Um, misao, navike

Šta je to um. Apstraktni termin li nešto što je opipljivo merljivo, postoji.  Da li je um stalno prisutan? Gde je kad utihne misao? Jesu li ga naučnici pronašli u telu, jesu li pronašli neku misao u telu?   Um je samo baza podataka naučenih, memorisanih odnosno moje lično iskustvo, naučena znanja, verovanja, koncepti, obrasci ponašanja i emocije.  Um čine energetski zapisi u telu a ono nije samo fizičko.
Sva iskustva koja doživljavam se pojavljuju u svesti, svesan sam tela, senzacija, pokreta, emocija, čula, misli, reči.

Um je u stvari virtualna svest koju sam kreiram, o sebi, o drugima, o svetu, svemu što poznajem, tačnije što mislim da poznajem.  Kreiram tu virtualnu svest iz jednog jedinog razloga – traganja za srećom.  Onog trenutka kad razumem, spoznam da sam izdvojen, tada počinje da se javlja otpor, nerazumevanje, neznanje, strah i kreće potraga za srećom.
Moja percepcija realnosti i realnost se uveliko razlikuju, zbog ograničenja svojih čula, zbog svojih verovanja i stavova, zbog svojih emocija, imam sopstveno sagledavanje te realnosti, sopstvenu percepciju kojom kreiram svoje iskustvo.
Da li um nešto zna, odlučuje o nečemu?  Da li misao zna? Odlučuje li nešto misao?
Um ne zna, svest je ona koja zna. Lažno ja, izdvojena osoba misli da zna.  Moj um je moj identitet, moje iskustvo moje znanje, moje emocije.  Da li sam ja taj um? Svest je ta u kojoj je i um i telo.   Izdvojena osoba, lažna osoba, virtualna svest, ego, su razne imenice za jedno isto. Ta osoba postoji samo u umu, ponela je neke energetske zapise i pre rođenja, kreirana sopstvenim razmišljanjem, ocenama, stavovima, konceptima, verovanjima.  Ta osoba  ne postoji stalno, nije stalno prisutna kao osoba, kao celina, nego su  prisutni samo fragmenti, stavovi, verovanja, koji se pojavljuju u mislima u datim trenucima, razmišljanju, odnosima, situacijama.  
Osobe nema – virtualna je, ne postoji, nije svesna, ne diše, ne jede, ali želi, zahteva, odlučuje.  Kako to nema je ali zahteva, traži, želi. Gde je sem u umu, odnosno ni tu nije, tu su trenutno potrebni fragmenti.   Kako to funkcioniše? Misao se pojavi u svesti, ne objekt predmet, samo misao. Dok mislim za sebe da sam ja samo um i telo izdvojena osoba pravi izbor od misli koje se pojavljuju. Primer prva misao: gladan sam, sledeća: mogu da odem u restoran na večeru, sledeća: mogu da pogledam u frižider. Pošto već imam lične stavove, verovanja, uverenja, navike, biram misao koja u meni proizvodi najmanji otpor ili kad je to moguće najveće uživanje, a u stvari izbor prave moje stečene navike. Kad želim nešto da promenim u životu biram ˝put kojim se ređe ide˝. 

Kako to da nekad biram brige, nervozu, neraspoloženje? Prosto – navikao sam telo na to stanje, na tu telesnu senzaciju, fiziku i hemiju koja se u takvom stanju odigrava u telu – emociju.  Isto kao što se naviknem na kafu, čokoladu, piće, duvan bilo šta, iako smatram da nije zdravo.  Kako se odvići od takvih misli, stanja, od neraspoloženja? Jednostavno. Prepoznati da je to samo otpor izdvojene osobe u trenutnoj situaciji koji se pojavljuje, a odnosi se na neko uverenje.  Znači to je sadašnji trenutni otpor nečemu što vidim, čujem, radim a ne slaže sa nekim mojim prethodnim uverenjem, stavom. Misao se buni protiv prethodne misli – stava.  Ne buni se  u prvim trenucima ni telo, prvo se opire jedna misao drugoj. Ako je jači otpor tad i telo počinje da reaguje, pokreće  telesne senzacije, emocije.  Počelo je mišlju i završava se kad ta misao nestane. 
Svest se ne buni, naprotiv ona upravo ˝omogućava˝ da doživim birano iskustvo i sve vreme je tu pa sam svesan i vremena i prostora i tela, postupaka, misli i reči. Kad shvatim da se bore samo misli moje jedna protiv druge, da nema ničeg drugog što me uznemirava nego je to samo misao, tad lagano nestaje i telesna reakcija jer više nema realnu podršku zbog koje bi se pojavila. Prestaje navika. A kad taj proces pokrenem sa jednom navikom, emocijom, programom, on postaje zarazan jer ubeđenja, stavovi, koncepti otpadaju sami od sebe ko zrele kruške. 
Malo je teže pokrenuti taj proces jer uvek mi se čini da reagujem na spoljašnje okolnosti, čini mi se da je sve što me uznemirava spolja van mene, nečije reči, postupci, situacije, vesti. U stvari  uznemiravaju me jedino sopstvene misli sadašnje i prethodne jer sam tumačim ono što je ispred mene, i ranije i sada.
Čemu se opirem, neko je nešto rekao, to je njegov stav mišljenje a moje mišljenje se tome opire. Čekaj malo, žulja me reč? Ako znam šta sam, ko sam, ničija reč, stav ne može to da promeni. Samo ako prihvatim, preuzmem taj tuđi stav samo tad se moje prethodno mišljenje moj stav može suprotstavljati.  To znači bunim se jer prihvatam tuđi drukčiji stav. Ako ga prihvatam zašto se bunim, ako ga ne prihvatam, ne preuzimam, imam li razloga da se bunim?  Da ali u tim situacijama ne razmišljam na taj način.  Dobro evo sad dok sam miran mogu da sagledam kako to u stvari izgleda, i to razumevanje da se bore misli moje protiv mene je uzrok mom ponašanju.  Reči su samo reči i ništa više a moja tumačenja i percepcija me dovode u neprilike.  I povrh toga svest je uvek tu a moje reakcije i postupci ne izgledaju mi uvek svesni.  Težim da budem svesniji a šta to znači, da li je to moguće. Nije, svest je prisutna, šta god radio, spavao, bio budan, ljubio, sretan, nervozan uvek je tu. Šta nije u redu ako je sve to tako? Aha, Eureka!!! Moji prethodni stavovi, uverenja nisu u redu. Da ih menjam  za nove? Ne jer i ti novi će sutra postati besmisleni. Pa kako? Mogu li bez stavova, uverenja, koncepata. Izgleda mogu. A potrebno znanje gde je, kako do njega?  Tu je, uvek je dostupno, kad nema verovanja, ˝znanja˝, mišljenja, odgovori na postavljena pitanja se pojavljuju sami. Malo čudno sa tim odgovorima je što nisu uvek isti na isto pitanje, svaki sledeći put su jasniji, koncizniji, precizniji i svi se na kraju svode na jedan: svest ljubav sreća mir su jedno, uvek svuda prisutno, to je energija u neprestanom kretanju koja sve prožima i povezuje.
Život, priroda je uređena tako da se za ono što se odigrava, dešava koristi najmanje potrebne energije, jednostavno, savršeno.  Prateći i oponašajući prirodu, a naučeni da smo izdvojeni od drugih i u nama se javljaju se otpori, kreiraju se želje u traganju za srećom, kreiramo svoju virtualnu svest – um, i mnogo vremena provedemo u tom traganju, tražeći sreću u objektima, vezama, svuda sem tamo gde je uvek prisutna.
U suštini mi ljudska bića imamo dva osnovna stanja  ili smo sretni ili tragamo za srećom.  Lični izbor.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s