Ljubav Vera Nada

 

Hiljadama godina nam se prodaje postulat – koncept Ljubav Vera Nada. Zašto je taj postulat važan? Važan je jer utiče na našu svesnost. Umiruje nas, pasivizira, jer ne reagujemo na ono što nam se dešava u stvarnom vremenu i prostoru nego nas prebacuje u maju, iluziju, u budućnost, da će sutra biti bolje, da će sutra naše zadovoljstvo, sreća, mir, sigurnost pa čak i ljubav biti veća.

Nesvesno ga prihvatamo i time sami sebe dodatno udaljavamo od stvarnosti, tako što sami poverujemo da je još tamnija (brige, problemi, patnji, depresija, anksioznost, bolest), pa se beg iz toga nam se čini spasonosnim. Problem koji nastaje uprkos verovanju i nadi, je što telo ne može da ode iz sadašnjeg trenutka nikud, pa mora da snosi posledice takvih verovanja.  Umesto da sagledamo šta je stvarnost i reagujemo i donosimo odluke odmah, ostavljamo reakciju za kasnije jer smo uvereni da je sutra sve lepše i bolje, tek retko ko nam kaže da je to malo sutra. Boli nas upravo to ostavljanje smislene i adekvatne reakcije za sutra.

Sve religije, razna kvazi učenja, new age tehnologije, sve nam nude verovanje i tehnike kako će se verovanje ostvariti.

Ko ima korist od tih naših verovanja?

Bog kojem se molimo ili crkva? Teško da Bog ima korist.  Verovanja su izrodila podele, sukobe, ratove. Da li je to bilo u ime Boga? Pošto je Bog svemoćan zar mu je milo kad vidi da se mučite?  Pre bih rekao da vam trenutno ispunava ono što želite, a očigledno je da ne želite da reagujete na okolnosti, stvarnost sada. Sada je jedino vreme u kom postojite, ne u sutra. Možete li da uživate u stvarnosti, onom što radite, danas, sad, da radite to što radite za bolje sada?

Kako se rešiti stava: pa samo vera i nada me održava?

Utičite na promenu sad ne ostavljajući to za neko drugo vreme i nekom drugom.

Nada i vera služe da odgovornost za sebe prepustimo nekom drugom. Verujete da drugi zna bolje od vas šta vam je potrebno, kad i kako? Pošto taj zna šta vam treba, zašto to nemate sad, šta se čeka? Upravo zato što vam sad daje ono što tražite, a to ne vidite. Tražite bolje sutra, a živite u sada, svaki put kad se probudite nije sutra, uvek je sada. Oslanjate se na tuđu odgovornost i želite to i dalje. Mudrije je da sami kreirate svoje okolnosti sada ne ostavljajući odgovornost za to drugima. Uživajte u onom što imate, radite sada, kreirajte sada.

Učitelji i gurui koji nam prodaju iluziju imaju trenutnu opipljivu korist sve dok ima onih koji investiraju u veru i nadu. Najveću korist imaju učitelji koji uče raznim tehnikama, zakonima privlačenja sreće, srodnih duša, novca. Uostalom ta razmena nije tako loša svako dobija ono što mu sada teba.

Primećujem da takva učenja usvajamo  uglavnom iz visoko razvijenih zemalja jer tamo nemaju dovoljno sledbenika, viši im je standard, ali zato se na balkanu šire geometrijskom progresijom. Ne dajete im samo novac, dajete im i svoju energiju i svoje vreme jer odlažete sagledavanje realnosti koje će vas kad tad sačekati.

Kakvu korist imaju oni koji veruju?  Umirili su savest jer eto uradili su ili rade nešto što im olakšava patnju.  Nije im dovoljno što trenutno pate nego produžavaju agoniju dok se verovanje ne ostvari.

Lakše se prisloniti i osloniti na veru i nadu nego sagledati šta je stvarni uzrok patnji i adekvatno reagovati.

Patnje, problemi, brige, agonije, depresije, stresovi su stanja uma, koja se emocijama prenose na telo. Telo nam služi sem da se hranimo, šišamo, radimo, odmaramo, … ali i kao barometar trenutnog stanja sopstvenog uma. Emocije nam ukazuju da potiskujemo strah, jer je strah manji ili veći sastojak svih emocija.  Strah je posledica trenutnog otpora zbog nerazumevanja i neznanja, znači strah je samo umni koncept.  Telo nam trenutno ukazuje da smo se mentalno, umno, odmakli od realnosti. Kako se vratiti iz te iluzije? Sagledati da se nigde niste mogli pomeriti ni u prostoru ni u vremenu. I dalje ste tu. Um je odlutao jer ste mislima dali pažnju, dovoljno je da im tu pažnju oduzmete. Trenutno!   To nije teško, ne iziskuje nikakav ni fizički ni mentalni napor, ni tehnike, ni vežbanja, ništa drugo sem trenutnog oduzimanja pažnje  mislima vas neće umiriti.  Kad takvim mislima oduzmete, uskratite pažnju smiruje se i telo. Možete usmeriti pažnju na nešto drugo, na telesne senzacije, na disanje, na aktivnost. Jedna jedina misao vas deli i od sreće i od tuge, vi ste kormilar sopstvenog broda, vi dajete ili ne dajete pažnju sopstvenim mislima.

