno prisutna, i bez nje ne bi prepoznali svoja mentalna i fizička stanja. Svest ne možemo povećati, smanjiti na nju uticati ni umom ni ničim, ona je tu pa je tu. Svesnost nije tu čak ni kad iskažem ili pomislim Ja jesam jer samo to Ja bilo veliko ili malo pretpostavlja objekt, materiju, odvojenost. Najbolje što mogu reći je ja sam svesan, ili se upitati da li sam svesan.  To pitanje ¨Jesam li svesan˝ me vraća iz uma i verovanja da sam taj um.

Utišavanjem misli, procesa mišljenja ili bežanjem iz emocija ne menjamo svesnost, samo imamo verovanje da to radimo. Svest je prisutna i u njoj se dešavaju misli, iz misli kreću emocije a one su samo barometar našeg trenutnog stanja. Radimo meditacije, treniramo um i primećujemo da možemo bez misli a ne uočavamo da misli nema sve vreme ni kad smo budni, dok radimo, razgovaramo, tačnije nema ih većinu vremena, ali ima ih u ogromnim količinama kad se prepustimo ˝negativnim˝ emocijama.

Živeti bez misli ne možemo ili teško možemo, bez emocija isto i poenta nije u potiskivanju nego baš u prepoznavanju da smo nešto mnogo više od tih misli i emocija, da smo ih svesni sve vreme, i ako im se suprotstavljamo i potiskujemo pravimo sebi probleme dok to ne prepoznamo. Potiskivanjem mi ne povećavamo svesnost, naprotiv, prihvatanjem misli i emocija osveščujemo da mi nismo te misli i emocije. I ovde je porvrđen osnovni zakon da ono protiv čega se borimo u stvari samo jačamo.

Spoznati da koncepti i vrerovanja, ono što smatramo svojim znanjem nije nešto što je trajno, što je aksiom, i da ih često menjamo ne primećujući to, nije lako. Kako to da ako verujemo svom znanju tragamo za novim i usvajamo novo? Da li je ispravno ono prethodno ili novo? Do kad je ispravno to novo? Traganje za znanjem, tehnikama i verovanjima nas samo udaljava od spoznaje da nismo um i telo, pa se neprestano vrtimo u krug, tačnije verujemo da se krećemo spiralom naviše i to nam daje utisak rada na sebi. Prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog iskustva je ono što menja percepciju a ne verovanje znanjima sopstvenim i tuđim.

 

Svesnost je kad uvidim da moje misli, moje emocije, moji stavovi, znanja, koncepti verovanja nisu ja, one se samo naizgled odigravaju u nečemu što zovemo umom, a ja nisam samo um i telo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Strahovi

Sve što nam se događa, sve misli koje se pojavljuju, sve je tu iz nekog razloga, ništa nije slučajno i sve to se odigrava upravo kako i kad nam treba.  Misli se pojavljuju u svesti i iz svesti i one nisu slučajne, tu su iz nekog razloga.  Samim tim što se pojavljuju u svesti nisu tu da bi nas ˝budile˝,  da bi bili ˝svesniji˝  jer svesni jesmo samim postojanjem.  Misli su tu i da bi kreirali ali i razumeli svoja lična iskustva.  Misli su tu i da bi se naša uobičajena ponašanja, navike, obrasci ponašanja, odnosi i prema sebi i prema drugima korigovali i menjali.  Sva iskustva koja doživljavamo i imamo se odigravaju u svesti,  sama svest ˝zna˝ naša lična iskustva, stavove, navike i stalno nam pruža prilike da ih balansiramo, korigujemo tako što pred nas stavlja ogledala odnosno baš one osobe, baš one situacije i događaje na kojima možemo sagledavati svoja ponašanja, stavove, misli, navike ako to želimo. Ako smo ˝gluvi˝ na ta ogledala i lekcije, sleduje nam patnja, želje, iskušenja, sve dok ih ne čujemo.

Svaki put kad se pojavi otpor nečemu to je pojavni strah.  Strah koji se javlja kao misao to mi ne prija, to ne želim, to ne volim.  Ako neko vreme pustimo tu misao da pleše pojavljuju se i telesne senzacije odnosno emocije.  Uobičajen način razmišljanja i percepcije često nam donosi takve misli a ne prepoznajemo ih kao otpor, kao strah. Takve misli nisu tu slučajno, strah je često pokretač, motivator da se nešto menja, da se kreiraju želje, ciljevi, da se preduzme neka akcija, ali ne uvek, nekad postaje ogroman teret.  Svakog trena se menjamo, imamo nova iskustva, menjamo stavove, neke strahove prevazilazimo, neke potiskujemo, neke usvajamo. Najteže se nosimo sa emocijama naročito negativnim jer su sve one miks ljubavi i straha, dva lica jedne iste kovanice.

