Ego

11010612_941919442520155_300441170872590468_o

Koliko muke i nauke oko nečeg što ne postoji. Ako postoji gde je, gde boravi. Kazaćete verovatno da postoji u umu. Šta je um da li je to materija, da li jeum mozak, pa je sve što naučimo smešteno u mozgu. Nauka još uvek nije ˝izvadila˝ nijedan podatak iz mozga a nije da se ne trudi. U mozgu su neuroni koje povezuju sinapse stvorene hormonima ali podataka nema. Gde su? Mozak je procesor koji obrađuje podatke koje mu donose čula, i misli koje dolaze iz svesti. Obasci ponašanja, navike koje se češće ponavljaju kreiraju sinapse. Zašto sinapse? Sinapse čuvaju i omogućavaju brzu – trenutnu reprodukciju telesnih reakcija kada se ponove slične situacije u kojima su i nastale, kreirane. Veze neurona sinapsama nisu konstantne, sinapse postaju deblje, slabe ili nestaju zavisno od učestalosti ponavljanja stavova, verovanja, znanja koje usvajamo ili odbacujemo. Najveći uticaj na stvaranje, kvalitet i kvantitet sinapsi kreiraju naši odnosi, identiteti prema roditeljima, rodbini, prijateljima, ljubavima, strancima, neprijateljima, potčinjenima, nadređenima, prirodi, društvu, poznatom, nepoznatom… Odnos prema nekom se tokom života često menja i ne retko jedna reč, rečenica je dovoljna da nekog iz kategorije dragih premestimo u neprijatelje i obrnuto. Ovde je bitno uočiti da često zaboravimo koja je to reč, rečenica bila ali je reakcija ostala sačuvana. Izgubio se podatak ostala reakcija koja utiče na odnos. Skup tih reakcija zovemo identitetom i on je odbrana sopstvenog lika i dela a pošto imamo mnogo različitih odnosa, nosimo i gomile identiteta sobom. Skup tih identiteta nazivamo egom. Tu je skriveno mnogo suprotnosti, suprotnih osobina, navika, reakcija i ˝pozitivnih i negativnih˝. To znači da je dovoljno da se neka osoba pojavi pred nama i reakcija – odbrana je pokrenuta bez smislene potrebe. Čak i kad je prijateljski i ljubavni odnos u pitanju nesvesna reakcija je u toku. Zašto naglašavam nesvesna. Samo zato što se ponašamo iz navika koje pokreću slične misli pa tad nismo u stanju da prepoznamo ono što je trenutno pred nama. Često menjamo svoja raspoloženja, kad smo dobro smatramo da je sve u redu jer tad nema misli koje nas opterećuju, ali čim smo i malo ugroženi tad nije dovoljna samo odbrana na licu mesta, tu ugroženost ispoljavamo i dalje, pa se ˝praznimo˝ na osobama koje nisu uticale na ugroženost. Ako sebi dozvolimo da izađemo iz trenutnog identiteta možemo primetiti da osoba koja nas ˝ugrožava˝ rečima, delima nosi svoj trenutni ili trajni problem koji nema veze sa nama iako se ka nama usmerava, ispoljava. Retki od nas primećuju, registruju da se odbrana, identitet pojavljuje neko vreme pre nego što dotična osoba uđe fizički u prostor u kome smo, i da su reakcije, navike već pokrenute. Šta pokreće te automatske reakcije. Svest. Svest nije um, ne može se shvatiti, podrediti, kontrolisati umom. Informacije svesti ne primamo umom, umom ih tumačimo jer ih nerazumemo, ne znamo šta su, odakle potiču, pa ih upodobljavamo svojim stečenim navikama znanjima, i upravo ta tumačenja kreiraju idenitite. Postulat ˝mislim dakle postojim˝ ne odgovara istini, šta kad nema misli, postojite li tad, kad ste mirni, sretni zadovoljni. Umom kreirate oblik strukturu svog fizičkog tela, jer se reakcije, emocije pohranjuju u ogranima i to tako što menjaju strukturu blokirajući protok svetlosti, razmenu vode – informacija u ćelijama. Promene navika, odnosa i ponašanja utiču na zdravlje, isceljivanje. Umom kreiramo odnose, GLASOM protok energije u sopstvenom telu ili blokiramo ili oslobađamo, a ograničavanje protoka na jednom mestu proizvodi više kretanja na drugom. Energija je neprestano kretanje, informacija, nije ni pozitivna ni negativna, samo stavovi, misli mogu biti pozitivni i negativni zavisno od sopstvenog verovanja. Mrak, tama nije suprotnost već samo veći ili manji nedostatak svetla. Insistiranje na suprotnostima je stvorilo izdvajanje, navike, ego.
Reč nije stvorila ego, nema pozitivnih i negativnih reči, nije ni misao, stvorile su ga navike, stavovi, kako se menjaju stavovi tako se i ego menja, boriti se protiv ega ne možete, nema datoteka koje su ga kreirale, znači ne možete brisati nepostojeće datoteke. Šta možete? Sagledajte sopstvene navike. Osvestite ono što izgovarate. Sve što izgovarate odnosi se na vas. Ono što drugi izgovara odnosi se na njega, ne na vas, ne uzimajte to lično, kad ne uzimate lično u stanju ste da čujete i sebe i drugog, a drugi su nam samo ogledala, pred kojima ispoljavamo navike ili korigujemo svoje stavove ali ne o njima nego o sebi.
Reč je moć i kad govorite, govorite sa smislom. Budite svesni svrhe sadržaja onog što kažete.
Pažljivo slušajte druge jer su verovatno blizu vas zato da vam nešto važno kažu. Nešto što trebate čuti.

 

ivan ivanda

Posvećen širenju i razumevanju Tri principa  Svest, Um i misao, koje je spoznao Sid Banks. Zahvalan na daru koji je Sid ostavio svetu.

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob., Viber, WhatsApp: +381 (0) 69 26 04 961

Skype: e1zemun

https://razgovorisaivanomtriprincipa.wordpress.com

Jedan od razgovora sa Ivanom

On: Mene interesuje samospoznaja,prosvetljenje.

Ivan:Nemoj da te interesuje, jer to jesi Interesovanjem se ubeđuješ da nisi

On: Haha sve to znam sto bi rekli intelektualno.

Ivan: nije to samo intelektualno, svestan si svega, okoline, misli reči,
kad se misli javljaju?
kad nešto ne prihvataš delimično ili potpuno
ili kad treba da se setiš

On: Ocekujem da se nesto desi u meni sto ce da potvrdi

Ivan: rad na sebi ne treba da bude traganje za prosvetljenjem, nego pražnjenje uma, verovanja, stavova, navika,
ne bukvalno pražnjenje nego prosta odluka da sve te navike nisi ti, nisu istina, aksiom, ili barem nisu sad ako su nekad i bile
desilo se da postojiš, to je sve što ti je trebalo da se desi. Ostalo ti biraš, nesvesno prihvatanjem, svesno odbacivanjem.

On: Sve mi je to jasno ali ocekivanje da se nesto desi da jednostavno sa sigurnoscu znam kao ti.

Ivan: e da ja sam siguran, ne veruj mi ništa
samo ono što se poklapa sa tobom, trenutno
jedino što treba da znaš je da ništa ne znaš
to je tako jednostavno da ne može bit jednostavnilje.

On: Bas zato i mislim da mora postojati nesto vece.

Ivan:ti si to veće
van tebe nema ničeg
ali, progutaćeš to kad odlučiš, a ne kad naučiš

On: Svi tzv.prosvetljeni kazu da imaju osecaj besmrtnosti

Ivan:pusti to, telo umire, to što nosi, vodi, čini to telo ne umire
ako si svestan svojih misli nisi misli, svog tela nisi telo

On: To da

Ivan: Samo postepeno odbacuj svoja verovanja ma kakva bila
Nauka stalno izbacuje nove teorije teoreme, znači sve je netačno, Tvoja stanja zavise od trenutnilh raspoloženja, misli odnosa, znači ni to nije istina, ni to nisi ti.
Ako baš hoćeš da čuješ šta si evo ovako rečju duša. A duša je svest, ljubav, energija.

On: Magistrirao sa krisnamurtija,nisargadatu,maharsija,tola itd. Ali kao da mi hvali jos jedan korak.

Ivan: Taj korak je prestajanje traganja. TAČKA.

On: Hvala

Ivan: Ne treba da se boriš sa egom, ne postoji, umišljena kategorija.
Navike, emocije, strahovi, umišljeno takođe.
Samo se par puta uhvati da to što deluje nisi ti

On: I to mi mije jasno samo ne mogu da kzem ja sam to.

Ivan: Nisi ništa i sve si.
A najviše si ono što ti um kaže.
Dok mu veruješ.
Kad odlučiš da mu ne veruješ tad znaš.

On:E,to tad znas mi treba.

Ivan: Ne treba ti uopšte, samo umišljaš da ti treba.
Um te ubeđuje da ti treba.
Znaš a ne veruješ da znaš.

On: Bas tako uvek mislim ima jos.

Ivan: Hoćeš potvrdu, pečat, overu.

On: Tako nekako

Ivan: Zaboravi jer to ti može dati neko drugi, ako ti daje tad ne zna, to je samo tvoja odluka, stav i niko ti tu ne može ni pomoći ni odmoći. Sam ti moraš reči sopstvenom umu da pojma nema. Za utehu ni jedan um ni tvoj ni tuđi pojma nema.

On: Ok, hvala puno.

Ivan: Hvala tebi.
Sviđa mi se ovo ćasskanje.

On: Odavno te pratim i ti si mi najubedljiviji od ovih na fb.

Ivan: Hvala. kažem ne veruj nikom, ni sebi, ni knjigama, ni autoritetima, nemaš šta da naučiš, a imaš puino toga da odučiš.
Što više odučiš, to ti je sve jasnije.

On: Da da ali bez njih nebi dospeo dovde.

Ivan: O da, kako ne bi. Poznaješ stare, bake deke, one koji žive u malim mestima, koliko mudrosti ima u njima bez ikakve škole, knjiga, samo posmatranje prirode, života.
Mi imamo previše informacija i muku da odlučimo šta jeste šta nije.

On: Mislio sam na jevandjelje dobru vest da oslobodjenje postoji.

Ivan:Slobodan si kad rešiš.

On: Ok.
Pozdrav, hvala.4

Ivan: Hvala tebi pozdrav.
Mogu li pustiti ovo kucanje kao objavu, deluje mi odlčno, većina ˝radnika na sebi˝ ima slične dileme.

On: Moze naravno ako ce da koristi.

Ivan: verujem da hoće, živ dijalog, iskrena pitanja i odgovori

On:Naravno uvek.

Ivan: malo reči a dosta kazano

On:Tako je meni ja dosta koristilo.

Ivan:Tačnije tvom umu dosta, tebi ništa.

On: Ok.

Ivan: Odbaci sumnje. Pre pitanja već imaš odgovor a sumnja te muči pa se pitaš.

On: Tako je.
Ivan: vidiš sve znaš a praviš se da ti treba još.

On: Naravno da mi vise teorije netreba imam je i previse ali to cicto znanje ili neznanje nikako da se ucvrsti.

Ivan: Opet ti: trla baba lan. Sve što turiš u um i što se čvari tamo je neznanje iako ti drukčije izgleda.
Sve se menja, svake stotinke sekunde rečenica koju sad napišeš je pogrešna kad je napisanu pročitaš

On: Osecam ja to ja postojanje ali ono nista ne govori kako da znam da je to to

Ivan: Prestani da sumnjaš. da ocenjuješ, kategoriziraš
prihvati tako je kako je, tvoje ocene stavovi verovanja ništa spolja ne menjaju.
Menjaju tebe.

On: Samo da budem ovo ja bez ja.

Ivan: Posmatranje, ali ne kao svedok, samo posmatranje i mirovanje – tačnije ne slušanje uma, daju ti odgovore koje tražiš.
Uvek je tu neko ja, neki identitet, tvoje je samo da mu ne veruješ.
Odgovori u početku nisu trenutni, postaviš pitanje i odgovor ti dođe sam potrebno je samo da ga prihvatiš. Vremenom se vreme odgovora skraćuje, tako da je sumnje sve manje, a očiglednog iskustva sve više.

On: Ok.

Ivan: lepota je u tome što se odgovori koji ti trebaju na ista pitanja, menjaju, nove dubine i širine, a to opet od tebe zavisi, . znači 4 P.

On: Cetri principa.

Ivan: potpuno prepuštanje prihvatanje poverenje.
principa su tri, svest um i misao.

On:Svest posmatra um i misao.

Ivan: i omogućava
um je ili alat ili gospodar, u svakom slučaju kreator.
Zapitaj se malo ovako. Zamisli da čula rade naopako, da prikazuju ono što je u umu pa ti to vidiš čuješ spolja.

On: Malo mi deluje tesko za napraviti.

Ivan: Samo uvidi dilemu, šta je istina, da li nam čula donose iskustvo spolja, ili um putem čula proizvodi slike zvuke mirise, dodire pa to doživljavamo kao film.
Potom uvidiš da dobar deo tvog iskustva jeste iz uma, da nisi tamo smestio sve što se u nekom trenutku dogodilo spolja nego samo tvoje reakcije na taj trenutak.
Ne znam kolko sam bio jasan.

On: Sve se krcka u umu to mi je jasno.

Ivan: I najvažnije i jedino što treba da odlučiš, ne da naučiš, nego da odlučiš je da ti nisi taj um.
Um ti dođe ko i papir, trpi sve, a možeš ga koristiti na razne načine 🙂

On:E jos samo odluka

Ivan:Um je nepotpuna, strašno umanjena replika svesti koja nas uverava da smo izdvojene jedinke.

On: Um u sustini i nije svestan svesnost mu daje postojanje.

Ivan: Um je umišljena kategorija, um je u stvari baza podataka, nešto slično sd disku, gde pišeš brišeš i zadnji zapis važi.

On: Da da i to mi dogje kristalno jasno.

Ivan: Kad ti bude dosta kopanja, nasmejaćeš se sam sebi.

On: Uvek me nesto zaustavi i kaze nije to to.

Ivan: Ne verovanjem svom umu nećeš izgubiti pamet, sećanja, iskustva, samo ćeš znati da su to tvoje trenutne ocene nekih odnosa događaja, ali i da su one određivalje sve tvoje reakcije i odluke.
određivalje kasnije reakcije i odluke, jer si uveren da si neki od identiteta uloga.
a to opet ne znači da nisi bio svestan u životu, nego da si se poistovetio sa identitetima i ulogama. jer svestan jesi sve vreme.

On: Naravno svesnost je sve.

Ivan: Prema tome tragati za svešću, prosvetljenjem?
Prosvetljen jesi onoliko koliko svetlosti pustiš da prolazi kroz tvoje ćelije
brige, strahovi, identiteti, emocije samo zaustavljau protok svetlosti, vode i u ćelijama umesto razmene energije nastaje bara.

On: Znam da je iz uma ali cini se da sam jos korak blize posle ove konverzacije,mnogo hvala Ivane.

Ivan: Hvala tebi na tebi.
Pusti um da radi svoje, ti svoje i to je to.

Uhvatiti sadašnji trenutak?

ura

Zbunjuje li vas pojam sadašnji trenutak i objašnjenje da kad je uključen um, kad se javljaju misli niste u sadašnjem trenutku, da ste manje svesni i slično.
Uvek ste u sadašnjem trenutku, šta god se dešavalo,kako god reagovali, kuda god vas misli vode. Svest je sve vreme prisutna u istoj meri u svakom trenutku, ne možete je imati pa nemati, ili imati više ili manje.
Sva iskustva, delovanje, misli se dešavaju u svesti, um tumači, ocenjuje i klasifikuje ta iskustva, tačnije naše mentalne, telesne, emocionalne reakcije na iskustva, odnose, događaje.
Koliko reči rečenica izgovorite dnevno bez prethodnog promišljanja, koliko akcija preduzmete takođe bez promišljanja? To ne govori da svest nije prisutna baš naprotiv da jeste. Sigurno je da niste bezumni kad izgovarate i delujete bez promišljanja svake izgovorene reči i akcije, znate tačno i šta govorite i radite.
Problem i poenta nije u mislima koje se trenutno odigravaju, već u onim davno zaboravljenim kojima smo kreirali svoja uverenja, identitete, uloge, emocije. Reakcije koje imamo u određenim ulogama, odnosima, situacijama se ponavljaju po automatizmu jer su usvojene za odbranu ili za veličanje sopstvenog lika i dela. Sopstveni lik i delo se sa svakom novom klasifikacijom, ocenom, reakcijom menja a da to ne registrujemo jer veći deo vremena delujemo i govorimo bez promišljanja iz svesti. Samo u situacjama kad treba braniti ili veličati sopstveni lik i delo, umišljeni konstantni identitet, ulogu, reagujemo ˝nesvesno˝ jer nam je to važno. Zašto nam je važan taj promenljivi identitet, identiteti? Mogu li nas nečije reči, stavovi, mišljenja ugroziti? Da li nas to što čujemo ugrožava ili prihvatanje da je to što čujemo istina pa treba da se branimo. Kad ne preuzmemo darove koje nam donose oni ostaju donosiocu.
U suštini ugrožavaju nas sopstvene ocene, stavovi o sebi mnogo više nego bilo šta što čujemo, jer sami sebi svojim ubeđenjima stvorimo zatvore iz kojih bi posle nekog vremena da izađemo, pa tražimo ključeve kod drugih, autoriteta, učitelja, tehnika.
Drugi nemaju naše lične ključeve, svako svoj nosi sa identitetom dok ga ne preispita da li je bar ono najvažnije što smatra o sebi aksiom, nepromenljiva istina u svakoj situaciji, ulozi, odnosu. Ako nije aksiom zašto ga braniti, veličati, nositi. Kad otključaš svoje identitete, razumećeš i druge, nestaće potreba i za odbranom i za veličanjem a i za tehnikama da navataš sadašnji trenutak.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Mob. whatsapp, viber: +381 (0)69 26 04 961

Skype: e1zemun

Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Ja vs ja

Ako je sve Ja, tada sam i ja Ja. Zašto mi tad prija ili smeta ako mi neko drugo ja kaže nešto. Sve to što Ja čuje, vidi, oseti, ja protumači. Zanimljivo je što svako ja ima svoje tumačenje, koje se menja od iskustva do iskustva.  Ako Ja učestvuje u svakom iskustvu, dešavanju, promeni, očigledno da ja ima svrhu da proživi i protumači svoje iskustvo drukčije od ostalih ja. Sve dok ja ne uvidi da su sva ja odraz njegovog Ja trudiće se da utiče na druga ja da bi ih prilagodio sebi. Kada ja spozna da mu se u svakoj situaciji obraća njegovo Ja lako će prihvatiti sva druga ja, jer sve ama baš sve što gleda, sluša, oseća namenjeno je njegovom ja da se upozna sa sopstvenim Ja.  Očigledno je da ja ima potrebu da bude u pravu, da se trudi da prihvata ostala ja, da preispituje svoje ja, a tek kad uvidi da je to prirodan i potreban proces prepoznavanja sopstvenog Ja, spoznaće  ISTINU da nema drugih Ja nego da je Ja stalno tu prisutno šta god mislio, radio, osećao.   To Ja se ne trudi da prihvata nešto, to Ja je apsolutna Ljubav, u tom Ja je sveukupno iskustvo, znanje postojanja. Bez tog Ja ne bi imao nikakvo iskustvo, ne bi postojao.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Utišavanje uma

Ne možemo misliti dve misli u isto vreme, pa usmeravanjem na disanje prekidamo misli. To nam daje predstavu da smo svesni sadašnjeg trenutka pa su informacije koje primamo čulima jasne samim tim što je isključeno ocenjivanje i razmišljanje.  Kod ovakve koncepta je greška što svest brkamo sa umom, mislima, razmišljanjem. Poverujemo da je svest prisutna samo kad nema misli i razmišljanja. Trudimo se umom – utišavanjem uma povećati svesnost, jer imamo percepciju da se misli javljaju u umu, da iz uma proizilaze.  Iz uma proizilaze naši koncepti, verovanja, znanja, stavovi, ocene, mišljenja, oni su produkt uma i razmišljanja.

Misli se pojavljuju u svesti iz svesti,  one su samo trenutna zgusnuta vibracija svesti a razmišljanjem odnosno trenutnim vezivanjem za tu misao pokreće se proces mišljenja, i na osnovu sopstvenih navika, ovo mi prija, ovo volim, ovo ne volim, donosimo ocene i zaključke.

Gde je um kad ne postoji proces mišljenja, kad se misao završi?  Najveći procenat onog što izgovaramo i radimo dolazi bez razmišljanja jer imamo usvojene stavove, navike, ocene, a razmišljanje se pokreće kad tražimo neku misao – podatak iz prošlosti ili budućnosti, kad tražimo argumente da podrže sopstvene stavove, ili dok učimo neki proces.  Znači razgovaramo i delujemo uglavnom iz navika, proces mišljenja, um nije stalno uključen. Svoje stavove, znanja ispoljavamo jer ih jednostavno znamo, usvojili smo ih.

Pošto mi nismo samo um i telo svesni smo svojih misli, svojih reči, telesnih senzacija, emocija, bola u svakom trenutku a ne samo kad isključimo razmišljanje. Svojim mislima pokrećemo emocije, održavamo ih ali u svakom trenutku možemo ako to hoćemo odnosno ako znamo opet mislima ili samim primećivanjem da nas samo misli održavaju u tom stanju, izaći iz emocija ili ih promeniti nekim, drugim mislima, usmerenošću na nešto drugo. Svest primećuje sva ta stanja i misli, a um kaže ja sam depresivan, ja sam ljut, ja sam ljubavan, mene boli to i to. Um se poistovećuje sa emocijom. Svest je prepoznaje, a um je održava.  Misao nema bol, ona preuzima informaciju iz svesti. Ja nisam taj bol, mene boli. Ja nisam bes, ja osećam bes. Uglavnom nam se čini da spoljne okolnosti nečije reči i dela pokreću naše emocije a u stvari otpor koji trenutno imamo samo pokreće naše navike da bi potisnuli taj otpor, misli to stanje održavaju dok ga ne promenimo mislima ili izlaskom iz misli.

Koncept shvatanja svesti da je ona prisutna samo kad nema uma je verovanje da je svest u umu i da tako podižemo svesnost kad isključimo um. Tako smo naučeni, i radom na sebi se trudimo da povećamo svesnost ne shvatajući da je svest iznad uma, da je ona stalno prisutna i kad smo budni i kad spavamo i kad mislimo, govorimo, uvek apsolutno uvek. Svrha rada na sebi je samo odbacivanje koncepta da svesnost dostižemo umom, pražnjenjem uma.  Potrebno je uvideti jednostavnu činjenicu da um tokom dana nije stalno uključen, da se uključuje uglavnom kad postoji otpor u sadašnjem trenutku, da većinu vremena govorimo radimo iz sopstvenog znanja a ne iz razmišljanja.  Čula koja imamo pretvaraju spoljašnje vibracije u sliku, zvuk, miris, ukus, dodir i te informacije primamo onakve kakve jesu a uglavnom ono čemu se javlja otpor ocenjujemo, bojimo, pa delimično ili u potpunosti odbacujemo i to odbacivanje u stvari nije odbacivanje nego potiskivanje, jer primili smo informaciju, ne odgovara nam neki deo ili cela i onaj deo koji trenutno nismo razumeli ostavljamo za kasnije razumevanje, jer se od tih potiskivanja formiraju naše emocije, navike, obrasci ponašanja. Mi nismo promenili ono što se dogodilo i odigralo nego smo svojim načinom percepcije obojili događaj onako kako nam trenutno odgovara. Svest je sve informacije ˝primila˝ prihvatila onakve kakve su, jer se sve iskustva dešavaju u svesti, a um nije. Naš problem je što verujemo umu, i svesnost tražimo umom.

Zašto sve ovo pišem i ponavljam?  Da bi uočili da svesnost ne možemo podići tako što utišavamo um, odbacujemo misli ili  prekidamo emocije kad se pojave.   Svest je stalno prisutna, i bez nje ne bi prepoznali svoja mentalna i fizička stanja. Svest ne možemo povećati, smanjiti na nju uticati ni umom ni ničim, ona je tu pa je tu. Svesnost nije tu čak ni kad iskažem ili pomislim Ja jesam jer samo to Ja bilo veliko ili malo pretpostavlja objekt, materiju, odvojenost. Najbolje što mogu reći je ja sam svesan, ili se upitati da li sam svesan.  To pitanje ¨Jesam li svesan˝ me vraća iz uma i verovanja da sam taj um.

Utišavanjem misli, procesa mišljenja ili bežanjem iz emocija ne menjamo svesnost, samo imamo verovanje da to radimo. Svest je prisutna i u njoj se dešavaju misli, iz misli kreću emocije a one su samo barometar našeg trenutnog stanja. Radimo meditacije, treniramo um i primećujemo da možemo bez misli a ne uočavamo da misli nema sve vreme ni kad smo budni, dok radimo, razgovaramo, tačnije nema ih većinu vremena, ali ima ih u ogromnim količinama kad se prepustimo ˝negativnim˝ emocijama.

Živeti bez misli ne možemo ili teško možemo, bez emocija isto i poenta nije u potiskivanju nego baš u prepoznavanju da smo nešto mnogo više od tih misli i emocija, da smo ih svesni sve vreme, i ako im se suprotstavljamo i potiskujemo pravimo sebi probleme dok to ne prepoznamo. Potiskivanjem mi ne povećavamo svesnost, naprotiv, prihvatanjem misli i emocija osveščujemo da mi nismo te misli i emocije. I ovde je porvrđen osnovni zakon da ono protiv čega se borimo u stvari samo jačamo.

Spoznati da koncepti i vrerovanja, ono što smatramo svojim znanjem nije nešto što je trajno, što je aksiom, i da ih često menjamo ne primećujući to, nije lako. Kako to da ako verujemo svom znanju tragamo za novim i usvajamo novo? Da li je ispravno ono prethodno ili novo? Do kad je ispravno to novo? Traganje za znanjem, tehnikama i verovanjima nas samo udaljava od spoznaje da nismo um i telo, pa se neprestano vrtimo u krug, tačnije verujemo da se krećemo spiralom naviše i to nam daje utisak rada na sebi. Prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog iskustva je ono što menja percepciju a ne verovanje znanjima sopstvenim i tuđim.

 

Svesnost je kad uvidim da moje misli, moje emocije, moji stavovi, znanja, koncepti verovanja nisu ja, one se samo naizgled odigravaju u nečemu što zovemo umom, a ja nisam samo um i telo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Strahovi

Sve što nam se događa, sve misli koje se pojavljuju, sve je tu iz nekog razloga, ništa nije slučajno i sve to se odigrava upravo kako i kad nam treba.  Misli se pojavljuju u svesti i iz svesti i one nisu slučajne, tu su iz nekog razloga.  Samim tim što se pojavljuju u svesti nisu tu da bi nas ˝budile˝,  da bi bili ˝svesniji˝  jer svesni jesmo samim postojanjem.  Misli su tu i da bi kreirali ali i razumeli svoja lična iskustva.  Misli su tu i da bi se naša uobičajena ponašanja, navike, obrasci ponašanja, odnosi i prema sebi i prema drugima korigovali i menjali.  Sva iskustva koja doživljavamo i imamo se odigravaju u svesti,  sama svest ˝zna˝ naša lična iskustva, stavove, navike i stalno nam pruža prilike da ih balansiramo, korigujemo tako što pred nas stavlja ogledala odnosno baš one osobe, baš one situacije i događaje na kojima možemo sagledavati svoja ponašanja, stavove, misli, navike ako to želimo. Ako smo ˝gluvi˝ na ta ogledala i lekcije, sleduje nam patnja, želje, iskušenja, sve dok ih ne čujemo.

Svaki put kad se pojavi otpor nečemu to je pojavni strah.  Strah koji se javlja kao misao to mi ne prija, to ne želim, to ne volim.  Ako neko vreme pustimo tu misao da pleše pojavljuju se i telesne senzacije odnosno emocije.  Uobičajen način razmišljanja i percepcije često nam donosi takve misli a ne prepoznajemo ih kao otpor, kao strah. Takve misli nisu tu slučajno, strah je često pokretač, motivator da se nešto menja, da se kreiraju želje, ciljevi, da se preduzme neka akcija, ali ne uvek, nekad postaje ogroman teret.  Svakog trena se menjamo, imamo nova iskustva, menjamo stavove, neke strahove prevazilazimo, neke potiskujemo, neke usvajamo. Najteže se nosimo sa emocijama naročito negativnim jer su sve one miks ljubavi i straha, dva lica jedne iste kovanice.

Najčešće se ponašamo tako što kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, menjamo aktivnosti i zabavimo um nečim drugim a ono što nam ne prija potisnemo.

Samim razumevanjem odakle se pojavljuje strah, da je to samo misao ili skup sopstvenih misli kao usvojena reakcija na neku situaciju, događaj, iskustvo, misao ništa više ni manje koja pokreće i održava emotivna stanja, navike, obrasce ponašanja, možemo u svakom trenutku promeniti svoje misli, svoja stanja.

Sa strahom se nećemo izboriti ako ga potiskujemo, naprotiv.  Straha se možemo osloboditi ako ga prepoznamo u sopstvenim mislima, otporima, emocijama i dopustimo sebi da proživimo sve telesne senzacije koje strah donosi bez bežanja iz tog stanja, bez promene aktivnosti, bez misli, samo mu se prepustimo i ostanemo u tom stanju i svesno pratimo samo svoje telesne senzacije koje se odigravaju.  Posle nekog vremena primetićemo da te telesne senzacije nemaju osnovu koja ih održava, odnosno kad nema misli koje održavaju strah nema ni straha. A same telesne senzacije su iste u svim emocijama i ˝pozitivnim i  negativnim˝,  razlika je samo u mislima koje ih pokreću i u intenzitetu.

Drugi način suočavanja sa strahom je da sagledamo ko je to što se plaši, šta je to, da li smo mi samo taj um i telo koje ispoljava strah.  Sagledavanjem sopstvenog iskustva, da smo svesni sebe, svog uma, svog tela, postojanja, reči, misli, dela, da se misli pojavljuju u svesti i da sami određujemo značaj koji dajemo pojedinim mislima, da sami kreiramo svoje stavove, verovanja, znanja, svoj način percepcije realnosti, kao što nesvesno potiskujemo i menjamo aktivnosti kad nam nešto ne prija ili nam se ne sviđa tako isto svesno možemo uvek i u svakom trenutku promeniti značaj koji dajemo svojim mislima pa sagledati otpor koji se pojavljuje. Dubljim sagledavanjem doći ćemo do izdvojene osobe, ega, pa razumeti da se otpori pojavljuju u umu. Pošto nismo samo um i telo strahove, navike i obrasce ponašanja možemo reciklirati spoznajom da su nam neko vreme trebali za rast i razvoj ali da nam više nisu neophodni i da možemo i bez njih.

Mi smo prvenstveno svest, zatim um i telo. Namere se najpre pojavljuju u svesti, tek posle nekoliko sekundi se pojavljuje misao koju prihvatamo ili joj se opiremo.   Svest nije odlika pojedinca nego celokupnog postojanja, svest je znanje postojanja.  Kad nam je um miran, kad se ne vezuje za misli koje se pojave, možemo prihvatiti i razumeti informacije koje se javljaju u svesti, namere i pre nego što se situacije i događaji odigraju i kad ih ponekad prepoznamo to zovemo intuicijom.  Intuicija nije mentalna aktivnost, događa se kad je mental, um neaktivan, miran. Što smo više u mirnom stanju uma to lakše prihvatamo informacije – znanje i spremni smo na reakciju i pre nego što se situacija odigra. Ako dopustimo da se pojavi otpor nećemo promeniti situaciju, ona je tu takva kakva je, menja se naša reakcija jer polazi iz straha, javljaju se naučeni obrasci ponašanja, nerazumevanje trenutne situacije samo povećava otpor i strah. Navike, usvojeni obrasci  pokreću emocije i potiskivanje i stalno se vrtimo u spirali u kojoj otpor i strahovi jačaju.

 

Svest, odnosno namere koje se u svesti javljaju su tu da nas menjaju, da nešto u svojoj percepciji, stavovima, verovanjima menjamo, da izbalansiramo emocije, da otpustimo otpore i strahove. Svest nam sve vreme pokazuje koliko smo zavisni jedni od drugih, da smo svi jedan ˝organizam˝, jedno, i omogućava da  kroz međusobnu interakciju spoznajemo ko smo i šta smo.

Namera

 

Namera  se ne odigrava u umu,   prepoznajemo je nakon 5-6 sekundi kao misao, koju identitet – osoba razume kao svoju originalnu misao – nameru.

 

Namera se formira u svesti da bi izdvojenu osobu ˝probudila˝  od izdvajanja.  Ono što zovemo slobodnom voljom ne pojavljuje se iz uma. Um je samo datoteka ličnog iskustva, ˝znanja˝ i emocija. Iz uma se ne pojavljuje ništa što već nije smešteno u njemu.  Nova iskustva samo menjaju sadržaj datoteke.

 

Namera se javlja upravo da bi izdvojena osoba, ego, identitet, primetio i prihvatio postojanje onakvo kakvo jeste.  Namera postoji u sadašnjem trenutku, s razlogom kojeg možemo ali i ne moramo biti svesni,  i odnos prema mislima koje se pojave vezano za nju određuju naše postupke, ono što trenutno potisnemo pojaviće se opet, sa istim ciljem u nekom drugom kontekstu.

 

Misli se pojavljuju kao posledica namere u svesti, one nisu slučajne, osoba ne bira ni koje ni kada, one se pojavljuju i uvek su u korelaciji sa individualnim a i kolektivnim stanjem svesnosti osobe u vremenu i prostoru.  Misli se javljaju da bi ˝balansirale¨ mentalno, emotivno i fizičko  telo.

 

U svakom trenutku smo u mogućnosti da promenimo misli ako znamo da one misli kojima dajemo značaj određuju emotivno i fizičko stanje.

 

Iskušenja nas ponekad dovode do rešenja.  Što ih više odlažemo, opstruiramo i potiskujemo iskušenja ona jačaju, ne slabe, data su nam s razlogom, ništa nije slučajno. Rešenje je u prihvatanju na samom početku, ali nikada nije kasno.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Otpor

 

Otpor se javlja kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, i najčešće ga prevazilazimo tako što preusmerimo pažnju na neku drugu aktivnost. Time otpor nije nestao, samo je potisnut do naredne situacije.  Da bi se pojavio i održao otpor potrebna je energija. Kad potisnemo otpor ta energija ne nestaje, smešta se u telo, i svaki naredni put se pojavljuje automatski, nesvesno bez razmišljanja, a vremenom postepeno jača. Kreiran je obrazac ponašanja, navika koju održavamo. Osnovni postulat energije je kretanje, kad se zaustavi kretanje stvara se pritisak. Ta energija je blokirana u telu i umesto da teče, proizvodi napetost, a vremenom i neželjene tegobe.  Ta blokirana energija u datim situacijama pokreće i telesne senzacije, emocije.

 

Otpor ima dva nivoa, prvi onaj pojavni to ne volim, to mi ne prija, ne prihvatam, od kog je u stvari i kreiran ego, i drugi dublji koji potiskujemo. Potiskujemo nerazumevanje, neznanje, koje kreira strah zamaskiran u emocije.

Prvi način da uvidimo odakle potiče otpor je emotivni aspekt, posmatramo telo, ne tražimo uzrok otpora nego samo pratimo telesne senzacije koje pokreće otpor. Kad se pokrene osnovni nivo otpora – ja to ne volim ostanemo tu ne prelazeći u neku drugu aktivnost da bi ga izbegli, i pratimo telesne senzacije koje se pojavljuju. Sagledavanjem uvidećemo da su kod svih emocija telesne senzacije iste, različitog intenziteta.  To su samo telesne senzacije i ništa više od toga, sa njima možemo živeti bez ikakvih smetnji i kad to razumemo one prestaju da budu problem, jer ih prihvatamo takve kakve su.  Kad to razumemo i prihvatimo misaoni procesi, navike gube oslonac koji ih održava u postojanju i razgrađuju se – nestaju.

Drugi način je misaoni aspekt, da uvidimo, ko se buni, šta je to u nama što se opire. Introspekcijom dolazimo do svojih stavova, navika, dublje do izdvojene osobe, ega, i uvida da se sadašnja percepcija suprotstavlja prethodnoj percepciji, misli se opiru mislima.

I prvi i drugi način ukazuje na to da otpor pokreću navike koje smo formirali. Oslobađanje navika počinje kad otpor koji se javi posmatramo, pustimo da radi to što radi, bez bežanja u drugu aktivnost. Samo to aktivno prihvatanje i prepuštanje dešavanja u umu i telu dovodi u pitanje smisao otpora.
Naše prirodno stanje je prihvatanje, svest prihvata sva iskustva bez izuzetka. Prihvatanje je ono što mi jesmo a ne ono što mi radimo.

Tuga, patnja

Tuga, patnja je samo prekrivač, zar, veo, koji sakriva sreću. Telesne senzacije koje imamo u tom emotivnom stanju su iste ili skoro iste u svakoj emociji, razlike su u intenzitetu uglavnom. Tek kad se odmaknemo od misli koje pokreću i održavaju emociju možemo to da uvidimo. Tuga, patnja su proizvod verovanja da smo nešto izgubili, nemamo i tragamo za tim, i kad uspemo da raščlanimo sebi šta je to u suštini, dolazimo do istine da tragamo za srećom. Svaka emocija je satkana delom od sreće delom od straha. Sreća je naše osnovno stanje od kog se odmaknemo kad poverujemo da smo izdvojena osoba, tim izdvajanjem se udaljavamo i od ljubavi, suštine koja jesmo. Strah je otpor, ne razumevanje, neznanje, ne prihvatanje, i kreacija je uma, posledica razmišljanja ocenjivanja, verovanja. Strah zamaskiramo emocijama, pa ga jednostavno ni ne prepoznajemo. Održavanjem emocija u umu i telu strah samo hranimo. Neretko se tuge i patnje oslobodimo tek kad se sasvim predamo, prepustimo jer nemamo drugo rešenje. Umesto da prihvatamo ono što jeste baš tad, opiremo se i što se više opiremo emocije su sve jače. Osećamo li zahvalnost, cenimo li ono što imamo u tom trenutku dok je tu ili tek kad spoznamo da smo izgubili.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961
Skype: e1zemun