Kolač koji svi delimo je zajednički, iako verujemo da je nešto naše, nešto tuđe. Papirima dokazujemo da je delić planete, svega onoga što nam daje, postojanja naš? Kad želim više za sebe istovremeno želim nekom manje, da li je to ispravno? Možda, ali onom tamo ne treba toliko???!  Šta me briga za drugog???!

Niko nije doneo ništa i neće odneti ništa sem iskustva sa ovog sveta. Iskustva su jedina lična imovina koju imamo. Sve ostalo se pojavljuje i nestaje iz našeg života. Kako bi bilo da kad već nešto želimo da želimo sebi da to želimo i drugima?

Istina je da postojite sada, istina je da uvek kad um odluta telo pokušava da vas vrati u sada. Istina je da telo zna istinu za razliku od uma koji je tumači.

Odbacujući iluziju možete sagledati realnost i trenutno donositi adekvatne odluke, govoriti istinu i sebi i drugima, ne žmuriti kad se neko drugi nađe u nevolji jer će i drugi žmuriti na vaše nevolje. Kad osetite tuđu nevolju, osećaj je u vama a ne tamo negde.

Predlažem da promenite postulat u Ljubav Istina Dobrota. Ljubavi ne treba ni vera ni nada, kad razotkrijete strahove, ljubav ostaje. Ne verujte u ljubav, verujte ljubavi jer u ljubavi je i istina i dobrota.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Advertisements

Slušati telo ili um?

Naše psihofizičko stanje zavisi od toga ka čemu smo usmerili svoju trenutnu pažnju. Ako je pažnja usmerena samo na aktivnost koju trenutno obavljamo, radimo, čitamo, maštamo, gledamo film nema napetosti u telu i može se reći da uživamo u toj aktivnosti.

Čim se pažnja podeli pa se uz tu aktivnost usmeri i na misli, brige, želje pojavljuje se blaga napetost u telu. Sposobni smo da obavljamo više aktivnosti odjednom, ali možemo misliti samo jednu misao u isto vreme, ne više. Um prikriva otpor koji sam proizvodi kreirajući tumačenja i odvlači nas od stvarnosti, umesto da je usmeren na ideje, kreativnost, razvoj.

Što više pridajemo pažnje svojim mislima a sve manje aktivnosti telo je sve napetije i pokreće emocije. Emocije ne samo da ometaju aktivnost kojom se bavimo, one remete i telo, pokreću telesne senzacije. Negativne emocije nam naročito smetaju iako proizvode iste telesne senzacije kao i pozitivne.  Intenzitet emocija zavisi od količine straha od koje je satkana, usvojenih navika i od trajanja pažnje koju dajemo svojim mislima koje su ih pokrenule i održavaju ih. U ¨pozitivnim˝ emocijama smo opušteniji jer je manji otpor  stvarnosti koja nas okružuje, manje je misli kojima pridajemo pažnju.

Ako dopustimo umu da vrti svoje beskonačne filmove telo je sve napetije, mi nervozniji i sve manje je pažnje na informacije koje nam čula donose, na reči, na aktivnosti, pokrete, zvuke. Važnije nam je ono što se odigrava u umu nego stvarnost koja nas okružuje. Smanjuje se bistrina, jasnoća razumevanja, sve više reakcija, reči pokreću navike i sve smo dalje od adekvatnih postupaka i odluka koji odgovaraju trenutku  u kom se nalazimo.  Napetost je prva reakcija tela na pokušaj uma da ga makne iz stvarnosti. Telo ne može nikud iz realnosti i telesne senzacije su nam upozorenja da um pokušava nemoguće.

Ako ne primetimo napetost, pojavljuju se emocije koje je teže ne primetiti. Napetost i emocije su barometar stanja uma i opomena da smo odlutali od sebe. Što dalje odlutamo telo drastičnije reaguje i uvek sa istom jedinom svrhom a to je da primetimo da lutamo i da bi trebali da se vratimo sebi. To možemo učiniti u svakoj situaciji, u svakoj emociji, u svakom trenutku oduzimanjem pažnje mislima.

Mi nismo samo um i telo, svesni smo i uma i tela uvek, čak i kad poverujemo da je um komandant parade tu je telo da nas opomene da to nije tačno. Od misli i emocija ne treba bežati, ne treba ih potiskivati jer tako samo jačaju, dovoljno je propustiti ih da teku, registrovati da nismo te misli, nismo ni te emocije i one nestaju samim oduzimanjem pažnje. Pažnju sa misli je lako preusmeriti na ono, onog koje ispred nas, na ono što radimo u datom trenutku ili samo na telesne reakcije.  Kome je to teže može pažnju usmeriti na disanje nekoliko sekundi ili onoliko vremena koliko mu treba da umiri um.

