Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

 

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.

Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s