Najčešće se ponašamo tako što kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, menjamo aktivnosti i zabavimo um nečim drugim a ono što nam ne prija potisnemo.

Samim razumevanjem odakle se pojavljuje strah, da je to samo misao ili skup sopstvenih misli kao usvojena reakcija na neku situaciju, događaj, iskustvo, misao ništa više ni manje koja pokreće i održava emotivna stanja, navike, obrasce ponašanja, možemo u svakom trenutku promeniti svoje misli, svoja stanja.

Sa strahom se nećemo izboriti ako ga potiskujemo, naprotiv.  Straha se možemo osloboditi ako ga prepoznamo u sopstvenim mislima, otporima, emocijama i dopustimo sebi da proživimo sve telesne senzacije koje strah donosi bez bežanja iz tog stanja, bez promene aktivnosti, bez misli, samo mu se prepustimo i ostanemo u tom stanju i svesno pratimo samo svoje telesne senzacije koje se odigravaju.  Posle nekog vremena primetićemo da te telesne senzacije nemaju osnovu koja ih održava, odnosno kad nema misli koje održavaju strah nema ni straha. A same telesne senzacije su iste u svim emocijama i ˝pozitivnim i  negativnim˝,  razlika je samo u mislima koje ih pokreću i u intenzitetu.

Drugi način suočavanja sa strahom je da sagledamo ko je to što se plaši, šta je to, da li smo mi samo taj um i telo koje ispoljava strah.  Sagledavanjem sopstvenog iskustva, da smo svesni sebe, svog uma, svog tela, postojanja, reči, misli, dela, da se misli pojavljuju u svesti i da sami određujemo značaj koji dajemo pojedinim mislima, da sami kreiramo svoje stavove, verovanja, znanja, svoj način percepcije realnosti, kao što nesvesno potiskujemo i menjamo aktivnosti kad nam nešto ne prija ili nam se ne sviđa tako isto svesno možemo uvek i u svakom trenutku promeniti značaj koji dajemo svojim mislima pa sagledati otpor koji se pojavljuje. Dubljim sagledavanjem doći ćemo do izdvojene osobe, ega, pa razumeti da se otpori pojavljuju u umu. Pošto nismo samo um i telo strahove, navike i obrasce ponašanja možemo reciklirati spoznajom da su nam neko vreme trebali za rast i razvoj ali da nam više nisu neophodni i da možemo i bez njih.

Mi smo prvenstveno svest, zatim um i telo. Namere se najpre pojavljuju u svesti, tek posle nekoliko sekundi se pojavljuje misao koju prihvatamo ili joj se opiremo.   Svest nije odlika pojedinca nego celokupnog postojanja, svest je znanje postojanja.  Kad nam je um miran, kad se ne vezuje za misli koje se pojave, možemo prihvatiti i razumeti informacije koje se javljaju u svesti, namere i pre nego što se situacije i događaji odigraju i kad ih ponekad prepoznamo to zovemo intuicijom.  Intuicija nije mentalna aktivnost, događa se kad je mental, um neaktivan, miran. Što smo više u mirnom stanju uma to lakše prihvatamo informacije – znanje i spremni smo na reakciju i pre nego što se situacija odigra. Ako dopustimo da se pojavi otpor nećemo promeniti situaciju, ona je tu takva kakva je, menja se naša reakcija jer polazi iz straha, javljaju se naučeni obrasci ponašanja, nerazumevanje trenutne situacije samo povećava otpor i strah. Navike, usvojeni obrasci  pokreću emocije i potiskivanje i stalno se vrtimo u spirali u kojoj otpor i strahovi jačaju.

 

Svest, odnosno namere koje se u svesti javljaju su tu da nas menjaju, da nešto u svojoj percepciji, stavovima, verovanjima menjamo, da izbalansiramo emocije, da otpustimo otpore i strahove. Svest nam sve vreme pokazuje koliko smo zavisni jedni od drugih, da smo svi jedan ˝organizam˝, jedno, i omogućava da  kroz međusobnu interakciju spoznajemo ko smo i šta smo.

Namera

 

Namera  se ne odigrava u umu,   prepoznajemo je nakon 5-6 sekundi kao misao, koju identitet – osoba razume kao svoju originalnu misao – nameru.

 

Namera se formira u svesti da bi izdvojenu osobu ˝probudila˝  od izdvajanja.  Ono što zovemo slobodnom voljom ne pojavljuje se iz uma. Um je samo datoteka ličnog iskustva, ˝znanja˝ i emocija. Iz uma se ne pojavljuje ništa što već nije smešteno u njemu.  Nova iskustva samo menjaju sadržaj datoteke.

 

Namera se javlja upravo da bi izdvojena osoba, ego, identitet, primetio i prihvatio postojanje onakvo kakvo jeste.  Namera postoji u sadašnjem trenutku, s razlogom kojeg možemo ali i ne moramo biti svesni,  i odnos prema mislima koje se pojave vezano za nju određuju naše postupke, ono što trenutno potisnemo pojaviće se opet, sa istim ciljem u nekom drugom kontekstu.

 

Misli se pojavljuju kao posledica namere u svesti, one nisu slučajne, osoba ne bira ni koje ni kada, one se pojavljuju i uvek su u korelaciji sa individualnim a i kolektivnim stanjem svesnosti osobe u vremenu i prostoru.  Misli se javljaju da bi ˝balansirale¨ mentalno, emotivno i fizičko  telo.

 

U svakom trenutku smo u mogućnosti da promenimo misli ako znamo da one misli kojima dajemo značaj određuju emotivno i fizičko stanje.

 

Iskušenja nas ponekad dovode do rešenja.  Što ih više odlažemo, opstruiramo i potiskujemo iskušenja ona jačaju, ne slabe, data su nam s razlogom, ništa nije slučajno. Rešenje je u prihvatanju na samom početku, ali nikada nije kasno.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Zavoleti sebe

Zavoleti sebe ne znači voleti sve svoje osobine, vrline, mane, stavove, koncepte, verovanja, znanja, emocije.  Kako mogu voleti svoje mane a tuđe ne?  Zavoleti sebe znači prihvatiti ono što jesam sada, sasvim, bez odricanja bilo čega, bez žaljenja, bez odbacivanja, bez krivice, jer to jesam, i samo prihvatanje je preuzimanje odgovornosti za ono što mislim, govorim, radim, živim sada. Nisu okolnosti uticale na mene da bi bio ovakav kakav sam nego moje sopstvene misli, stavovi, verovanja, dela, nedela. Okolnosti su se slagale prema mojim celokupnim verovanjima, a ne samo namerama i željama. Sva iskušenja su bila tu da mi ukažu gde grešim, i dok sam verovao da su drugi krivi za moje ˝okolnosti˝ u kojima živim nisam ni pomislio da je to moja odgovornost.  Tek kad sam ˝pretresao˝ svoja verovanja o sebi i uvideo da skoro nijedno odnosno baš nijedno ne ˝pije vode˝ tek tad sam mogao sagledati realnost svojih okolnosti, i počeo otpuštati, odbacivati svoje stavove, ˝znanja˝. Nisam imao potrebe zalaziti u neku dublju retrospekciju dovoljno je bilo da sagledam da u različitim odnosima ˝igram˝ različite uloge i da nijedna od tih uloga nisam ja.

Sad znam da se sve događa baš kako treba, i da ništa nije slučajno iako tako izgleda, pa i iskušenja primam sa osmehom jer tu su zbog mene, zbog mojih verovanja i ubeđenja a ne da bi od njih bežao ili patio.
Prihvatanjem sopstvene odgovornosti za ono što jesam mi je ukazalo da se drugi odnose prema meni onako kako me vide a ne kako bi ja to želeo, i da sa njihovom predstavom o meni ne mogu i ne treba da radim ništa, jer sam i ja druge video kroz sopstvenu rezoluciju za svakog drukčiju. Samo skidanje tih i takvih ˝naočara˝ promenilo je moje odnose sa drugima, jer sam prestao da nosim ˝agendu˝ o njima, šta su, zašto su, i nestajanjem agende nestao je i podsvesni otpor i nepotrebno presvlačenje u razne uloge.

 

Sa zadovoljstvom i sad bez iznenađenja primećujem kako se odnosi menjaju ˝sami od sebe˝ bez ikakvog napora, reči, truda.  Primetio sam i da su mi ramena opuštenija – nije bilo lako nositi sve te stavove, verovanja, agende………..

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Otpor

 

Otpor se javlja kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, i najčešće ga prevazilazimo tako što preusmerimo pažnju na neku drugu aktivnost. Time otpor nije nestao, samo je potisnut do naredne situacije.  Da bi se pojavio i održao otpor potrebna je energija. Kad potisnemo otpor ta energija ne nestaje, smešta se u telo, i svaki naredni put se pojavljuje automatski, nesvesno bez razmišljanja, a vremenom postepeno jača. Kreiran je obrazac ponašanja, navika koju održavamo. Osnovni postulat energije je kretanje, kad se zaustavi kretanje stvara se pritisak. Ta energija je blokirana u telu i umesto da teče, proizvodi napetost, a vremenom i neželjene tegobe.  Ta blokirana energija u datim situacijama pokreće i telesne senzacije, emocije.

 

Otpor ima dva nivoa, prvi onaj pojavni to ne volim, to mi ne prija, ne prihvatam, od kog je u stvari i kreiran ego, i drugi dublji koji potiskujemo. Potiskujemo nerazumevanje, neznanje, koje kreira strah zamaskiran u emocije.

Prvi način da uvidimo odakle potiče otpor je emotivni aspekt, posmatramo telo, ne tražimo uzrok otpora nego samo pratimo telesne senzacije koje pokreće otpor. Kad se pokrene osnovni nivo otpora – ja to ne volim ostanemo tu ne prelazeći u neku drugu aktivnost da bi ga izbegli, i pratimo telesne senzacije koje se pojavljuju. Sagledavanjem uvidećemo da su kod svih emocija telesne senzacije iste, različitog intenziteta.  To su samo telesne senzacije i ništa više od toga, sa njima možemo živeti bez ikakvih smetnji i kad to razumemo one prestaju da budu problem, jer ih prihvatamo takve kakve su.  Kad to razumemo i prihvatimo misaoni procesi, navike gube oslonac koji ih održava u postojanju i razgrađuju se – nestaju.

Drugi način je misaoni aspekt, da uvidimo, ko se buni, šta je to u nama što se opire. Introspekcijom dolazimo do svojih stavova, navika, dublje do izdvojene osobe, ega, i uvida da se sadašnja percepcija suprotstavlja prethodnoj percepciji, misli se opiru mislima.

I prvi i drugi način ukazuje na to da otpor pokreću navike koje smo formirali. Oslobađanje navika počinje kad otpor koji se javi posmatramo, pustimo da radi to što radi, bez bežanja u drugu aktivnost. Samo to aktivno prihvatanje i prepuštanje dešavanja u umu i telu dovodi u pitanje smisao otpora.
Naše prirodno stanje je prihvatanje, svest prihvata sva iskustva bez izuzetka. Prihvatanje je ono što mi jesmo a ne ono što mi radimo.

Tuga, patnja

Tuga, patnja je samo prekrivač, zar, veo, koji sakriva sreću. Telesne senzacije koje imamo u tom emotivnom stanju su iste ili skoro iste u svakoj emociji, razlike su u intenzitetu uglavnom. Tek kad se odmaknemo od misli koje pokreću i održavaju emociju možemo to da uvidimo. Tuga, patnja su proizvod verovanja da smo nešto izgubili, nemamo i tragamo za tim, i kad uspemo da raščlanimo sebi šta je to u suštini, dolazimo do istine da tragamo za srećom. Svaka emocija je satkana delom od sreće delom od straha. Sreća je naše osnovno stanje od kog se odmaknemo kad poverujemo da smo izdvojena osoba, tim izdvajanjem se udaljavamo i od ljubavi, suštine koja jesmo. Strah je otpor, ne razumevanje, neznanje, ne prihvatanje, i kreacija je uma, posledica razmišljanja ocenjivanja, verovanja. Strah zamaskiramo emocijama, pa ga jednostavno ni ne prepoznajemo. Održavanjem emocija u umu i telu strah samo hranimo. Neretko se tuge i patnje oslobodimo tek kad se sasvim predamo, prepustimo jer nemamo drugo rešenje. Umesto da prihvatamo ono što jeste baš tad, opiremo se i što se više opiremo emocije su sve jače. Osećamo li zahvalnost, cenimo li ono što imamo u tom trenutku dok je tu ili tek kad spoznamo da smo izgubili.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Strah

 

Strah je otpor sadašnjem trenutku, otpor prema nepoznatom, nerazumevanje i neznanje.   

Kad se pojavi strah i pokrene emociju pokušaj da ne bežiš u neke druge misli, radove, zabave, već samo biti tu pustiti ga da se iskazuje, pratiti ga. Osvestiti koje se to telesne senzacije dešavaju, pratiti te senzacije bez rasuđivanja i razmišljanja oko uzroka, povoda, samo posmatrati kao da si u bioskopu sopstvene reakcije i ta unutrašnja dešavanja skroz dok ne nestanu.  Za ovo je potrebno neko vreme ali i ono se meri u minutima a ne satima. 
Telesne senzacije koje osećaš u strahu su iste kao i u nekoj drugoj emociji jedina razlika je u intenzitetu i eventualno delu tela gde ih osećaš. 
Kad uspeš da odvojiš i posmatraš samo senzacije odvojeno od uzroka straha, prepoznaćeš da je strah samo početna misao koja inicira te telesne senzacije i strah traje tačno onoliko koliko je ta misao prisutna. Sam je održavaš ili otpuštaš. Emocija tu početnu misao samo pojačava ali opet sam si u mogućnosti da odabereš da li to želiš kao trenutno iskustvo ili ne.

Strah je otpor i neznanje. Sama prisutnost je prihvatanje i znanje.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun