Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

 

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.

 

Svest ego emocije

11898637_10207506894373293_7066881276796511387_n

Pristup kosmičkoj energiji blokiran je egom; uvidi-shvatanje blokirano je iluzijom; istina blokirana lažima; ljubav tugom; volja sramotom; zadovoljstvo krivicom; opstank strahom.

Ego     Čovek za razliku od svega ostalog živog na planeti ima i sposobnost slobodnog mišljenja. Dok je mali nešto emocija i iskustva mu usade roditelji a zatim uči na sopstvenom iskustvu, a vremenom mu se uvaljuju tuđa iskustva i ˝znanja˝ koja prihvata kao svoja. Upoređujući se sa drugima kreira svoju ličnu svest o sebi, svoja ˝znanja˝, svoje emocije stvarajući svoj identitet osobe koja ga razlikuje od drugih. Taj kreirani identitet se obično naziva egom. Razne ˝škole˝, razni učitelji imaju različit odnos prema egu. Po jednima bez ega se ne može živeti, po drugima ga treba kontrolisati, po nekima ubiti. Sami kreiramo sopstvene stavove o svemu. Boriti se protiv iluzije, a kreacija uma o nama samima je samo iluzija, ne možemo. Takođe niti ubiti tu iluziju ne možemo jer ne znamo gde joj je glava a gde rep, ne znamo gde boravi. Podatke – ˝činjenice˝ o sebi često menjamo a da to ni ne registrujemo. Ti sopstveni stavovi – mišljenja su stalno promenljiva kategorija. Poslednji uneti su oni važeći i njih se pridržavamo neko vreme dok ne usvojimo nove.. Memoriju napunimo informacijama i znanjima baziranim uglavnom na tuđem iskustvu, manji deo ispunimo kreacijom o sebi i svetu sopstvenim iskustvom, i to kao znanje nosimo sobom i ne odričemo se ˝znanja˝ i o sebi i o svemu nizašta na svetu, čak ni kad uvidimo da su promenljiva ko i čarape. U datoj situaciji iz sopstvene memorije izvlačimo ranije formirane stavove o sebi i drugima i oni traju samo toliko koliko ih imamo u umu, koliko mislimo da su nam potrebni, ne nosimo ih sobom stalno, samo ono što je trenutno u umu, što su nam čula unesu kao informacije spolja, to živimo i na osnovu toga i reagujemo. Upravo ti kreirani stavovi i mišljenja iz prošlosti su brana informacijama iz polja svesti koje su nam dostupne u sadašnjem trenutku.

Iluzija
Naučenim načinom razmišljanja kreiramo iluziju. Kad nešto imenujemo, odnosno kad usvojimo pojam za nešto o tome prestane razmišljanje. Drvo je drvo, slon je slon, reka je reka. U školi se sprečava individualnost, kreativnost, razmišljanje. Uče se ˝činjenice˝ a one su malo je reči čudne, sa dve strane granice uče se različite činjenice za iste događaje. Kad se promeni vlast promene se i činjenice. U istom razredu se kod jednog nastavnika uči da su im preci postali od majmuna, a kod drugog nastavnika da su nastali kao božje delo. U poslednje vreme ˝činjenice˝ za istu stvar, oblast se triput brže menjaju nego što oni koji pišu udžbenike uspevaju da isprate. Usvajamo ˝znanja˝ od autoriteta zdravo za gotovo i postajemo toliko sigurni u svoje znanje da ga i prodajemo. ˝Znanje˝ koje smo stekli je uglavnom tuđe iskustvo. Kad više svedoka nekog događaja ispričaju svoje činjenice pitamo se da li su bili u isto vreme na istom mestu. Ponekad nas i čula varaju. Kao šlag na tortu povrh svega navedenog svoje iskustvo kreiramo tako što ono što svojim čulima primimo obojimo svojim razmišljanjem na primer ovo je dobro, onaj ne govori istinu, ja nisam za to, to je skupo………… Te svoje trenutne ocene klasiramo, memorišemo, i njima se služimo u sasvim novim situacijama. Mi se menjamo neprestano, drugi, priroda takođe a u novoj situaciji služimo se ranijim iskustvom i dok um prebire po memoriji i poredi situaciju koja je pred nama jednostavno nije u stanju da objektivno razume tu novu situaciju iako su čula uključena jer je zauzet razmišljanjem. Sagledavanjem situacije post festum nestala je većina informacija iz tog trenutka a ono čega se setimo poredimo sa prethodnim iskustvom i tako kreiramo novo, iz jedne iluzije idemo u novu. Kad se sve to sagleda nije ni čudo što se plašimo promena. Takvi očajnički verujemo u sisteme koji su organizovani da bi ˝nama˝ bilo bolje, države, vojsku, zdravstvo, školstvo, banke, mnoge druge, i nikako da sagledamo kome je bolje, odnosno da što više hranimo te sisteme oni postaju sve gori.
Kad bi se oslanjali na svoje iskustvo mnogo više bi naučili o sebi, drugima, prirodi. Videli bi da sunce greje sve, bez obzira na rasu, veru, težinu, lepotu. Posmatrajući reku videli bi koliko smo povezani jedni s drugima, naučili bi kako se prolaze prepreke, naučili bi da čistimo za sobom kao što to reka radi ne pitajući ko je bacio. Posmatrajući stablo naučili bi da verujemo u sebe, da se opustimo kad vetar duva i kad je nevolja, a ne da se zgrčimo. Posmatrajući životinje naučili bi kako se živi u sadašnjem trenutku ne čekajući bolje sutra. Fokusirajući se na disanje shvatili bi da udišemo isti vazduh koji su disale generacije pre nas, da ista čestica koju smo udahnuli je udahnuta nebrojeno puta od svih i koliko zavisimo jedni od drugih.

Laž     Iskrenost i poštenje su stvaralačke snage univerzuma. Laži, iskrenost i poštenje imaju posledice na našu volju, odlučnost, stvaralaštvo, prilagođavanje svetu, doživljavanje sebe, prihvatanje u društvu. Za nas same je bitno da li smo iskreni, pošteni, da li lažemo jer to se radi svesno i samim tim ima posledice po nas, u tim trenucima nebitne, nevidljive ali trajne. Laž je laž, nema male, velike neophodne, sve je to laž. Kad se prestane sa lažima posle nekog vremena i samo prećutkivanje smeta. O posledicama laganja na druge neću ni govoriti. Ako dosad niste primetili sad naglašavam ono što dajete to i dobijate ali pojačano.

Tuga je emocija koja blokira ljubav ali ne ljubav shvaćenu kao emociju nego ljubav kao naše iskonsko stanje. Tuga se javlja nakon materijalnog ili emotivnog gubitka. Jačina i trajanje su zavisne od značaja koji se daje izgubljenom a ponekad i zbog ˝očekivanih˝ reakcija okoline. Tugujemo kao deca za izgubljenim igračkama, položajem, statusom, poslom. Tugujemo za bivšim ljubavima, za dragim osobama, za onima koji su nas napustili trenutno ili zauvek. Kako se odnosimo prema dragim osobama dok su pored nas? Zašto nam se sve podrazumeva pa im ne govorimo ono što im mislimo dok su tu? Tuga je bežanje iz sadašnjeg trenutka u sentiment i evociranje nečeg što ne postoji. Kad nas neko napusti zauvek, umre, maltene ga okrivljujemo, to posmatramo samo sa svoje sebične, egoistične strane, kao da ne znamo da je smrt sastavni deo života. Normalniji odnos prema životu, prema onima koji su nas napustili a i prema samom sebi je radost i zahvalnost što su deo svog života proveli sa nama, što su nas svojim prisustvom činili sretnim, što smo se sa njima vraćali svom iskonskom stanju. Sve što nam se dešava u životu ostavlja trag na nama i dešava se zbog nekog razloga baš nama a ne nekom drugom. Sve zaslužujemo iako ne smatramo da je to tako. Neki to zovu karmom, neki sudbinom, neki ne veruju ni u jedno ni u drugo, a svi se čudimo izazovima koje život stavlja pred nas.

Sramota je najniža, najteža emocija koju sami sebi možemo natovariti, teži teret od toga ne možemo nositi i ta emocija vodi direktno u samodestrukciju do smrti. Ona utiče na našu snagu volje, motivaciju za život, rad, kreaciju, odnose, zdravlje, sve to poništava, sve urušava. Češće je sami sebi nametnemo nego što nam na to ukaže neko drugi jer nam lična savest – najniži oblik svesti kaže da smo nešto užasno loše uradili jer se poredimo sa drugima. Pri tom uopšte nismo sposobni da sagledamo da bi ti sa kojima se poredimo najverovatnije uradili isto ono što smo i mi samo da su ˝hodali u mojim cipelama˝ neko vreme. Često osobe koje osećaju sramotu misle da ih okolina stalno i u svakom trenutku osuđuje i odbacuje čak i kad promene sredinu u kojoj borave i gde niko ne zna za njihove ˝grehe˝. Svoja razmišljanja, stavove osude i presude sebi ne nestaju promenom sredine. Sramota sprečava normalne odnose sa drugima jer stalno izjeda i traži ogledalo u drugima iako je tamo nema.
Sopstveno osuđivanje da smo nešto loše uradili je neprihvatanje da je to bilo naše prirodno stanje i da smo to uradili iz nekog razloga koji nam je tad bio opravdan. Preuzimanje odgovornosti je znak svesnosti, a preuzimanje odgovornosti nije odbacivanje nego naprotiv prihvatanje da sve što smo činili sebi i drugima smo mi i naša priroda, nekad svesna nekad manje svesna. Nikakvo osuđivanje i sakrivanje ne može uticati na čin koji smo uradili, to je tako kako je i to smo mi. To su iskušenja koja jednostavno moramo proći i nositi se s njima, ne odbacujući deo sebe jer to ne možemo nigde dalje odbaciti do u svoje emotivno i fizičko telo. Mi smo nešto uradili u trenutku i naknadno shvatili kako to deluje i na druge i na nas. Jednog trenutka ćemo spoznati da sve što radimo drugima radimo samo sebi iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.

Krivica je veoma niska vibracija, emocija koju sami sebi kreiramo, teža od nje je samo sramota. Dešava se da sami sebe optužimo pa potom i osudimo za nešto što smo u nekom trenutku uradili a zaboravljamo da smo uvek postupali uvek onako kako nam odgovara i da smo sve to kako postupamo mi i niko drugi. Kasnijim sagledavanjem sebe optužimo zbog neke ˝ružne˝ reči ili ˝lošeg˝ postupka i tako pojačavamo negativnu emociju. Na isti način na koji sami sebi sudimo, kad sudimo drugom pa ga odredimo krivim ta krivica nema ama baš nikakve veze sa njim nego sa nama jer je smeštamo u svoje emotivno polje – telo i kasnije se mi sa tim nosimo i borimo iako mislimo da to nema veze sa nama. Opraštanje sebi ili drugome je takođe način na koji sami sebi tovarimo krivicu, jer da bi sebi ili nekom nešto oprostili prvo proglasimo krivim. I opet tu krivicu smeštamo u svoje ˝telo˝. Razmislite malo o opraštanju, optuživanju i odnosu prema samom sebi, čemu sve to vodi i zašto se tako ponašate. Kad uvidite da vam optuživanje i krivica ne donose dobro otpustite sve svoje i tuđe ˝grehe˝ jer oni ne postoje nigde sem u vašem ličnom razmišljanju, a kad ih otpustite nestaće i iz vašeg emotivnog tela i to je put ka isceljenju.

Strah        Korene straha smo najvećim delom pokupili nesvesno kao deca, upijajući vibracije i emocije roditelja i ne znajući šta je to. Kasnije smo ga vremenom nadogradili i izgradili snažnu emociju koja sobom povlači najjače telesne senzacije od svih drugih emocija. Strah je skoro uvek povezan sa pojmovima Ja, moje, nemam, ne mogu, ne smem. Najčešći strah nastaje iz brige da će se nešto izgubiti. Strah je kao i svaka druga emocija formiran mislima, i da bi ga osetili potrebne su misli koje ga prizivaju, a njih najčešće ne registrujemo pa nam se uvek čini da je pokrenut spolja van nas nekom situacijom. Strah je pokrenut mislima, svesno ili nesvesno i jedino ga misli održavaju. Promenom misli strah nestaje kako je i došao a to jednostavno znači da je i strah produkt mišljenja, kreiran stav, obrazac ponašanja i ništa više od toga. Kad se razume da je strah misao i ništa drugo lako ga se osloboditi i rasteretiti samo nametnutih ograničenja a i očuvati i popraviti zdravstveno stanje.

Svest je univerzalna za sve što je postojalo i postoji. Iz ˝polja˝ svesti svaka ćelija, svaka biljka, životinja, svaki čovek prima potrebne informacije za život, rast i razvoj. Nema viših i nižih nivoa svesti, nego je svakom – svemu dostupna prema stepenu razvoja. Čovek je svesno biće ima slobodu mišljenja na osnovu koje kreira svoje stavove, znanja, iskustva, emocije. Upravo od tih stavova, znanja, ponašanja zavisi koliko mu je svest dostupna.

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com/dogadanja/

Razmišljanje

420-e1339148458805

Zamislimo na tren da ne postoji ego, da ne postoji podsvest, da ne postoje emocije, duša, bog. Šta nam ostaje kad toga nema. Ostajemo sami sa čulima i mislima koje nam se trenutno vrte. Nekim mislima pokrećemo telesne senzacije koje smo sami svojim ranijim razmišljanjem i davanjem na značaju naučili i prihvatili kao obrazce ponašanja u datim situacijama. Ti obrasci su uglavnom kreirani da bi lakše podneli nepoželjna iskustva i imali trenutne i brze odgovore na njih. Čini nam se da se ti obrasci pokreću sami da mi nemamo uticaja na ta ponašanja da je to nešto jače od nas i izazvano van nas kao odgovor na ono što nam prenose čula u datom trenutku.

Mi ne komuniciramo samo svojim rečima, gestovima, izgledom, odećom nego i vibracijama odnosno energijom koje uglavnom nismo svesni. Naše srce je organ koji ima više neuronskih nego mišićnih čelija i starije je nego mozak i prve informacije koje primamo iz spoljašnje sredine primamo srcem. U većini situacija nismo svesni ni informacija koje srce primi a te informacije se svode na ono što je dobro za nas i šta nam prija a šta ne. Informacije o onome što nam ne prija preuzima lični um i tada nastaju razmišljanja i zapleti.

Trenutne misli su pokretač, njima i zadržavamo obrasce ponašanja ali mislima i jedino mislima možemo i trenutno zaustaviti te obrasce. Datoteke našeg iskustva nisu male i onu koju trenutno odaberemo postaje primarna. Setimo se nekog prijatnog doživljaja – stanja i automatski se pokreću telesne senzacije dok ne pomislimo na nešto drugo, isto tako kad prizovemo neko loše iskustvo. U realnom životu se događaju razne situacije i samo naše promišljanje o njima priziva obrasce.  Šta ćemo odabrati u sadašnjem trenutku je samo na nama i nema veze sa onim šta se spolja događa jer smo u mogućnosti da sami biramo. Kad se pokrenu ti obrasci, telesne senzacije sprečavaju nas da razumemo energetske informacije koje i dalje primamo, prevedeno to znači da nismo svesni trenutka u kome smo nego komuniciramo nesvesno u afektu. Naše ponašanje zavisi od toga šta i na koji način trenutno razmišljamo, da li nešto prihvatamo, negiramo ili je irelevantno.

Kad osvestimo mogućnost izbora i prihvatanja život postaje lična krecija, igra i tad u bilo kakvoj situaciji smo tu svesni jer imamo izbor.   Misli koje nam dolaze imaju samo onu težinu koju im sami dajemo ni veću ni manju.

˝Jedna jedina misao deli nas od sreće ali isto tako i jedna jedina misao deli nas od tuge.˝

˝ Postizanje mentalne stabilnosti i mira uma je jednu misao daleko od svih na zemlji…. samo ako mogu pronaći tu misao.˝ – Syd Banks

Razumevanjem i prihvatanjem Tri principa možemo uhvatiti i usvojiti tu misao.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Reset

zoran1

Telo ne pamti informacije, pamti samo procese koji se događaju u određenim emotivnm stanjima – programe. Mi smo savršeni i kad prihvatimo misao da nam je u nekom trenutku potrebna neka od emocija telo odreaguje brzo jer je za to opremljeno, naviknuto. Pitanje je da li su nam potrebne negativne emocije. Osnove emocija smo stekli u sredini kojoj smo rasli ali smo ih vremenom sami nadogradili i odredili im gornje i donje limite. Sačuvali smo programe i kad ih svesno a češće nesvesno uključimo razmišljanja ih pojačavaju, smanjuju ili isključuju. Do kada, kako i koliko ćemo koristiti te programe sami odlučujemo iako nam izgleda da su oni izazvani spoljašnjim događajima, rečima utiscima. Osnovni problem je što smo sa tim programima limitirali neke od telesnih ćelija pa one ne izvršavaju sve one zadatke za koje su namenjene sa punim kapacitetom nego čuče spremne da bi što brže i bolje odgovorile na zahtevanu pokrenutu emociju. Samo razumevanje kako su kreirane emocije je dovoljno da bi ih razumeli, i ODLUČILI da li nam takve trebaju ili ne. Kad svesno odlučimo da nam ne trebaju, ćelije se vremenom potpuno resetuju za obavljanje funkcija za koje su namenjene.

Razumevanje i prihvatanje Tri principa olakšaće reset.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Isceljenje nastavak

Univerzum-4

Isceljenje shvatamo na različite načine, najčešće kao izlečenje od raznih bolesti. Isceljenje je kad prihvatimo sve svoje emocije, mane, vrline, nesređene odnose, simptome, bolesti, sva svoja iskustva „dobra i loša“ sasvim i u potpunosti bez ograda, krivice, žaljenja, odbacivanja, potiskivanja. Umesto što dozvoljavamo da nas sve to određuje i utiče na naše psihofizičke osobine, karakter, i udaljava nas od onog što jesmo, potpuno prihvatanje nas oslobađa i omogućava da živimo sadašnji trenutak. Simptomi i bolesti su samo način na koji nam se telo obraća i govori gde su smeštena naša potiskivanja, nerazumevanja. Isceljenje je prihvatanje da je sve ono što nam se dogodilo a i ono što nam se trenutno događa upravo potrebno baš tada i na taj način. Isceljenje je i razumevanje da smo svi mi jedno, deo jednog velikog organizma koji nam je teško sagledati iako nam svaki dan donosi potvrde kako mnogo zavisimo jedni od drugih. Isceljenje je razumevanje da je ceo univerzum jedna celina i da svaka i najmanja čestica ima uticaja na sve ostalo.
Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Traganje

10440138_752784728127179_7368071974252332768_n

Mnoga učenja ispravno nas upućuju na to da je nešto sa našim mislima boje reći razmišljanjima pogrešno i da je tu uzrok i rešenje.  Posmatranje misli, meditacija, pozitivno mišljenje, boravak u vortexu, razna tumačenja zakona privlačenja,  EFT, Bars i mnoge druge tehnike se koriste da bi kontrolisali svoje misli, bili bez njih, da bi otpustili podsvesne programe, utišali ego i sve te tehnike su delimično uspešne,  ali svako od nas traži svoj put i način tražeći učitelje, gurue, listajući  biblioteke.

Meditacijama se širi svest i spoznaja, ali  vođene meditacije su žmurenje uz zvuke recitacije a veoma je bitno kakve su i čije te recitacije odnosno koja im je namera jer se često namera i naslov ne podudaraju. Pozitvno razmišljanje je žmurenje na jedno ili oba oka, guranje sopstvenih nedostataka i nerazumevanja pod tepih i način da se lakše sapletemo o sopstvene noge gledajući uvis. Igranje zakonima privlačenja je nerazumevanje da ih živimo sve vreme jer nam vraćaju sve naše vibracije i pozitivne i negativne a ne samo naše upakovane namere.  Vortex pozitivno mišljenje uz nedovoljno poznavanje zakona privlačenja donosi kratkotrajne dobitke, ali i teška razočaranja jer to je totalno nerazumevanje života ako je jasno da zalaskom sunca nastaje tama, da posle kiše dolazi sunce.  EFT i Bars su tehnike kojima se oslobađaju energetski kanali i dovode emocije u balans. Postoje škole i tehnike koje nas vraćaju u regresiju i na taj način čiste negativne paradigme i emocije i to su dugi i teži procesi.  Iščitavanje biblioteka je dugotrjan i često beskrajan proces sa kojim osvajamo nova znanja i usvajamo tuđe ideje i stavove dok ne nađemo neke koje nam trenutno više odgovaraju.

Sva ta traganja su procesi, treniranja, izučavanja, praćenja drugih.  Usvajanjem Tri principa koji to jesu principi i ništa više ali ni manje nestaje potreba za sleđenjem drugih a otvaraju se potpuno nove dimenzije u shvatanju života. Prihvatanjem i razumevanjem tri principa prestaje potraga i mentalna igra ličnog uma pa slika o sebi, drugima, događajima, stvarima počinje da se kristališe i pojašnjava i tek tad uviđamo jednostavnu istinu da smo tragajući odlazili od sebe jednostavno verujući da drugi ˝znaju˝ bolje  dok su ljubav, mir, blaženstvo, mudrost, istina su uvek bili tu u nama.

Tri principa Univerzalni Um, Univerzalna Svest i Univerzalna misao  na sasvim jednostavan i svima razumljiv način objašnjavaju kako smo kreirali svoja iskustva, emocije, paradigme  dostupni su evo već 40. godina zahvaljujući Sidney Banksu  a skoro da su potpuno nepoznati na ovim prostorima.  Um svest i misao su duhovni dar koji nam omogućava da vidimo kreaciju i vode nas kroz život.  Mentalne funkcije nebi postojale bez njih. Njima gradimo sva svoja iskustva.

Svaka ćelija prima i šalje informacije, koristi univerzalni um –  sam život. Lični um je u stalnom stanju promene za razliku od univerzalnog konstantnog. Potrebno je razumeti da univerzalni um i lični um nisu dva uma koja misle različito, već samo dva načina korišćenja istog uma. Univerzalni um je uvek sa nama gde god da smo.  Sinhronizovanje ličnog i univerzalnog uma donosi mir i harmoniju u naše živote.

Svako od nas je nakačen na univerzalnu svest, neko retko, neko češće, neko stalno. Svesnost nam omogućava prepoznavanje forme, oblika kroz izražavanje misli. Spuštanjem nivoa lične svesti gubi se osećanje ljubavi, razumevanja, jedinstva i uvodi nas u svet praznine, zbunjenosti i očaja a kad povratimo jednostavnost misli vraća nam se osećanje ljubavi i razumevanja.

Svi mislimo i služimo se univerzalnim mislima da bi razumeli sebe, sve ostale i sve što postoji. Misao je božanski alat i dar sa kojim smo svi rođeni i misao je kreativno sredstvo koje nas vodi kroz život. Misao je glavni ključ koji otvara svet realnosti za sva živa bića. Misao je nedostajuća veza koja nam daje moć prepoznavanja iluzije odvojenosti između duhovnog i fizičkog sveta. Najveći dar koji imamo sloboda mišljenja često kreira i sopstvene zatvore, jer nam nedostaje snage da se predomislimo.  Lični um je kreator svih nevolja, svih očekivanja, svih ideja i lažnih veličina.  Mi nemamo kontrolu šta će drugi misliti ali možemo kontrolisati svoje misli.

Mudrost je urođena inteligencija i svako je ima duboko u svojoj duši u istom mestu gde je osećanje ljubavi, mira, razumevanja i zadovoljstva. Sva naša iskustva kreirana su mislima, ličnim razmišljanjima i svako od nas ima sasvim različitu percepciju i sebe i svega što postoji. Sami smo iskreirali svoj ego i stvorili indentitet. Sami smo kreirali i svoje ˝negativne˝ emocije udaljavajući se od mira i ljubavi i svako od nas ima različit gornji i donji prag ako to mogu tako nazvati emocija.   Sami smo kreirali i svoje podsvesne programe, niko drugi nego sami svojim razmišljanjima.  Navike i zavisnosti nam olakšavaju beg iz sadašnjeg trenutka ali često i smetaju pa ih se teško možemo rešiti  dok ne razumemo kako smo ih i zašto kreirali. Kad nam je jasno kako smo kreirali iskustva, emocije, paradigme, navike jednostavno i lako je osloboditi se svega onoga što nam ne treba i što nas sprečava da vidimo stvari kakve jesu umesto da ih vidimo onako kako mislimo da jesu.

Tri principa su principi, isto kao i princip gravitacije o kome ne  razmišljamo jer znamo da deluje. Jednostavan uvid u stanje stvari je dovoljan da potpuno promenimo percepciju i način razmišljanja i da svesno utičemo na svoj život u svakom trenutku bez paradigmi, neograničeni emocijama donosimo odgovarajuće odluke.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com

Prihvatanje

482535_699284876778467_1893877177_n

Mi jesmo savršena bića, nemamo na sebi šta raditi da bi promenili svoje stanje svesti, jedino što možemo promeniti je način razmišljanja o sebi i svetu. Sve o sebi i svetu oko sebe spoznali smo svojim ličnim umom i razmišljanjem kreirali u svom umu svoj lični svet, i otuda razlike kod svakog od nas. Celokupni svet koji je oko nas ne spoznajemo, jer smo se oslonili na svoja osnovna čula, a svet nije samo materijalan. Odakle nam emocije i kako su kreirane nemamo pojma. Nematerijalnu stranu ne poznajemo i teško prihvatamo jer ne razumemo kako funkcioniše. Lični um odnosno ego nas kontroliše i sve o čemu razmišljamo logički slaže i povezuje, a neformalni deo stvarnosti koju ne poznaje jednostavno odbacuje. Ne znamo ni kako smo kreirali svoja iskustva ni emocije ni podsvesne programe a hteli bi da podignemo lični nivo svesti.
Pozitivna razmišljanja su samo igra za lični um – ego a i dalje ostajemo na istom nivou svesti, samo nam je nos malo više podignut pa ćemo se lakše saplesti o prepreku koju ne vidimo.
Igranjem sa zakonima privlačenja nešto ćemo privući ali i nešto što nam i te kako treba od sebe odvući.
Danas postoje mnoge tehnike i programi za uklanjanje neželjenih emocija, navika, stresova, depresija, podsvesnih programa, na primer EFT, bars su drastično uspešniji od mnogih drugih za koje znam, ali su i oni slično kao i dijete koje držimo a nismo se rešili uzroka zbog kojeg smo gojazni, a sami smo ga kreirali.
Jedan od malobrojnih načina na koji se stvarno menjamo i koji nas dovode u balans su cvetne esencije – kapi koje nas svojim kombinacijama i vibracijama za relativno kratko vreme balansiraju, harmonizuju, omogućavaju uvid u naša duhovna i emotivna stanja.
Tehnike koje naučimo i primenjujemo su samo zabava za lični um i daju nam privid da nešto radimo i da se nešto dešava. Sa mislima, svešću nema se šta raditi. Tu se može samo presipati iz šupljeg u prazno.
Jedino što možemo a i trebamo promeniti su naša lična razmišljanja, stavovi prvenstveno o sebi pa tad i o drugima, svemu. Samo ako shvatimo kako smo ih kreirali jer inače će nam lični um – ego opet to isto raditi, tek tad nam može biti jasno da su pogrešna, da smo ih sami sebi natovarili pa ih ponosno nosimo a u stvari nas samo ometaju.
Ono što nas ograničava je shvatanje tih ličnih ocena i stavova o sebi i o svetu kao aksioma, činjenica, a ne primećujemo kako ih često menjamo. Osvestiti da su ti ˝aksiomi˝ promenljivi i da nisu aksiom kako nam se čini, nego nam samo odmažu u sagledavanju sebe i svega oko sebe, ne zahteva nikakav rad, vežbu, trening, zahteva samo odbacivanje nepotrebnog sumnjičavog umovanja.  Prihvatanje!

Ljubav i emocije

10933797_10153095262110850_1420080537060542039_n(1)
Ljubav nije emocija kao što se uglavnom tumači, ljubav je stanje, osnovno stanje svesti, u kome nema umovanja, ocenjivanja, dodavanja i oduzimanja. Ljubav je potpuno poverenje, prepuštanje i prihvatanje. Razumevanje da je ljubav emocija proizilazi iz straha od prepuštanja, gubljenja kontrole, neprihvatanja, nepoverenja. Ljubav shvaćena i prihvaćena kao emocija je kreirana mislima, pa može biti i iz interesa, pa može i da boli, i da nas čini manje vrednim pa smo ljubomorni, pa smo uplašeni od ostavljanja, pa nas partner ne razume a mi sve razumemo, zatim strah od prevare, utisak da ja volim više a partner manje, razna očekivanja realna i nerealna……… Razmišljanje o ljubavi nije ljubav nego samo razmišljanje. Ljubav je odluka da dete, nekog, sebe, nešto, svet, univerzum, Boga, volimo. Sami biramo.
Emocije su stvorene ličnim umom odnosno egom, razmišljanjem, umišljanjem, ego sam po sebi kreira odvajanje, izdvajanje, neprihvatanje, neslaganje.
Dete kad se rodi ono je čista uma, iskonska ljubav, svetlost, blistavilo, bez ega, koji se pojavljuje nekoliko godina kasnije kad dete počne da razmišlja. Često se desi da od dece od 4 do 10-te godine života čujemo mudrosti za koje ne znamo odakle im. Prosto ne verujemo da su to deca izgovorila. A ona su samo duboko povezana sa univerzalnom životnom inteligencijom. Kasnije se ta veza polako gubi jer ih odvajamo od blistavila, igre i kreacije, prenosimo im svoja iskustva i emocije svesno a najčešće nesvesno, takođe im punimo um nepotrebnim podatcima koje moraju da bubaju da bi ih zapamtili. Počinju da nas oponašaju, da se takmiče, da se razlikuju i da sumničavo razmišljaju, mere i ocenjuju sve sto vide, čuju.
Naš lični um – ego sam kreira programe i prečice za razliku od računara i smart telefona za koje treba da kupimo programe. Programi na računaru služe da nam izvrše brzo i kvalitetno neke operacije, gledanje slika, filmova, slušanje muzike, čitanje, surfovanje netom. Programi koje kreira ego služe da brže i efikasnije odgovorimo na slične situacije koje nam se ponavljaju u životu. Neki programi se smeštaju u nesvesni deo, podsvest i ima ih dovoljno za različite životne situacije, događaje, stanja. U ponovljenim situacjama, stanjima jednostavno ih prizovemo svojim ličnim mislima kao odgovor na trenutak u kome smo i uvek nam se čini da je naša reakcija izazvana nečim spolja a ne našim mislima. Neki od tih programa su jači, nabijeni sa više energije i njih nazivamo emocijama, pa oni sem automatskih postupaka – odgovora na date situacije, povlače i jače ili slabije telesne fizičke reakcije i njih zovemo emocijama. Strah je jedna od najjačih emocija, najčešće se strahovi kreiraju u ranom detinjstvu i kako starimo bivaju sve jači. Svako od nas ima različite strahove, a isti strahovi su različitog intenziteta kod pojedinaca i sve su to dokazi da su kreirani mislima odnosno razmišljanjem i umovanjem.
Malo dete kad počne da se vere kojekuda, da se vrti oko svoje ose ili da skače sa stubića na stubić ili po stepeništu ono jednostavno uživa ne razmišlja, ono je sama igra, kreacija, radost. Kada roditelj u strahu da dete ne padne podvikne par puta taj strah se prenosi na dete i tad više dete nije opušteno, slobodno, tu igra prestaje da bude kreacija i ono počinje da misli kako će napraviti sledeći korak. Dete ne prohoda tako što mu se objašnjava teorija kako i šta nego samo ponovnim ustajanjem posle svakog padanja. Roditelji postupaju najčešće u najboljoj nameri, a takve namere nemaju uvek najbolje rezultate.
O ljubavi sami odlučujemo ili je kreiramo mislima, a emocije isključivo kreiramo sopstvenim mislima, i izbor je naš jer imamo slobodu mišljenja, slobodnu volju.

Za besplatan uvodni razgovor o Tri principa  sat vremena skypom ili telefonom prijavite se na mail: e1zemun@gmail.com