Sigurnost i kontrola

Sigurnost podrazumeva stalnost, kontrolu a i jedno i drugo je u suprotnosti sa životom koji je konstantna promena.

Mi se menjamo, drugi takođe, okolnosti, klima, vreme, prostor, priroda sve je promenljivo i dosta toga nepredvidivo a težimo kontroli i sigurnosti.

Papiri, novac, tapije nas uveravaju da imamo kontrolu a priroda i društvo nas uveravaju da je ponekad nemamo.

Objekte za koje se vezujemo ponekad zamenjujemo funkcionalnijim, komfornijim, savremenijim, boljim i čini nam se da imamo kontrolu a u stvari oni kontrolišu nas, naše ponašanje, naše vreme. Što savremenije predmete koristimo sve više vremena provodimo kontrolišući ih, umesto sve manje.

Svoje ponašanje, reči često ne umemo da kontrolišemo a želimo da imamo kontrolu nad drugima.

Vezujemo se za osobe pa doživljavamo razočarenja i iznenađenja jer mislimo da ih znamo, a ni sami sebe nismo upoznali, sagledali.

Krivimo druge za okolnosti u kojima živimo a prepustili smo im kontrolu jer verujemo vođama, nauci, društvu, autoritetima, starijima, drugima, svom ˝znanju˝ a ne svom ličnom iskustvu.

Sigurnost i kontrola su termini i sredstva kojima obaveštajne službe manipulišu da bi uskratili ranije stečene slobode stanovništvu.

Sami svoje podatke, fotografije, stavove, događanja, javno iznosimo na društvenim mrežama i čini nam se da mi imamo kontrolu.

Sve vreme se ponašamo kao list na vetru kojeg razne okolnosti nose kud žele i mogu, a tek kad uvidimo da svojim znanjem, verovanjem, odlukama drugima prepuštamo kontrolu svog života spoznaćemo da postoje samo pokušaji kontrole, da se kontrolisano uvek otrgne kontroli i da je taj termin sam po sebi besmislen.

Sigurnost možemo tražiti u skloništu i bunkeru ali to su zatvori. Sigurnost možemo imati samo ako se oslonimo na sopstveno iskustvo stečeno posmatranjem, na inteligenciju.

Čula nas kao i mediji često varaju i obično istina nije ono što prvo čujemo, vidimo, zato je potrebno posmatranje. Jedino u šta možemo biti sigurni je sopstveno iskustvo.

Promene su konstanta, prihvatanje i razumevanje tih promena omogućava ispravne odluke u pravo vreme. Otpor, nerazumevanje i strah ne odlažu promene već nas samo prividno šetaju u vremenu nazad i napred, iako telo nije maknulo ni u prošlost ni u budućnost a mora da snosi posledice nerazumevanja.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Ima li odsutnih?

 

Čudno ali istinito je da velika većina ljudi ne prepoznaje i ne uviđa razliku između svesti i uma.  Mnogima je to nepoznato, ali još čudnije je da oni koji su upoznati da postoji razlika i šta je jedno a šta drugo ne uočavaju da je svest prisutna sve vreme i da je traženjem samo negiraju. Isti odnos imaju i prema ljubavi.

Svest, ljubav, svetlost su samo neke od reči kojima pokušavamo tumačiti postojanje. Za mene su te reči sinonimi za jedno isto koje je nemoguće rečima, umom pojasniti jer to nije objekt, nije supstanca koja je vidljiva i prepoznatljiva. To nije materija, to je vibracija nematerijalnog, od čega je sve što nam izgleda kao materijalno satkano.

Ne postoji nedostatak svetlosti, svesti, ljubavi jer tad ne bi bilo postojanja, života uopšte. Tama, mrak nije nedostatak svetla nego samo ograničenje čula da prepozna sve spektre svetlosti, različite frekvencije vibracija. Zbog uverenja  da je tama prisutna potrebna su nam tumačenja.

Upoznao sam nekoliko ljudi u svom životu, slobodno mogu reći polupismenih čak i nepismenih ljudi od kojih sam čuo mudre rečenice o životu i postojanju a nikakvih knjiga, znanja, učenja nisu imali, samo su posmatrali prirodu, život i uviđali istine. Isto tako mudrosti sam čuo od deteta predškolskog uzrasta kad sam se usudio da slušam i da razgovaram o ˝ozbiljnim stvarima˝  sa detetom koje ˝ne zna ništa˝.

Zaključak iz ovoga je da što smo učeniji i što više verujemo svojim znanjima titulama, etiketama, zvanjima, teorijama i teoremama sve smo dalje od istine jer su sve to samo pokušaji tumačenja neizrecivog. Sve su to pokušaji da se jednostavnost postojanja protumači tako što se zakomplikuje da bi znanja, titule, učenja bila cenjenija, plaćenija, verodostojna jer navodno ono što je jednostavno i očigledno ne može biti istina.