Fizičko telo imamo kao potvrdu svog postojanja, ono je starije nego um, i svesnije. Prvi funkcionalni organ tela je srce i ono prima osnovne informacije za život jer je većim delom sačinjeno od neurona.  Sami biramo kojim informacijama dajemo veći značaj, onima koje dolaze iz srca ili tumačenjima tih informacija koja nam daje um.

Veza između svesti i tela je ljubav i umesto da se njoj prepuštamo, da je živimo, umesto da se oslanjamo na sam izvor postojanja, vremenom se udaljavamo tako što se opiremo realnosti zbog trenutnog nerazumevanja, neznanja, strahova i kako gradimo taj otpor tako slabimo sposobnost, funkcionalnost tela jer mu namećemo prekovremeni rad.

Tumačenjima kreiramo stavove, verovanja znanja i to neretko traje sve dok nas telo žestoko ne opomene. Ne trebaju nam tumačenja kad već imamo originalne jasne informacije, tumačenja nas dovode u zabludu da nešto znamo a to naše ˝znanje˝ na sreću ostavlja tragove na telu.

Ako ovo razumemo imamo šansu da iscelimo um, a samim tim i telo. Ljubav je prvi kormilar i tela i uma. Predavanjem kormila umu ne umanjujemo ljubav koja je večito tu, samo je maskirana ocenama, stavovima, i pošto je više ne vidimo jasno, zamenjujemo je emocijama koje je izgradio otpor sopstvenom telu, i tako zamagljeni počinjemo da je tražimo tamo gde nije.

Apsurdno je to traženje i svesti i ljubavi umom jer um nije u stanju da ih pojmi, može samo da ih tumači.

Iako nam se čini da smo sve bliži u svom traganju, dok ne odbacimo maske koje smo sami stvorili uvereni da nas okolnosti određuju, naše stavove, naše navike, i želje, život prolazi pored nas.

Ne verujte meni verujte svom telu, ono zna gde ste.

Tek kad uočimo da nas telo sve vreme opominje da živimo svoja tumačenja a ne stvarnost vratićemo se izvoru, koji je oduvek sa nama.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Etikete

 

U ranim godinama života učimo pojmove i njihova značenja, naučimo reči, šta je šta i na taj način stičemo svoje znanje. Naučimo da je ono veliko što stoji na livadi ili u šumi drvo. Ali reč drvo je samo reč, etiketa koju smo zalepili za taj objekt. Znamo da je drvo napravljeno od drveta, ha ha. Kasnije naučimo da drvo izraste iz semena koje padne ili se posadi u zemlju, da mu je potrebna voda, itd. Naše znanje o drvetu se svede na par osnovnih činjenica, ograničeno je. Znatiželjniji nauče i koje je vrste drvo, iz koje ˝porodice˝, kakav mu je plod i sve ostalo što iz zanima. I takvo znanje o drvetu je ograničeno.

Jednostavnim posmatranjem mogu spoznati da se dok je mlado i malo stablo povija na vetru, kad je veliko stablo miruje, povija se lišće a ako je vetar jači i grane, primetiti da se nove mlade grane uzdižu uvis prema suncu, starije rastu u širinu jer su i one željne sunca. Mogu primetiti kad je veliki mraz da drvo ne puca jer je ispustilo vodu iako mu je neophodna. Mogu primetiti da drvo dopušta svakome bez razlike da stane u hladovinu, svemu da koristi prečišćen vazduh koje ono ispušta, svima koji žele dopušta korišćenje plodova koje ono donosi. Kad dovoljno priđem stablu mogu osetiti sem hladovine i energiju drveta, ako se naslonim ili ako ga zagrlim mogu ˝čuti˝ iskustvo drveta, mogu naučiti da se prirodi, vetru, kiši, suši, mrazu, silama u prirodi ne treba opirati, da se ne treba grčiti i stezati, da se sve lakše podnosi kad sam opušten nego kad sam napet, da svaka sila ima svoje vreme tajanja i da skoro od svake mogu imati koristi, i umesto da se plašim  mogu u svemu uživati ne zatvarajući se, ne sakrivajući, ne bežeći jer će sila ako je namerena uvek naći put do mene.  Što duže posmatram spoznaja postaje sve šira i nikad ne mogu reći znam, sve znam o drvetu.

Šta mi tek reka kad je posmatram može reći kad se usudim da primetim nešto više od etikete, dimenzija, smera toka. Da je svima, svemu na raspolaganju, da ništa nikome ne brani, da sve hrani, da čisti sve što može, da prepreke, zaobilazi, da ono što joj smeta lagano kruni dok ne nestane, da je prodornija  blaga i tiha, a i da može biti opasna.

Bilo koji predmet koji se usudim da ga posmatram može mi mnogo toga reći, svi imamo mobilne telefone, iz koliko različitih supstanci se sastoji, svaku od njih je trebalo izvaditi iz prirode, sa raznih strana sveta, preraditi, obraditi, sklopiti, pre toga kreirati, isplanirati šta, gde, kako, zašto, osmisliti softver, programe, sve to uklopiti, zapakovati, isporučiti, koliko je ljudi učestvovalo u proizvodnji jednog tako malog predmeta, koliko je tu ljudske energije u svakoj toj supstanci, softveru preneseno do mene, koliko se razne tehnologije koristilo koja je isto tako morala biti osposobljena, koliko kilometara puta mora da postoji da bi sve to bilo dostavljeno tamo gde treba i svu tu energiju ja držim na svom dlanu a tom predmetu sam dodelio samo etiketu.

Sve što koristimo nas spaja govori da smo jedno, da smo povezani neraskidivim vezama a etiketiranje nas razdvaja, otuđuje.

Sami sebi dodeljujemo razne etikete, naše osobine su etikete, stavovi su etikete, verovanja i znanja takođe, sami sebe ograničavamo verovanjem da o sebi nešto znamo i iz tog znanja  – etiketiranja odnosimo se prema drugima. Tek drugima lepimo razne etikete jer smo svoju percepciju i znanje sveli na etiketiranje.

Nije nikakva hrabrost usuditi se posmatrati i sebe, i druge, i ono što nas okružuje pa odbaciti etikete, verovanje sopstvenom znanju, jer je samim etiketiranjem ograničeno, nedovoljno, sputava nas na svakom koraku ma koliko verovali da znamo. Život je sve brži, sve više obaveza, sve više tehnologije koja nam olakšava život i sve više otuđenja je dovelo do toga da smo sami i sve ostalo postali etikete.

Emocije delimo sa tehnologijom, ekranima umesto sa prirodom, ljudima. Verujemo da nam tehnologija donosi sigurnost, olakšava život a ne primećujemo kako vreme nestaje, da ga imamo sve manje, da je komunikacije sa ljudima sve manje i kada i kako tad posmatrati i spoznati šta nas okružuje i šta nam se dešava. Sigurnost tražimo u zatvaranju, sreću u objektima i vezama, znanje i uživanje u nepotrebnim informacijama ne primećujući da postajemo robovi svojih navika i tehnologije, da nas što je više koristimo sve više zaluđuje i otuđuje i od nas samih i od drugih.

Odbacivanjem etiketa nećemo izgubiti svoje znanje, svoje iskustvo, ako se usudimo primetićemo da prvo mi sami nismo te etikete koje smo si nalepili, da nisu ni drugi, da je sve ono što nas okružuje samo potvrda da smo neraskidivo povezani sa svima, sa svime, da etikete kreiraju sukobe, najteže sukobe u nama samima jer se sukob odvija između onoga šta jesmo i sopstvenih verovanja i taj sukob ostavlja posledice na telu.

Sukob nastaje samom težnjom da se maknemo iz sadašnjeg trenutka i prostora koji živimo a misli su taj pomak manji ili veći jer misao je vreme, trenutna misao koja se sada odvija nas ¨premešta˝ u neko drugo vreme koje u realnosti ne postoji, postoji samo sada, a misao nas uverava da je nešto iz prošlosti ili budućnosti poželjnije nego ovo sada. Misao ako joj dajemo pažnju nas izbacuje iz realnosti u iluziju, mnoštvo takvih iluzija kreira sopstvene sukobe. Taj primarni sukob nas uvodi u sukobe sa okruženjem i život nam se svodi na izbegavanje i potiskivanje tih sukoba ili aktivno učestvovanje u njima. Svejedno je da li smo etiketirali sebe ili druge, posledice etiketiranja snosi naše telo, jer mi smo autori tih etiketa. Na taj način priroda dovodi u balans um i telo, i kad primetimo da sa telom nešto nije u redu, potrebno je odlepiti etiketu koju smo zalepili pre traženja dijagnoze.

Da uz te etikete idu i deklaracije život bi nam bio nešto lakši, znali bi bar poreklo i sastav, ovako ograničeni na etikete kreiramo samo probleme.  Etiketa  = sukob, i slovima etiketa proizvodi sukob.

Može li drukčije?

Može samo ako odbacimo etikete koje smo tako jako nalepili i sebi i drugima.

Može jer ako odbacimo etikete uvidećemo šta nas sve povezuje umesto da vidimo samo ono što nas razdvaja.

Može jer možemo uživati u realnosti u kojoj živimo kad nema etiketa koje nas sapliću i ograničavaju.

Može kad odlepimo sopstvene etikete, tada i sve ostale otpadaju jer su posledica sopstvenih.

Itekako se može uživati u životu bez etiketa.

 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Svest i ˝rad na sebi˝

Kad krenemo da se istražujemo, ko smo, šta smo, pojavljuje se pojam svest, i pojavljuje se želja, potreba da je dostignemo a ne primećujemo da svakim korakom traganja se sve više udaljavamo od istine. Svaki pokušaj dostizanja svesti umom, razmišljanjem je osuđen na propast jer se ona tu ne nalazi iako se čini da smo joj novim saznanjima, tehnikama sve bliži i bliži. Nema je tamo gde je tražimo, a plus toga samim verovanjem da je treba tražiti sebi govorimo da je nemamo i tako se sve više udaljavamo od uvida i gde je i šta je. Kao da pokušavamo da vidimo vrh nosa. Vrh svog nosa možemo videti u ogledalu, ali u ogledalu ne vidimo sebe nego svoj odraz, nismo u ogledalu.

Uglavnom ne nalazimo na ispravno značenje tog pojma čak ni po enciklopedijama, a jedan od razloga je da to ne treba narodu, bolje je da ostane zabunjen.

U većini učenja, koncepata, verovanja svest se tumači kao nešto što treba postići, kao svetlo na kraju tunela, kao buđenje, kao rad na duhovnosti, kao prosvetljenje i stalno se ukazuje da je to cilj, da treba učiti, trenirati, ˝raditi na sebi˝  da bi se to postiglo.  Inteligencija zašto se to tako tumači i postavlja, kaže mi  da su moguća samo dva razloga, prvi da oni koji kreiraju i oni koji šire ta učenja nisu shvatili o čemu se radi a drugi verovatniji je da su im potrebni sledbenici i učenici koji će plaćati ˝rad na sebi˝.

Svest nije materijalna, svest nije objekt, svest nije nešto što možemo naći jer nikad nismo ni izgubili, svest je stalno prisutna.

Nije mi potrebno umovanje i razmišljanje da odgovorim na pitanja, da li sam živ, da li postojim, da li sam budan, gde sam u prostoru, šta je i ko je ispred mene, šta mi je u ruci, šta radim, šta mislim, jesam li svesan sada u ovom trenutku. Na sva ta a i mnoga druga pitanja odgovore mi daje inteligencija, prosto opažanje. Ta inteligencija je iznad uma, iznad razuma, iznad znanja. Problem je što se ta inteligencija pobrka sa sopstvenim znanjem pa postaje nemoguće uočiti razliku. Inteligencija odgovore daje jednostavnim opažanjem, ne treba joj tumačenje ni potvrda. Najlepša formulacija inteligencije je da je to sposobnost čitanja između redova. Odnosno nije sve onako kako izgleda na prvi pogled, čak ni na drugi, potrebna je pažnja, opuštena neusmerena pažnja, posmatranje svim čulima. Zašto svim čulima? Kad postoji, kad sebi dozvolimo opuštenu pažnju, bez napetosti, bez fokusa, bez očekivanja, kad su sva čula ˝uključena˝ tad nema uma, nema procesa razmišljanja, tad smo  sasvim ˝prisutni˝.  Kazaćete ali stalno su nam uključena sva čula, ne možemo ih gasiti ni paliti. Naravno da su čula tu sve vreme i da nam stalno ˝donose˝ informacije iz okoline, ali naša pažnja nije stalno neusmerena, uglavnom smo usmereni fokusirani na nešto, često na svoje misli, i sam proces razmišljanja ograničava ne prijem jer je on stalan nego prihvatanje informacija koje čula donose. U komunikaciji smo usmereni na sagovornika, sve ostalo je potisnuto, plus toga postoji šum, žubor misli koje teku i tada nam neke informacije koje donose čula, zvuci, kretanja koja su van našeg fokusa ustvari smetaju. Kad ne postoji neusmerena pažnja, a postoji fokusiranost tada je uključen um sa svojim tumačenjima, očekivanjima, ocenjivanjima, slaganjima, brigama, razočarenjima i u takvoj komunikaciji ne razumemo jasno šta nam sagovornik govori, ni njegove ekspresije, niti sebe i svoje reakcije, ni emocije, pa memorišemo samo taj žamor misli u svom umu, i posle te konverzacije u memoriji imamo SF igrani film umesto dokumentarca.

Radom na sebi trudimo se, želimo da budemo svesni stalno, ne spoznajući da to jesmo jer nam niko nije rekao ni objasnio.  Borimo se protiv misli, zaustavljamo ih novim, ućutkujemo um kao da je on krivac. Misli se javljaju u svesti, um ih tumači kad za to oseti potrebu, otpor, kad ima očekivanja. Misli nisu problem, problem je pažnja koja je usmerena ka njima. Nedavanjem pažnje misli nestaju. Davanjem pažnje bujaju i cvetaju. Misli pokreću i održavaju emocije.  Ideje i kreacije se javljaju kad nema misli.

Kad razmišljam, svesan sam svojih misli, svesan sam i kad ih nema, iz toga proizilazi da ja nisam samo moj um i moje misli. Osećam svoja emotivna stanja, znači svesan sam svojih emocija, znači ja nisam ta emocija koju trenutno osećam. Svesan sam bola u vratu dok ovo kucam, nisam taj bol. Svesan sam svih telesnih senzacija što mi govori da nisam samo telo. Sama inteligencija, opažanje mi govori šta nisam, a od uma, razuma, očekujem odgovor šta jesam, malo čudno? Um sam sebe ne može da pojasni a kamoli nešto što je iznad njega.

Sopstvenim znanjem smatramo sve ono što smo naučili, prihvatili, iskusili, svoje ocene, stavove, usvojene koncepte, verovanja. Znanje samo po sebi je ograničeno i uz njega uvek ide neznanje.

Sva iskustva koja smo imali i koja imamo dešavaju se u svesti, a tumačenje i razumevanje tih iskustava nastaje u umu. Kad prisustvujemo nekom dešavanju čula nam donose trenutne informacije a tek potom se uključuje um sa tumačenjima, ovo mi prija ili ne prija, ovo je lepo ili nije, korisno, ovakvo onakvo. Opažanje donosi potpunu informaciju a um je tumači. Zašto nam je potrebno tumačenje kad već imamo inteligenciju? Zato što u nama postoji otpor, nerazumevanje, strahovi, želje, zbog usvojenih stavova, verovanja. Tumačenje je način da strahove potisnemo, odložimo, da se na taj način odmaknemo od sadašnjeg trenutka jer nam nešto sada ne odgovara takvo kakvo jeste. Informacije su u svesti, kompletne, sve, a mi ih umom opsecamo, skraćujemo ili proširujemo jer ih ne prihvatamo takve kakve su. Od tih svojih nerazumevanja formiramo sopstvena znanja nimalo ne sagledavajući svoje lično iskustvo, način ka koji smo kreirali ta znanja i verovanja. Iz tih i takvih znanja i stavova komuniciramo jedni sa drugima, ponekad smatrajući da nas neko ugrožava ako nam iznosi drukčija znanja verovanja, stavove. Dok nismo otvoreni za sve, da čujemo i razumemo, ovo ne znači i da to usvojimo nego samo doslovno da razumemo druge nećemo razumeti ni sebe, a i obratno ima istu težinu. Kad verujemo da nešto znamo stavili smo tačku na to znanje i ta tačka ma koliko mala bila nas ograničava, isto toliko koliko i to znanje.

Svest možete tražiti tišinom, umom, tehnikama, verovanjem ali sve vreme dok je tražite ona je tu, i u najvećoj buci, i kad ima misli i kad ih nema tu je, gde god se u tom traganju pomerili oduvek je tu.  Ne postoji opcija, trenutak kad nije, i kad spavate tu je.

Ne verujte meni, slušajte sebe.

 

Svest je jedini iskaz, stanje postojanja, inteligencija postojanja sada.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Samospoznaja

Tri principaSvest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost – partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pažnja

Kako  slušamo ono što nam neko govori? Da li samo slušamo, ili dok slušamo mislimo o tome, pa imamo svoje unutrašnje dijaloge, ocene, zaključke, stavove istovremeno dok slušamo pa nam nešto prija, volimo da čujemo, nešto ne želimo i ne volimo, s nečim se slažemo, nečemu opiremo.

Šta uopšte čujemo dok postoji žamor u umu, da li čujemo izgovorene reči, da li vidimo ekspresije onog koji govori, prepoznajemo li emocionalno stanje onog s kim razgovaramo, da li osećamo svoje trenutne telesne, emotivne reakcije,  ili čujemo uglavnom samo svoj žamor koji se istovremeno odigrava. Dok se taj žamor misli dešava u umu ograničava nam prijem informacija koje donose čula i u stvari mi ne razgovaramo sa sagovornikom nego sami sa sobom pa nit smo svesni onoga što nam govori, niti smo svesni svojih reakcija jer imamo istovremeno svoj unutrašnji dijalog.  U toku takvog razgovora mi režiramo i kreiramo i što je najbitnije memorišemo svoj igrani film koji nije dokumentarni jer nije zabeležio ono o čemu se razgovaralo nego sopstvenu uveliko izmenjenu iluziju razgovora.

Možemo li čuti reči, biti svesni značenja tih reči, svesni ekspresije sagovornika, svesni svoje reakcije na te reči u trenutku razgovora. Možemo samo ako nemamo svoj unutrašnji film koji se dešava istovremeno dok slušamo.

Kakvu korist imamo od toga što čujemo, razumemo, sagovornika, partnera, bližnjeg ili bilo koga bez unutrašnjeg žamora, filma koji se istovremeno dešava?

Osnovno je što tad nema otpora onome što čujemo jer nam je pažnja usmerena na sagovornika u prostoru i vremenu u kom jesmo, a ne na svoj unutrašnji umišljeni dijalog. Kad nema tog otpora ne pokreće se navika, obrazac ponašanja, nema potrebe da branimo ni sebe ni svoje stavove, i u stanju smo da reagujemo i odgovorimo na ono što čujemo i šta situacija zahteva svesno jasno  i adekvatno, bez preterivanja, bez odbrane, bez agresije.

Sledeće i ne manje važno je kad komuniciramo sa nekim bez unutrašnjeg filma je to što ne režiramo novu epizodu, što ne nadograđujemo i uvećavamo ono breme i teret koji imamo i iz koga se  ranije i pokretao otpor. Samom pažnjom tokom komunikacije prestaje i memorisanje, proširivanje i učvršćivanje stečenih navika. Postajemo prisutni sasvim i u potpunosti i ne samo da čujemo, vidimo, razumemo sagovornika nego čujemo, razumemo i sebe ali i sve ostalo šta se dešava u datom momentu oko nas, zvuke, dešavanja, jednostavno imamo sasvim drukčije i potpuno iskustvo trenutka, sagovornika, sebe, sredine.

Zatim ništa manje  važno je što se na taj način oslobađamo otpora, navika, nesvesnih postupanja, strahova, briga, stresova, depresije, stavova, ograničenja koje smo sami sebi nametnuli jer smo verovali sopstvenom ˝znanju˝.

Formiramo ne nove nego sasvim drukčije odnose sa svima, naročito sa onima koje volimo jer oni imaju našu potpunu pažnju u svakom trenutku, prisutni smo sasvim, u stanju smo da ih uvek razumemo, oni osećaju našu pažnju, posvećenost i razumevanje pa se vremenom i sami menjaju kad uvide da su im nepotrebni otpori koje su ranije imali prema našim rečima, postupcima, stavovima.

Oslobađanjem od stavova, ˝znanja˝, navika postajemo slobodni od sopstvenih ograničenja, osećamo novi kvalitet života, bistrina i jasnoća nisu više retko prisutna stanja nego trajno trpna, oslobađa se kreativnost, lako uočavamo ˝znake pored puta˝, bez umovanja i ocenjivanja znamo šta se odigrava jer imamo ˝široku˝ sliku, mnogo bolju rezoluciju, percepciju dešavanja, situacija, reči, jednom rečju svega.  Intuicija postaje dostupna i razumljiva u svakom momentu kad se pojavi, jer to više nije momenat nego svesnost u svakom trenutku.

Da li sve ovo znači da nam je um nepotreban, da ne treba misliti? Naravno da ne, um je stalno prisutan, ali tad se vraća onoj osnovnoj funkciji zbog koje i postoji.  Misli se ne pojavljuju u umu nego u svesti i umom se ne možemo boriti protiv misli, sprečavati, izbegavati, možemo ih prihvatiti takve kakve jesu, sa ili bez davanja pažnje, značaja. Meditiranjem samo uviđamo da mi nismo naše misli i da možemo bez njih. Iz sopstvenog iskustva znamo da često govorimo i postupamo bez razmišljanja, iz navika, stavova sopstvenih ˝znanja˝ ali to ne uviđamo.  Kad to osvestimo i uvidimo jasno nam je da ne reagujemo iz uma nego iz navika i ˝znanja˝.  Ako nam je i to jasno tad se javlja uvid da uglavnom postupamo, govorimo i živimo u prošlom vremenu a ne u sadašnjem trenutku.  Jedino što nam je potrebno da živimo sadašnji trenutak jeste pažnja. Ne pažnja na ono što nam je samo ispred nosa, ne fokus i usmerenost na nešto posebno, nego potpuna prisutnost.  Sve vreme i dok smo pod uticajem navika, filmova koji se odigravaju u umu ali i kad smo potpuno prisutni u vremenu i prostoru naša čula primaju informacije. Dok imamo unutrašnji žagor selektivno i ograničeno razumemo primljene informacije, što znači da su nam i ocene i stavovi ograničeni.

Um nije ni sluga ni gospodar um je alat koji nam ili olakšava ili otežava život. Um služi da prihvatimo nova iskustva, činjenice, bez otpora jer su one takve kakve su bez obzira da li ih potiskujemo, redukujemo, poništavamo. Svaki otpor nas ograničava. To ne znači da se slažemo sa svime što se dešava i da ne treba da reagujemo, nego da naš odgovor i reakcija dolazi iz intelekta ili iz ljubavi i trenutnog stanja a ne iz prošlosti. Um je potreban da se organizujemo, da planiramo, da kreiramo, da istražujemo, da uživamo a ne da nas ograničava. Sigurnost, ljubav, sreća, mir su stanja koja ne proizilaze iz uma, iako ih umom tražimo dok se ne razočaramo.

Sve je u postojanju i životu jednostavno ali prihvatili smo navike da ga sami sebi zakomplikujemo a te navike nas ograničavaju i sprečavaju. Da bi to promenili, da bi sebe promenili nije potrebno ići daleko, tražiti i učiti.

Potrebna nam je samo pažnja, ali ne ona koja je usmerena na nešto, ne ona koja uzrokuje napetost, tenziju u telu i umu nego samo opuštena pažnja koja je u stvari prisutnost, svesnost. Ništa više i ništa manje o toga.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Istina verovanje znanje

Da li je ono što smatramo znanjem istina?  Istina je jedna a svako ima svoju verziju zasnovanu na percepciji.  Da li je znanje koje naučimo u školama, fakultetima istina. Koliko je istine u tom znanju kad nauka s vremena na vreme izbaci nove teorije da bi nam pojasnila svet kakvim ga vidi u datom trenutku.  To znači ili da ono prethodno nije bilo istina ili ono što je trenutno znanje je tačno samo dok se ne dokaže suprotno. Jedan od naučnika je tvrdio da je sve relativno i ako to uzmemo u obzir znači da nema znanja nego samo trenutno važećih teorija.  Nauka polako izlazi iz materijalističkog koncepta postojanja iako je davno utvrdila da je preko 90% atoma prazan prostor, a sad tvrdi da nema praznog prostora.

Ima li prostora van uma? Sve što sagledavamo, osetimo, čujemo, vidimo, pomirišemo, ukusimo postoji samo u umu, tačnije um nam pojašnjava da to sve postoji.

Postoji li vreme, kretanje vremena? Ono što postoji postoji sada a umu je potrebno vreme da pojasni postojanje. Za um u sadašnjem stepenu svesnosti je potrebno vreme, tačnije linearno kretanje vremena da bi percepirao i tumačio postojanje. Meni um kaže da je nešto bilo juče i kad legnem da spavam probudiću se sutra. Problem sa tim je što sam uvek u sada ne mogu biti nikako u juče a ni u sutra jer sve što jeste jeste sada. Ja primećujem da starim, da sekundara na satu otkucava i da se vreme pomera ali to je ono što mi čula govore. Ja imam iskustva, sećanja da je nešto bilo ali ta sećanja kad ih prizovem odigravaju se sada, ja se ne vraćam u to vreme. Kad zamišljam sutra to je takođe u umu i sve te verzije koje zamišljam dešavaju se sada. Ne mogu se probuditi u sutrašnjem danu, mogu da kažem da sam se danas probudio i verujem da ću i sutra.

To mi govori da je i prošlost i budućnost u sada, da se prividno krećem u vremenu i prostoru jer su umu potrebne te dimenzije. Verovanje u koncepte nije znanje, koncepti su nam potrebni radi tumačenja da bi se potvrdilo trenutno znanje ali to i dalje ostaju verovanja a ne istina. To dalje znači da su moja znanja samo verovanja i sopstvena tumačenja.

Kad mi je jasno da ta uopštena znanja nisu istina nego samo tumačenja, kako tad protumačiti sopstvena iskustva, mišljenja, ocene, stavove, verovanja o sebi. Tokom dana stupamo u različite odnose, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao bračni partner, ljubavnik, pretpostavljeni, nadređeni i u svakom odnosu igramo različite uloge. U nekima smo iskreni, u nekima glumatamo, u nekima nastojimo da se dokažemo drugima, u nekima zaobilazimo istinu manje ili više, u nekima svoje stavove iznosimo glasno i jasno a u nekima ih prećutkujemo. Ponekad nas u sličnim situacijama a u različitim odnosima pokreću drukčije emocije.  Koja je od tih uloga ono što sam ja? Koja je od mojih osobina karakterna crta koja je uvek ista i nepromenljiva?  Nijedna jer sve zavisi od situacije i mog trenutnog stanja jer uviđam da sam sebe iznenadim ponekad, ono što nisam smeo, mogao, znao uradim i isto tako ono što sam smeo, mogao i znao ne uradim.  Ako su sva ta znanja o meni promenljiva i zavise od situacije do situacije da li je to znanje?

A tek kakva su moja znanja o drugima kad su o meni takva. I drugi se ponašaju slično, i različito se iskazuju u raznim situacijama a ja verujem da su ocene i stavovi koje imam o njima istina i prema njima se postavljam u skladu sa svojim verovanjem. To znači da se moja verovanja menjaju od okolnosti do okolnosti, da nisu znanje i da nisu istina.

Šta me to tera da iskazujem da sam ja u pravu kad svako ima sopstvenu percepciju i rezonovanje. Ako nema dve istine kome je potrebna moja? Očigledno samo meni. Ako je to očigledno tad moja istina nije istina nego samo verovanje u sopstveno znanje. Do kad ću verovati da nešto znam, dok se ne razuverim, dok se ne razočaram, dok ne čujem novu teoriju koja će mi se dopasti i uklopiti u dotadašnje znanje?

Jedina istina je da ništa ne znam. Kako da se ponašam kad ništa ne znam, da prihvatam sve što čujem, sve što smislim kao znanje?  Koje sopstvene ocene, stavove, verovanja, znanja da branim?  Preostaje mi kad znam da ne znam, da ne branim svoje znanje, da sve što čujem, vidim, osetim upoznajem svaki put ponovo i ponovo, bez ocena koncepata i stavova, da ne nosim breme neznanja sa sobom, da u drugim očima prepoznam svoja.

Da bi razumeo znanje postojanja potrebno je samo da zatvorim oči, čula, jer to znanje postojanja, istina postoji u meni i ne treba joj tumač.

 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun