Како стварамо своја искуства и знања
Веде су први извор писани документи у којима се спомиње и наглашава разлика између будности, свесности и знања. Термини Видја, Авидја, и Видван објашњавају шта је знање, шта је незнање, и шта је будност, свесност и самим тим шта је и како се спознаје истина.
Значење речи Веда, превод је Човечија Истина, Истина са великим И.
Исправно значење речи Видја је будност, свесност. ВидЈа је сложеница која указује како се стиче и подиже свесност, будност у сваком тренутку и свакој ситуацији.
АВидЈа се преводила као месечарење, прецизнија реч за то стање била би поспаност и сасвим је очигледно да је велика већина људи данас у том стању 24/7 и кад су наизглед будни.
Реч ВидВан је означавала знање, односно начин на који се стицало а и дан данас стиче знање, усвајањем спољашњих информација, усвајање информација посматрањем спољног света, усвајањем концепата, постулата од ауторитета, учитеља, родитеља, свештеника, званичне науке, медицине, школства. То је знање априори без промишљања да ли је ишта од свега тога имало близу истини или служи нечијим интересима.
Све то само да се не би бавили сопственим развојем, да би се борили за опстанак, уместо да остварујемо благостање, и да спознамо да смо самим постојањем усмерени једни на друге и да управо наше појединачне разлике чине свеукупност и целину постојања, и да смо на овој планети да би служили једни другима на корист и развој а не за уништавање и живота и природе.
Кад разумемо значења речи Видја, Авидја, Видван, а не треба нам неко посебно тумачење јер су то србске речи, сложенице па Вид и Ја говори да је будност стање кад се не узима здраво за готово оно што нам неко каже или оно што својим чулима видимо него да све што нас занима треба посматрати неко време, посматрати не само споља, него што је у ствари много важније и себе , посматрати сопствено Ја изнутра, како се то што је споља рефлектује у нама, па тек тад закључити шта је истина о посматраном. Поседујемо чула која нису само окренута споља ка изворима звука, светлости, мириса и укуса него и унтра па смо у стању да испратимо сопствене реакције и на спољашња, и исто тако на унутрашња дешавања, информације, мисли.
Шта то значи посматрати, гледати себе ВидЈа практично? Пример: У неком односу, комуникацији неко вам изговори да сте магарац, будала, било шта негативно. Тада се у вама јавља отпор, ствара се енергија сукоба. У ком делу вас, тог Ја настаје та енергија, очигледно у неком мањем „ја“ јер велико „Ја“ зна да нисте ништа од тога реченог. Отпор настаје из незнања ко си и шта си, због усвојених концепата и „знања“ да си нешто друго од суштине, и да је то што си умислио да јеси то мало „ја“ угрожено неким речима. То мало „ја“ се буни само кад прихвати да се изречено односи на њега па има потребу да исправља криву дрину, ако не прихвата (с очигледним разлогом) изречено – дарови – те речи остају доносиоцу. Отпор који се јавља и узрокује ту негативну енергију је у суштини већи или мањи страх од неразумевања и незнања прво ко си и шта си, затим и због не ослањања на Душу која те твори и води, и ослањања и веровања сопственој памети читај уму који није у стању да стању да унапред очита енергију и намеру оног коме се обраћаш за разлику од Душе и будног стања. Неверовање сопственој Души, Интелигенцији, интуицији је извор сукоба са окружењем, а кад је човек под мислима, бригама, проблемима не може да спозна оно што му је у сваком теренутку доступно.
На пример краткотрајним посматрњем кретања сунца око земље може се усвојити да је земља центар свемира. Посматрањем једне реакције неког човека можемо стећи погрешан суд о њему.
АвидЈа је поспаност уместо будности јер само слово А додато на почетак речи значи супротност, кад год у реченици изговоримо А то указује да нешто друкчије од претходно изреченог. Поспаност у данашње време је зомбираност некорисним тачније штетним информацијама и по здравље и по односе и служи само да нас удаљи од Истине, разумевања и ко смо и шта смо и разумевања самог постојања.
ВидВан значи стицање искуства и знања тако што без дубљег преиспитивања усвајамо оно што нам је речено, шта смо прочитали или видели, без чак имало просуђивања и бранимо туђе мишљење јаче него сопствено. Није залуд изрека мишљење је као и дупе, свако га има. Три сведока неког догађаја, прочитане књиге, филма имају различита мишљења и утиске а све то на основу раније усвојених знања, веровања, концепата, постулата, оцена, судова и навика.
Реч Акаша је србска реч, А каша. Знатно новији термин за то је етар. Акаша, значи не баш каша али нешто такво, је извор постојања.
Адваита је исто тако лако разумљива, А два ита – не два постојања, већ једно, све што постоји је једнота и данас се она тумачи као недуалност. Данас за сваку појаву, стање, особину имамо супротност и за све постоји подела на добро – лоше, корисно – некорисно, љубав мржња, срећа несрећа, све што постоји има поларитет и из тог поларитета су се изродили концепти раздвајања сукоба, мржње па више није уочљиво да поларитет или јасније речено плус и минус стварају потенцијал постојања и да је свака крајност недовољна за разумевање опстанка и постојања живота уопште, и да је управо потенцијал између полова Интелигенција (са великим И) која повезује полове и чини живот могућим. Тај потенцијал је извор свеколике енергије.
Све ово горе наведено говори нам да су Веде суштински извор Истине подвлачим истине а не знања.
Данас се сматра да су корени Веда индијски, али истина је да су Веде спуштене на земљу претходној цивилизацији која је постојала пре ове и да су углавном сачуване, а да је жутој раси дат само део веда после усвајања новог календара односно датума потписивања примирја након жестоког сукоба у ком је бела раса победила, а жута заведена од тамних сила признала пораз и пристрала да одустане од идеологије тамних.
Жута раса је генерацијски млађа од беле и самим тим на нижем степену развоја ма како то гордо звучало.
Део Веда им је предат да би подигли ниво будности и свесности и ево данас управо видимо да су то апсолутно искористили, док бела раса стагнира, јер су им силе таме – језуити и ватикан свесно и намерно одузели односно променили прошлост па о њој учимо из Торе читај историје уместо да читамо Паметернице и повест (старе вести) наших предака.
Ко год је нешто радио на себи чуо је за чакре и жутој раси је речена истина да они имају седам основних чакри и да се подизањем будности, свесности и спознавањем човечијих истина из Веда достиже нирвана одосно свесност утишавањем ума, пренете су им вежбе умне и телесне, јога.
Нису закључили да из тог стања будности треба деловати, живети и радити у садашњем тренутку па им је нирвана апсолут достизања тог стања, аскеза и мировање.
Ни њима али ни белој раси односно нашем Роду није појашњено да ми имамо две основне чакре више у левом и десном рамену које су повезане са левом и десном страном мозга, са дубоком везом са генетиком са седам предходних генерација, са женском и мушком страном у сваком човеку, са месецем и са сунцем, са прошлошћу и будучношћу. Седам вертикалних и те две хоризонталне чакре чине крст који је тада био симбол човека а не симбол бога и вере као данас.
СРБи су имали посебна учења за мушкарце која данас обелодањују, Руси под Борилачком традицијом Аријеваца, а за жене су имале посебну, (опет Руси), Славјанску гимнастику за жене.
Веде су нам спуштене због заштите Рода од тамних сила, део Веда се ширио јавно кроз знање о четири Света, опет крст: Јав – земаљски свет, Нав – невидиљиви свет, Прав – божански свет, и Слав – свет кона – кодекса понашања, части, чојства, служења Роду. Добар део веда је скривен и дан данас да се силе таме не би докопале већих знања и моћи.
Људска комуникација са Универзумом је психо-телепатска, пренос информаије, мисли, осећања обавља се таласима од 9-16 микрометара са снагом 1 вата на неограниченом растојању. Сваки човек доживљава свет око себе кроз енергетске канале перцепције. Сви канали (у нашем Роду 16 канала, Род има своје властито енергетско и духовно „поље“ ван времена и простора) „раде“ истовремено и пружају човеку све потребне информације.
Свест Ум Мисао
Давне 1973. године американац Сидни Банкс је спознао, увидео Три принципа, три чињенице на основу човек креира своје знање и искуство. То су Свест, ум и мисао.
Свест је извор свеукупног постојања, Истина и интелигенција постојања, од нематерије, најмање честице, атома, ћелије, човека, планете, сунца, универзума. Свест произилази из раније споменуте Акаше односно етра. Та интелигенција ствара, одржава постојање и живот у њему. Све појавно а и непојавно постоји и руковођено је из свести и све има одређен потребан ниво свесности.
Наука је практично доказала да један електрон зна где је други, како, куда се креће и да све време постоји интеракција међу њима, да су зависни један од другог, а та истина се односи и на целокупно постојање. Данас је јасно да је свеукупна природа на земљи и флора и фауна, животињски свет и на копну и на води, човечанство, речју целокупан живот итекако међузависан, али да људи нису довољно свесни тога па угрожавају сопствени опстанак.
Ум је српски речено памет, то је лично искуство и знање, стечено од ауторитета: родитеља, учитеља, религије, науке и квази науке, концепти, постулати, веровања других најчешће без икаквог промишљања да ли је то Истина. У ум спадају и знања и емоције стечене личним односима и са окружењем, сопствена перцепција, просуђивање стварности, веровања о себи а и о другима.
Део стварности коју можемо да видимо, чујемо, додирнемо, миришемо, окусимо доживљавамо као лично искуство на основу ког формирамо знање. Имамо утисак да се то знање формира у мозгу, као неке трајне „чињенице“ а нисмо освестили да су та знања променљива као и чарапе, скоро сваким удахом се мењају и о себи и о другима.
У мозгу се меморишу наше сопствене реакције, телесне, емоционалне, менталне. У мозгу нема, наука до сад није пронашла ниједну мисао. Ту су само неурони и синапсе које повезују неке од неурона, а синапсе само бележе сопствене реакције на дате односе и ситуације да би кад се следећи пут нађемо у сличној ситуацији, односу брже реаговали.
Ако знамо да се све сваког секунда мења, да ситуација може само да личи на претходну да никако није иста јасно је да су навике оно што одређује наше реакције.
Мисао је тренутна згуснута вибрација свести, јавља се на основу тренутних околности, тренутног емоционалног стања и нивоа тренутне свесности. Мисао повезује свест и ум.
Идеја је хлорограмски пакет мисаоних форми. Мисао је најбитнија човечија испољена енергија, јер мисао ствара намеру – вољу, наредбу за интеракцију са сопственим ћелијама, затим и са окружењем и даље са постојањем.
И свест и ум и мисао су апстрактни појмови и постоје различита тумачења, па су у игри и појмови подсвест, несвест, виша нижа свест и многи други. Тумачења служе да нас одведу од истине, јер све у постојању је једноставно а тумачења су често компликована толико да их неретко ни сам тумач не разуме, али уз нешто „паметних“ новоусвојених појмова, научног речника стиче ауторитет „истине“.
Да би исправно разумели начин на који настају знања и искуство потребно је разлучити где и како настају.
Целокупно човечије искуство се дешава у Свести. Свесност је основно својство човека.
Човек је без претходног промишљања свесан свог тела, телесних реакција, бола, емоција, својих мисли, тренутака кад нема мисли, свесан је окружења, простора, природе, особа у окружењу, односа.
Већи део дана човек изговара речи, реченице а да није претходно промислио шта ће рећи јер поседује знање и сопствено искуство, што значи да свесно комуницира са околином.
Свест је присутна све време и кад има и кад нема мисли, и док човек спава јер ако се пробуди непосредно после сна или у току сна сећа се својих снова.
Исто тако човек је у стању да обавља више ствари, послова од једном, жене још више, и да се све то обавља уредно без тренутног промишљања. Све то је могуће јер се обавља свесно.
Можете ли замислити односе, свет како би изгледао кад би пре свега изговореног и учињеног претходно промислили, да ли би било оволико патње и невоља?
Свест је опште својство Интелигенција, свеукупног постојања. Ум је искуство, знање, појединачно, колективно, национално, знање Рода, расе. Иако о томе немамо никакву перцепцију, ни то што мислимо да је наше лично искуство и знање уопште није лично јер у мозгу нема похрањених информација него само сачуваних реакција.
Наше тело, тачније здравље је зависно од мисли, прецизније од ставова о себи и о другима, од емоција и веровања која смо усвојили. Од сопствених знања и веровања зависи проток светлости и воде кроз ћелије нашег тела. Од својства мисли зависи и тренутно стање позитивно или негативно стотине хиљада крвних зрнаца који настају и нестају сваке секунде.
Иако за мисли сматрамо да су оне личне, сопствене ни то није истина. Мисао се појављује на основу ноте, кода из свести и ако ту ноту код у потпуности прихватамо не настаје мисао.
Свако може сасвим лако да уочи ако хоће да му је најпријатније, да ужива управо у оним тренутцима кад нема мисли или их има јако мало, кад је с неким ког воли, у пријатном друштву, кад је у природи, на одмору и слично.
Мисао настаје кад несвесно делимично или потпно не преузимамо код, ноту из акаше као информацију него се јавља отпор јер нам нешто ту не одговара, не разумемо довољно или уопште, па мисао настаје као супротност садашњем тренутку, јер нешто нам не паше баш тако, баш сад или баш толико или у том облику, а отпор се јавља због раније усвојених знања, или незнања, и неразумевања, неприхватања промена речју због страха, отпора тренутку у ком смо.
Мисао је Време, избацује нас из садашњости у прошло или будуће време кад је нешто било или ће бити боље, лепше, пријатније.
Мисао се јавља и кад умислимо да имамо проблем па решење проблема тражимо у свом претходном искуству иако смо свесни да то тад не би био проблем јер већ имамо решење. Увек нам је најважнији тренутни проблем па ни не уочимо да су претходни ништа важни проблеми нестали као да нису ни постојали.
Наука таква каква је сад, доказала је да од почетне информације, ноте, кода прође од 6 до 12 секунди до реакције.
Идеје и креације, интуиција се не јављају из мисли, напротив оне се јављају кад је ум миран, кад је тело опуштено, кад смо задовољни садашњим тренутком.
Данас нам је ум оптерећен гомилом небитних и што је још грђе нетачних информација, ако замислимо ум, памет као посуду у којој је вода доливањем нове свеже воде и део старе и део нове се прелива из посуде, значи остаје бућкуриш старог и новог знања.
Пре сваког питања које нам се јави у уму дат нам је одговор али сопствено неслагање са тим одговором производи питање.
Треба спознати да кад сматрамо, кад смо уверени да нешто знамо да смо самим тим уверењем зауставили пријем информација о томе што знамо из акаше, из етра, из свести јер дата нам је слобода мишљења и сами је ограничавамо верујући у сопствено знање уместо у искуство и Интелигенцију свеукупног постојања.
Информације из акаше јављају се непрестано, неке прихватамо неке не. Кад имамо фокус на нешто што треба да спознамо, сазнамо, информација ће се јавити у релативно кратком времену на разне начине, на нама је само да је препознамо, то може бити нека реченица која нам је изговорена, вест коју чујемо, информација из књиге, чланка или филма, натпис на нечијој мајци, било шта, само је потребно држати ум отворен за пријем.
Суштина свега претходно реченог је да треба разумети и спознати Адваиту целокупног постојања, да је све међузависно и од замаха крила лептира у Калифорнији које у Европи произведе кишу, такође и од положаја и енергија месеца, планета, сунца, галаксија. Да је све што постоји вибрација али не таласна него пулсна, да је мисао иако сматрамо лична тренутно доступна целокупном постојању и да је свудприсутна а не само у сопственом уму јер је мисао енергија стварања. Да је изговорена реч још јача енергија и да се односи на оног ко је изговара а не на оног коме је изговорена.
Да би имали мало јаснију слику о томе шта је свест, рађени су огледи у којима су испитиваницима приказиване наизменично и случајним избором разне сличице на екрану компјутера, једне су биле позитивне лепе, на другима су биле страхоте, бес, бол и слично, и електроде на главама испитаника су бележиле нешто више од четвртине секунде пре приказа слличице, негативне или позитивне реакције у мозгу. Значи унапред.
Човек је у стању и да очитава информације и из вештачке интелигенције али и да утиче на њу, као уосталом и на материју.
Сваки пут човек има информацију унапред када ће му се догодити нешто непријатно и ако је освести осећа је соларним плексусом, стомаком.
Сопствени је избор да ли се ослањамо на свест, свесност или на сопствену памет али тај избор можемо чинити тек кад спознамо на који начин је формирано сопствено знање и искуство.
Јасан закључак из свега овог је да треба да се окренемо Истини, а истина је оно што је трајно непроменљиво, увек, у сваком односу, времену и простору.
Истина је да су сопствена знања променљива и да се не треба ослањати на њих, него бити и постојати отвореног ума, отворених чула и ка споља и још битније изнутра јер ту су одговори на све.
Неурони сем у мозгу постоје и у срцу (срце је први орган који се формира у ембриону и више од пола материје срца су неурони), и у соларном плексусу.
Ћелија има микродлачице на ћелијској мембрани. Свака длачица састоји се од тринаест шупљих микроцевчица и оне су антене, пријемници и предајници информација из космоса, акаше, и то је начин на основу ког се примају информације и „наредбе“ дешавају хемијске и структурне промене у ћелији а самих промена има скоро хиљаду сваког секунда.
Значи умом не утичемо свесно на те промене у ћелијама, одвијају се независно од ума, и те промене само балансирају телесно, физичко и ментално тренутно стање, све у циљу опстанка.
Човек је сачињен од више тела од којих је само физичко видљиво, опипљиво. Мисли се не дешавају у мозгу, мозак је само процесор као и код компијутера који креира везе, путање, синапсе. Мислии претходно делују на остала човечија тела, ментално, астрално, етерично па тек потом на физичко. Телесне промене су углавном одраз промена астралног тела.
Позитивне и негатвне мисли тим путем долазе до ћелија, па доводе до промена на органима. Шта је позитивно и негативно, шта је добро а шта није за ћелије, за органе, тело не одлучује наш ум, наше оцене него нешто много више од ума: Савест, Свест постојања. Ми тек накнадно будемо свесни негативних промена на органима кад се јаве симптоми.
Колико пута смо после неког „негативног“ искуства, а после протека одређеног времена уочили да оно што смо мислили да је лоше управо било корисно и повољно, иако то тада нисмо тако видели. Очигледно је да неко, нешто, зна шта је добро за нас.
Поента није у усвајању новог знања и одбацивању старог, то је пресипање из шупљег у празно. Поента је отворити ум, научити да се чује и осети информација, да се зна да се не зна и тако остаје отворен за спознаје и увиде.
Одбацивањем знања, односно уверења да је то што мислимо знање нећемо бити обезглављени, ићи около ко муве без главе, нећемо заборавити претходна искуства, успомене сећања, него ћемо само схватити да је то што мислимо да је знање мање битно у садашњем тренутку, научићемо и да чујемо и да осетимо информације и знати да ли резонују са нама или не тренутно без умног отпора и напора. Само тако смо у стању да спознамо ситуацију и околности потпуно, а и претходно припремљени на њих реагујемо мирно благовремено и сразмерно ситуацији.
Можда нисте регистровали али сваки пут кад умујете, то тело показује прво на раменима – на њима је глава, рамена нису опуштена, затим и разним другим променама од дисања па надаље.
Сваких 6 секунди у просеку у уму се појављује нова мисао, можемо се фокусирати на њу, од ње направити у свом телу поветарац, ветар, али чак и оркан и цунами, а исто тако је можемо сваког секунда отпустити, као да се и није појавила.
Кад све ово усвојимо и разумемо у потпуности нам је јасно да својим свесним мислима, фокусом можемо деловати и на ћелије и на органе, и тако даље и тако шире.
Уз све ово спознаја Љубави, Душе и Духа су оно што одређује суштину постојања човека.
Слобода мишљења је дар који треба знати користити, јер њом себи можемо градити и изградити блаженство али исто тако и решетке и затворе односно патњу. Сами бирамо јер смо тако у могућности.
Лета господњег 7527. Земун
Иван Иванда СРБиЈа
Tri principa 