U drevnom jeziku i pismu pre sanskrita postojale su reči i termini koji su postojanje objašnjavali ali su se izgubili vremenom jer su postali nepotrebni za realnost, generacije su se borile za opstanak. I dan danas borba za opstanak ograničava uvid u jednostavne istine, one su tu ali se previđaju, pažnja je na nečemu drugom.  Zato danas i imamo tumačenja a ne istine, jer kad bi se odustalo od tumačenja mnoge titule bi nestale, ratovi bi prestali, korporacije bi nestale, besomučne eksploatacije i ljudi i resursa bi nestalo. Kome je u interesu da sve to nestane?

Mali broj ljudi na planeti uviđa da sve što se odigrava upravo i ide u smeru nestanka i titula, i ratova i korporacija i eksploatacije i da nije pitanje kada nego kako će to nestati, da li sa većim ili manjim žrtvama.

Svetlost, svest, ljubav su inteligencija postojanja, sveto trojstvo postojanja i svuda i uvek su jedno, jer postojanje je jedno, celina.

Pojam um se različito shvata i tumači i uglavnom ukazuje na nešto virtualno, a ako je virtualno tad ne postoji, ali je potrebno da bi se tumačenja razumela. Um je u stvari sama suština tumačenja jer sve sto smatramo umom je samo tumačenje ništa više ni manje od toga.

U umu postoje:

– znanja koja su ograničena jer su tumačenja,

– postoje verovanja što znači da su i to tumačenja,

– ego koji je takođe tumačenje sopstvenog postojanja, odnosa prema sebi, drugima, svetu, ukratko virtuelna osoba,

– emocije za koje verujemo da su posledica naših telesnih senzacija a ne da su proizvod uma, ocena, stavova, verovanja, znanja o sebi i onom što nas okružuje.

Umu je potrebno vreme i prostor da bi pojasnio postojanje, a dobro skrivena nauka je odavno a naročito sad u posedu dokaza da je i vreme i prostor irelevantnost. Imamo utisak da se vreme ubrzava, borba za opstanak, verovanja, želje, i tehnologija nam na to ukazuju. Naizgled smo sve povezaniji jedni sa drugima a sve manje je stvarne i sve više virtuelne komunikacije.

Termin čovek se više skoro i ne spominje jer smo uvereni da smo osobe koje se razlikuju po polu, boravištu, nacionalnosti, boji kože, veri, titulama, zvanjima, izgledu, položajima, osobinama, stavovima, verovanjima, sopstvenim znanjima. Sva ta verovanja, podele, u stvari usvojena ˝znanja˝ nas sve više udaljavaju od inteligencije postojanja.

Kako tad uvideti da smo povezani inteligencijom postojanja, svetlošću, svešću, ljubavi, istim atomima koje udišemo i izdišemo eonima, vodom koja pojačava vibraciju postojanja da bi je bili svesni, prirodnim resursima, materijalnim proizvodima u kojima je utkana energija mnogih i koje svakodnevno koristimo.

Inteligenciji nije potrebno tumačenje, ona je tu, nikad nigde ne može otići i nestati ali se može zamaskirati i prekriti znanjima. Sve dok verujemo da znamo prihvatanje onog što inteligencija govori je ograničeno. Inteligencija donosi ideje, kreacije, uvide.

Postoje dobro skriveni apsolutni naučni dokazi da je teleportacija za sada misli, energije i manjih objekata moguća, da je merljiva energija i supstanca i pre i posle teleportacije ista, a da u samom toku nestaje.

Imamo iskustvo snova u kojima se pojavljujemo u različitim formama, i van tela, i komuniciramo sa različitim formama, i postojimo u više prostora, ili se premeštamo u vremenu i prostoru neograničeno.  Kad se probudimo imamo sećanja ali i znanje da je to na javi nemoguće. Da li je?

Znamo za placebo efekat da je realnost pa i dalje sumnjamo.

Iluzionisti mađioničari nam ukazuju da je um u stanju da previdi činjenice i poveruje iluziji.

Iz sopstvenog iskustva nam je jasno da živimo i imamo upravo onakve okolnosti kakva su nam verovanja, znanja, emocije.

Verovanje u znanje i sopstveno i tuđe i kolektivno je ono što nas ograničava. Svakom novom ocenom, stavom se udaljavamo od inteligencije. Čak i da je to istina tog trenutka već sledećeg je nevažeća.

Kad je sve to jasno postavlja se pitanje kako izaći iz iluzije, kako odbaciti znanje sticano vekovima, kako se ponašati ako nema stavova, ocena, kako komunicirati, kako se ne ponositi sopstvenim pozitivnim emocijama, kako kontrolisati negativne emocije.

Odgovori i na ova pitanja su jednostavni.

Ako mi inteligencija kaže da su moja znanja i verovanja ono što me je ograničavalo, ništa, apsolutno ništa me ne tera da u njih i dalje verujem, i da se prema njima ponašam. Kako će nestati? Isto kako su i nastala, ranije sam im davao svoju pažnju svoje vreme, dovoljno je da im samo to uskratim, oduzmem. Javljaju se ona opet i opet ali svaki put im mogu ako sam to odlučio uskratiti pažnju prostim ignorisanjem. Samim tim postepeno nestaje osoba a sve više se ispoljava čovek.

Čovek je svesan da smo svi isto, da smo jedno i nema nikakvih problema da komunicira sa ostalima. Čovek ne mora da tumači osećanja, on je ljubav samim postojanjem. Čovek nema razloga da se ičim izdvaja, sebe ili bilo koga veliča, umanjuje, ponosi, stidi, okrivljuje tumači, jer u svima vidi sebe čoveka. Nema potrebe da nekog uči, isceljuje jer kad je on isceljen, svi su iako im to nije baš jasno.

Prihvatanje svekolikog postojanja nije evolucija svesti, već evolucija svesnosti pojedinca, razdvajanje od osobe, spoznaja čoveka, života, razumevanje da nas samo naša različita ispoljavanja, mentalna, verbalna, akciona ne čine različitima. Različita su samo trenutna verovanja i znanja.

 

Traganje je u suštini poricanje samom sebi da jesi svetlost, svest, ljubav.

Naše postojanje se svodi na iskustva, a sve dok si tumačimo ta iskustva nismo u mogućnosti da spoznamo da mi nismo ta iskustva nego nešto daleko iznad toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Mrav

 

Mrav nema ograničenja dok mu se ne nacrtaju pa ih prihvati i ostane zatvoren u krugu.

Za razliku od mrava čoveku ograničenja, krugove postave roditelji, drugovi, škola, vera, struka, nauka (prava nauka se još uvek krije od društva) , tehnologija, birokratija, država, korporacije, a najveće i najteže postavlja sam sebi. Sopstveni krug je najmanji ali najteži za izlaz.

Najteže je izaći iz sopstvenog zatvora, a kad se uvidi da je taj zatvor iluzija, svi ostali nestaju, istope se jer u stvarnosti nisu nikad ni postojali. Održava ih samo sopstveno verovanje u znanje i tuđe i lično.

Kad se sruši iluzija pojedincu je sasvim jasno da je na mnogo načina povezan sa svima, svime što postoji i da se protiv iluzije koju ostali i dalje podržavaju ne treba boriti, dovoljno je uperiti prst, pokazati gde je, ukazati na posledice, ismejati je i sama će se urušiti. Ako je ne napadate ne može da se brani, ako se ne brani samim tim ne jača, ismejavanje je urušava iznutra.

Ljudska priroda je težnja za prosperitetom, a toga nema ako se drugi ugrožavaju. Svaka jedinka je različita ali svi čine jedan organizam, jednu celinu, jedno i kad se to zna ne postavlja se pitanje ˝za kim zvona zvone˝.

Naplaćuje nam se voda, naplaćuje nam se energija iako još pre sto godina postoje rešenja za besplatan nezagađujući način, naplaćuje se i vazduh indirektno ograničavanjem ˝proizvodnje˝ ugljendioksida, zatamnjuje nam se sunce veštačkim oblacima, naplaćuju nam se proizvodi prirode i dozvoljavamo da se u laboratorijama iz semena biljaka oduzima esencija života pa se hranimo mrtvom hranom koja ne samo što nam ne daje energiju nego je i umanjuje, naplaćuje nam se zemlja na kojoj živimo jer zaboga treba hraniti državu a država više nije socijalno zainteresovana za svakog pojedinca nego se tove samo oni kojima smo dali ovlašćenje i tako smo sa sebe skinuli odgovornost za sopstvene živote.

Poslednja civilizacija koju znamo i živimo potekla je sa ovih balkanskih prostora, i pre sanskrita je ovde postojao i jezik i pismo i mnogo više od toga. Tužno je što se to krije od nas pa nam stranci šapuću o tome.

U drugoj polovini prošlog veka pokazali smo svetu kako socijalno odgovorna država može da bude uspešna, i opet je odavde mogao da potekne nov odnos između države i pojedinca, moćnima je to zasmetalo pa su nas rasparčali, Gadafi je to uspešno uradio pa su i njega i zemlju satrli, ima još i starih i svežih primera, Island, Mađarska,… kreću tim putem. A mi ovako usitnjeni dopuštamo karikaturama koje nas zastupaju, ne mogu reći vode jer da bi neko bio vođa treba da ima još nekih karakteristika sem narcizma i alavosti.

Promene su neizbežne i to drastične, internet, mobilni telefoni promenili su način života, informacije su dostupne svakom. Sve veći pritisak korporacija i vlada na populaciju širom planete govori mi da su sve slabije, iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Svesnost pojedinaca svakim danom raste, nove zdrave, održive, tehnologije se ubrzano šire, život i promene su nezaustavljivi i kako je pritisak veći reakcija je sve glasnija i sve se dalje čuje.

Život uvek pronađe način da se održi, ljubav pobeđuje konstanto, pitam se šta čekamo, zašto se ne smejemo, da li neko drugi treba da nam kaže da smo živi.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

 

Promene

Postojanje je konstantna promena. Otpor koji se javlja zbog nerazumevanja, neznanja, straha, ocena dobro loše, prija ne prija, ne zaustavlja promene. Već smo ih registrovali, desile su se, postoje.

Samim postojanjem svesni smo energije, informacije, vibracije koja dolazi spolja uvek, u svakom trenutku. Da nismo ne bi se pojavljivali otpori .

Otpor zaustavlja sklad, sinhronizovano kretanje sa postojanjem. Srce, telo, čula registruju sve promene. Mentalni otpor postojanju ne samo da ograničava jasnu percepciju postojanja nego i ograničava telo, ograničava ćelijama potpuni protok svetlosti, informacija, energije koja održava postojanje.  Organizam se brani i preusmerava energiju tamo gde je potrebna da bi održao sve neophodne funkcije.

Duže ostajanje u mentalnom otporu uzrokuje promene u funkcionisanju celokupnog organizma, ostavlja manje ili više vidljive tragove na telu a sve u cilju usklađivanja i održanja postojanja. Usporava se protok energije, neki organi je troše više nego što je to normalno, neki je ne primaju dovoljno i posledice počinju da bivaju vidljive. Tad prepoznajemo simptome i tražimo dijagnoze.

Nažalost mnogima se čini da je lakše zaustavljati i ˝lečiti˝ simptome nego promeniti svoje stavove, ocene, verovanja. To nije uopšte čudno jer smo naučili da sve što nam se događa, sve je uzrokovano spolja, sredinom, okolnostima i da su promene na telu posledica spoljnog uticaja, ishrane, sredine, okolnosti, odnosa sa drugima …….  Nismo u stanju da sagledamo da su naše ˝okolnosti˝ posledica prethodno usvojenih ocena, stavova, osuđivanja, emocija, znanja, jednom rečju navika koje smo sami kreirali, a da trenutna situacija, mi, drugi ništa nije isto kao ranije.

Nešto smo videli i čuli pa se brinemo, nešto nam neko rekao pa su se pokrenule emocije, ne uviđamo da su nečije reči i dela kao i vesti koje saznajemo samo trenutni iskaz nekog, njegovog trenutnog stanja i da često nisu odraz stvarnosti nego trenutne percepcije, razumevanja, ili čak namere da nam ulepša ili upropasti dan, potčini nas, navede, zavede,  i da iako ih drugi izgovara nemaju veze sa nama, našim stanjem, i da u svakom trenutku možemo birati da li nas se to tiče, iritira, nervira, raduje ili ne jednostavnim davanjem ili ne pridavanjem pažnje.

Kad primetimo i osetimo nečiju tugu, nevolju, brigu, nesreću, krivicu, mržnju ali i radost, sreću, ljubav, lepotu, to što osećamo nije tamo kod nekog nego je u nama. Kad krivimo nekog drugog zbog bilo kog razloga krivica nema veze sa njim, u nama je i u nama ostaje. Svakim novim okrivljivanjem bilo drugog bilo sebe emocija krivice raste u nama.

Posledice snosi telo jer sopstveni stavovi u mozgu kristališu prekidače koji pokreću telesne reakcije da bi što bolje i brže reagovalo i odbranilo nas od opasnosti, jer se osećamo ugroženi od tuđih reči, mišljenja stavova koji ne korespondiraju sa našim.  Um otporom pokreće telesne reakcije jer se oseća ugroženim a u stvarnosti nema nikakve ugroženosti. Ugrožava nas lična ograničena percepcija.  Reči su i dalje samo reči.

Brinemo se šta će biti sutra i u svemu tome ne uviđamo da sutra dolazi samo naizgled, da je uvek sada i da je moguće reagovati samo sada. Brigom ostavljamo reakciju za sutra, odbacujemo, odlažemo odgovornost sa sebe i istovremeno uznemirujemo sopstveno telo koje troši dodatnu energiju da bi uskladilo sopstvena ograničena znanja sa stvarnošću, postojanjem.

Što je veći otpor postojanju, stvarnosti, promenama,  telo snosi sve teže posledice. Za isceljenje je potrebno sagledati posledice, preispitati i odbaciti sopstvene stavove, verovanja znanja i dozvoliti organizmu i svakoj ćeliji dovoljan protok svetlosti, energije.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun